Entertainment Tema
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (28)

Nepodnošljiva teškoća navijanja za Orlove

Delta sa četiri ocila

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Ljubi, ljubi, al' tekmu ne gubi: Milan Jovanović na crkvenom treningu uoči susreta sa omraženim Nemcima
Ljubi, ljubi, al' tekmu ne gubi: Milan Jovanović na crkvenom treningu uoči susreta sa omraženim Nemcima
Photo: www.fss.rs

Problem je zapravo u tome što reprezentaciju Srbije prosto ne uspevam da doživim kao svoju. Za većinu ljudi je navijanje za selekciju sopstvene zemlje nešto što se podrazumeva, nešto takoreći prirodno. Upravo se tu krije poenta. Ako je kriterijum za definisanje pojma „sopstvene zemlje“ mesto rođenja, onda je moja zemlja Jugoslavija. Ne samo što sam se u njoj rodio, već sam u njoj i proživeo najlepše godine života u svakom smislu tih reči. Jugoslavije, međutim, više nema. Iako nisam menjao mesto prebivanja, država u kojoj danas živim niti se više zove Jugoslavija, niti na nju liči. Naprotiv, oličava njenu suštu suprotnost, što je na gotovo svakom koraku prilično lako uočljivo

Budući osvedočen fudbalski sladokusac, razumljivo je da sam mesecima unazad žudno i nestrpljivo odbrojavao dane i sedmice do početka ovogodišnjeg Svetskog kupa u Južnoafričkoj Republici. Intenzitet nestrpljivosti je počeo da pokazuje naročito visoku stopu rasta otkako je završena sezona, najpre u omiljenoj mi Premijer ligi, a potom i u Ligi šampiona. Tih svega dvadesetak dana u bezfudbalskom vakuumu izgledalo mi je kao dvadeset meseci.

Ona narodna da „ko čeka – taj i dočeka“ pokazala se tačnom, pa je tako i taj famozni Jedanaesti Jun neminovno osvanuo i u mom (poslednjih dana i više nego) toplom domu. Kako je došao jedanaesti, tako je došao i trinaesti: dan u kojem je reprezentacija Srbije odigrala svoj prvi meč na Mundijalu i - u neskladu sa tradicionalno grandioznim očekivanjima – isti izgubila.

Mada bi se po uvodu dalo naslutiti da će ovaj tekst biti posvećen analizi pomenute utakmice, to mu ipak neće biti tema. Fudbal će ovde poslužiti samo kao polazni motiv u pokušaju da objasnim zbog čega mi, koliko god se trudio, ne polazi za rukom da za Srbiju navijam onako strastveno kako sam nekad za Jugoslaviju.

Kao prvo, naglasio bih da to apsolutno nema veze sa kvalitetom ekipe i prikazane igre. Štaviše, mogu reći da sam u globalu zadovoljan onim što je Antić stvorio od ove generacije u poređenju sa zatečenim stanjem pre njegovog ustoličenja na selektorskoj klupi. Problem je zapravo u tome što reprezentaciju Srbije prosto ne uspevam da doživim kao svoju. Za većinu ljudi je navijanje za selekciju sopstvene zemlje nešto što se podrazumeva, nešto takoreći prirodno. Upravo se tu krije poenta. Ako je kriterijum za definisanje pojma „sopstvene zemlje“ mesto rođenja, onda je moja zemlja Jugoslavija. Ne samo što sam se u njoj rodio, već sam u njoj i proživeo najlepše godine života u svakom smislu tih reči. Jugoslavije, međutim, više nema. Iako nisam menjao mesto prebivanja, država u kojoj danas živim niti se više zove Jugoslavija, niti na nju liči. Naprotiv, oličava njenu suštu suprotnost, što je na gotovo svakom koraku prilično lako uočljivo.

Celivanje Orlova drvenim krstom: Nogometaši Srbije u crkvi Sabora Srba svetih, srpski Johanesburg, jun 2010.
Photo: www.fss.rs
Da ne bih odlutao u banalna politička poređenja koja znaju da se otegnu do beskonačnosti, trudiću se da se pridržavam onoga što je direktno povezano sa fenomenom sportskog navijanja za nacionalni tim svoje zemlje, premda i tu politika zauzima dosta prostora.

Uzmimo na primer državne simbole kao nezaobilazan prateći element svakog međunarodnog sportskog nadmetanja: himnu i zastavu, odnosno grb kao njen sastavni deo. Čim krenu prvi taktovi himne, momentalno uzimam daljinski i pritiskom na tipku „mute“ isključujem ton. Za averziju prema dotičnoj kompoziciji imam nekoliko razloga, pri čemu se svi odnose na njen tekst.

