Entertainment Tema
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (26)

Cenovnik usluga SANU

Kako je Šešelj dobio sertifikat da je Srbin

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Srbin sam, tako mi krvi, mitraljeza i tla: Vojislav Šešelj, čistokrvnik
Srbin sam, tako mi krvi, mitraljeza i tla: Vojislav Šešelj, čistokrvnik
PHOTO: Stock

Dva nacionalna gorostasa, Vojislav Šešelj i Slavenko Terzić, pogledaše se u oči i.... i bi svetlost. Šešelj dobija sertifikat sertifikata, iz kojeg se lepo vidi da su i on i prezime čistog srpskog porekla. Tačka. Ako dokument napravljen u SANU tako govori, svaka priča momentalno prestaje, sve dileme uspešno otklonjene, to je otprilike bio rezon prosečnog posmatrača. Ovaj papir nije imao tako razorne moći i popularnost kao memorandum, ali je odmah po nastajanju upao na top five ludačkih akata kojim nas s vremena na vreme obraduje Akademija

Život u SANU, u poslednjoj deceniji, reklo bi se, teče svojim uobičajenim tokom. Ozbiljan naučni svet radi, neki drugi samo fingiraju, održavaju se izbori za prijem novih članova, objavi se neka značajna fašistička misao u memoarima nekog od komesarskih članova, neki akademici srbuju po intervjuima osporavajući pravo na postojanje nekoj od nacija iz susedstva, tek toliko, da se ostane u formi. Stanje je dakle redovno.

Nije doduše kao nekad, kada su ugledni članovi Akademije bili daleko aktivniji pa su dogovarali humano preseljenje stanovništva, crtali granice, prekrajali istoriju, davali imena srpskim paradržavicama, izdavali sertifikate o poreklu....

Sertifikate? Ah... ta sada već nezasluženo zaboravljena epizoda u moru drugih tipičnih za SANU devedesetih, a zapravo je pesma nad pesmama kada je reč o ljudskoj bedi, moralnom talogu i količini beščašća koju je neki uposlenik te institucije uspeo da ispolji. Dakle neko je, u izuzetno oštroj konkurenciji, jednim malim činom bar na trenutak uspešno nadvisio sve Ćosiće, Isakoviće, Markoviće, Bećkoviće, Medakoviće i ostale jahače apokalipse. A nije čak ni bio nosilac prestižne titule akademika. Mada, nikad se ne zna. Jednoga dana, who knows...

Dakle, kako se bližio Dejton, Milošević je shvatio da je u konfliktu sa Zapadom otišao malčice predaleko, te se iznenada proglasio mirotvorcem, postao vatreni pristalica tada predloženog Vens-Ovenovog plana, i uopšte osetio se nekako neugodno u prisustvu tvrdolinijaša nastalih u njegovoj sopstvenoj radionici. Jedan od tih čija mu je blizina za trenutak zasmetala, bio je i Vojislav Šešelj, fašista opšteg smera, koji je do kratkotrajnog razlaza sa vođom (za povod je izabran pomenuti mirovni plan) odradio sve što je od njega bilo traženo, kao svaki dobar službenik, uostalom. Bio je vredan, svuda je stizao. I na državnu televiziju, gde je sa spiskova čitao imena izdajnika ili nesrba koje treba otpustiti, i da šalje dobrovoljce u SAO udbotvorevine po susednim državama, i da po Vojvodini uspešno sprovodi omiljenu ćosićevsku disciplinu. Bio je neumoran u satiranju (malobrojne) opozicije, i dosledan u oružanim incidentima koje je stvarao sa studentima, taksistima, profesorima kao i tučama ispred Parlamenta, koje je potom preneo u Parlament.

Radilo se o zaokretu u Miloševićevom krvavom putu, te je tada bio prinuđen da (osim Šešelja kojem će se vratiti) niz vodu pusti i samo srce svoje partije, takozvano tvrdo krilo SPS-a. Otpušteni su između ostalih Bora Jović, Milorad Vučelić, direktor državne televizije... a iz reprezentacije SANU Mihajlo Marković koji je radio za vođu ono što je Alfred Rozenberg radio za Hitlera u Trećem rajhu. Izigravao filozofa stranke. No, to su bili Slobini ljudi pakovani za otpust i ove smene prošle su bez mnogo priča.

Photomontage: Instruktor
Sa napoznatijim batajničkim siledžijom priča je bila nešto drugačija. Šešelja, pored dela opozicije koji to radi od samog početka, počinje da napada i diktatorova supruga Mira Marković i to sa pozicija veoma interesantnih. Naime tadašnja first lady u svojim dnevničkim beleškama u časopisu Duga, Šešelja optužuje za nesrpsko poreklo. Najstrašniji od svih zločina, rekao bi dežurni cinik. Ali za četiri petine stanovništva u Srbiji devedesetih, posebno za njene jednoćelijske oblike života koji uglavnom i čine Šešeljev glasački pogon, to je bilo pitanje svih pitanja. Skoro šekspirovski. Biti ili ne biti (Srbin)... eh, da. Tako je u zemlji ludaka na brdovitom Balkanu bilo moguće i to da čovek koji je uz svako drugo uveo i fizičko nasilje u politiku, dok sa verbalnim ionako nikad nije prekidao, postao žrtva sebi najdražih metoda, onih fašističkih. I to u stereo tehnici. Sa jedne strane Mirjana Marković koja ga poredi sa agama i janjičarima i tada poručuje: “Ne, Šešelj nije Srbin. On je reinkarnirani turski dahija u liku dezertera sa bosanskog fronta koji sedi u Beogradu, živi na tuđ račun. On je Turčin u najprimitivnijem istorijskom izdanju. Nije ni Srbin, ni muškarac.”

Sa druge strane, već duže vreme, neki opozicioni političari, pojedini novinari te istaknuti pojedinci uporno su tvrdili da je Šešelj Hrvat, podupirući svoje tvrdnje time da u Srbiji nema ljudi takvog prezimena, dok su ga istovremeno puni telefonski imenici raznih hrvatskih gradova. Neki su za te tvrdnje imali jasnih političkih motiva, drugi su u tome videli idealan materijal za zajebavanje. Treći su se time sladili, zbog poniženja koja im je svojevremeno priređivao omiljeni Miloševićev opozicionar. Stranku su mu podrugljivo nazivali Hrvatskom radikalnom strankom. Ovaj rep koji je vojvoda tada zaradio, pratiće ga čak nekoliko sledećih godina. Tukli su ga njegovim oružjem. Vođa srpskih fašista, shvatio je da mu kod dela pristalica to može predstavljati problem. Ipak nije zgodno da srpske radikale predvodi ne(t)ko sa hrvatskim prezimenom. Trebalo je odgovoriti efektno na takvu kampanju” i Šešelj je to znao. Kako to već često biva u teškim trenucima po naciju i njene vođe, na scenu stupa SANU i tu srećemo glavnog aktera ove tužne priče.

Slavenko Terzić, tadašnji direktor Istorijskog instituta SANU, profesionalni Srbin, istoričar, senator republike Mrske, patriota ne opšteg, već neskrivenog ruskog usmerenja. Karijeru je započeo kao profesor istorije u velikim centrima Alibunaru i Kovačici, potom se sedamdesetih godina udomio u Istorijskom institutu i baš nekako 1987. (od svih godina) postao direktor istog. Istovremeno je ponosni član više odbora SANU.

Sertifikat-maher: Slavenko Terzić, rusofil
PHOTO: www.srpskamreza.net
Dakle, dva se nacionalna gorostasa pogledaše u oči i.... i bi svetlost. Šešelj dobija sertifikat sertifikata, iz kojeg se lepo vidi da su i on i prezime čistog srpskog porekla. Tačka. Ako dokument napravljen u SANU tako govori, svaka priča momentalno prestaje, sve dileme uspešno otklonjene, to je otprilike bio rezon prosečnog posmatrača. Ovaj papir nije imao tako razorne moći i popularnost kao memorandum, ali je odmah po nastajanju upao na top five ludačkih akata kojim nas s vremena na vreme obraduje Akademija. I zauvek ostao tu. Kao podsetnik na takve kreature, kakav je Terzić i njemu slični. S obzirom da nije akademik, a da bi čitava priča imala onu čuvenu akademsku težinu, Slavenko se postarao da ima adekvatnog saveznika u svetoj misiji pomaganja jednom notornom fašisti. Potpis na čuveni papir stavio je akademik Slavko Gavrilović, takođe istoričar. Važio je za najkompetentnijeg eksperta za proučavanje Srba na području Habsburške monarhije. Time je sve došlo na svoje mesto. Šešelj je dobio šta je hteo, neoborivi dokaz da je Srbin. Nadrealno? Ni najmanje. Bar ne u zemlji Srbiji. Ako ste ekstremni desničar a još vas optuže da imate podrijetlo umesto porekla, Srpska akademija nauka i umetnosti poslužiće kao vaš matični ured. I time pomoći borbu za pravednu stvar.

A Slavenko Terzić vrlo dobro zna šta takva borba podrazumeva. On je jedan od onih uvek budnih nacionalnih pregalnika, čije celokupno delovanje za cilj ima samo jedno. Da Srbe zadrži u večitom pubertetu. Koliko je samo puta tokom rata u Beograd dovodio razni polusvet, pseudointelektualce, najčešće iz Rusije, likove gore i od Limonova, koji je pred kamerama onako radosno pucao po Sarajevu. Neumorno srbujući po raznim tribinama, sanjao je da ćemo jednom ipak biti ruska gubernija.

A zašto je rusofil Terzić odlučio da zbog Šešelja popije naiskap tu poveću činiju gnoja? Fašist je fašisti mio, ma koje vere... ne nije to. Nije iz razloga ideološke bliskosti. Razlozi su daleko prozaičniji. Svaki veliki patriotski čin ima cenu, pa tako i ovaj nije predstavljao izuzetak. Posle ovog suludog događaja, po kuloarima kružila je proverena priča o tome da je tih dana nekih tri stotine nemačkih maraka promenilo vlasnika i bilo neravnopravno raspoređeno među akterima ove prvoklasne gadosti. Slavenko Terzić prisvojio je dve trećine tog iznosa. Čestitamo.

star
Oceni
4.69
Ostali članci iz rubrike Tema
Tagovi