Uvodne reči „bože pravde“ zvuče diskriminatorski prema onim građanima koji se deklarišu kao ateisti, a ne uklapaju se ni u ustavno načelo „sekularne države“. Zatim se tom „pravednom bogu“ iskazuje zahvalnost što je „dosad od propasti spasio nas“ i moli ga se da i ubuduće čini isto. Ali upućena molba ne odnosi se na sve građane ove države već isključivo na „srpski rod“. Mogao bih sada cinično konstatovati da tu u stvari nema ničeg spornog pošto se tekst himne u tom delu ne kosi sa važećim Ustavom (a.k.a. „Načertanije Koštuničino“). No, pored vapaja Svevišnjem da čuva „srpski rod“, identičan tretman zahteva se i kad je u pitanju „srpski kralj“! To što se od naših para finansira lagodan dvorski život nesuđenog prestolonaslednika, kao i činjenica da nam se predsednik ponaša poput apsolutnog suverena, i dalje ne znači da smo (postali) monarhija. Barem zvanično.

Okej, himnu smo izapsolvirali, vreme je da vidimo kako stoji stvar sa grbom. Tu ponovo imamo supremaciju religije nad sekularizmom, oličenu u krstači oko koje se nalaze četiri simetrično raspoređena ocila iliti slova „S“ (ćiriličnih, naravno), označavajući krilaticu „samo sloga Srbina spasava“. Kako izgleda kad se ova parola shvati bukvalno najbolje smo mogli da osetimo tokom devedesetih kada je ista neštedimice bila primenjivana u praksi. A poznato je da se samo budala dvaput spotiče o isti kamen.

Kad pomenuh „dvostruko spoticanje“, i grb kao i himna koketira sa monarhizmom – u vidu krune koja stoji iznad gorepomenutog krsta sa ocilima. Nad svim nabrojanim simbolima narogušeno bdi dvoglava orlušina. Naišao sam jednom prilikom na zanimljiv članak u kojem je autor stručno objasnio da sklonost ka nacionalnim simbolima u kojima se pojavljuju životinje sa anomalijama ukazuje na duboke komplekse i ozbiljne poremećaje u mentalitetu jednog naroda.

Molitva za nerešeno: Bože, samo da opet ne izgubimo
Photo: www.fss.rs
A može biti i da dvoglavost ptice ukazuje na velikosrpske aspiracije, te da tako jedna glava simbolizuje Srbiju, a druga Republiku Srpsku. U tom slučaju, ukoliko bismo orlu otfikarili onu drugu glavudžu, postoji realan rizik da bi Mile i njegovi verni Dodiklenđani tako prepravljen grb mogli shvatiti kao jasnu poruku da ih se „matica“ odriče, usled čega bi se po svoj prilici gadno naljutili i u inat počeli da navijaju za reprezentaciju Bosne i Hercegovine (samo bi nam još i to falilo u ovom sudbonosnom fudbalskom trenutku).

Uglavnom, problem sa nacionalnim simbolima je taj što oni zapravo i nisu nacionalni već nacionalistički. Zato mi se valjda i okreće u stomaku pri svakom intoniranju „Bože pravde“. Na drugoj strani, i dan danas se ozarim kad god začujem „Hej, Sloveni“. Jednako kao što ni nakićena kruna nikad neće moći da mi zameni onu „prostu“ crvenu petokraku, pa taman se okrenula naglavačke. Elem, kad je reč o himni, mogli bismo da se ugledamo na komšije iz „lažne države“. Napravimo fino himnu bez reči i mirna Bačka. Jedino me plaši da se Bregović velikodušno ne ponudi da istu komponuje, e tad bismo načisto usrali motku.

O negativnom uticaju državnih obeležja na moj navijački potencijal toliko. Sledeći iritirajući fenomen je sveopšta euforija i busanje u prsa koje se po pravilu završi - prdežom u čabar. Čim krenemo da igramo malo bolje nego što smo navikli, odmah uobrazimo da smo već viđeni za prvake sveta. Cela Srbija naprosto pršti od neobuzdanog optimizma. I od patriotizma, dabome, posebno onog „ekonomskog“. Čije geslo glasi: gde su srpski fudbaleri – tu je i tata Miško. Skupili se „orlići“ oko mikrofona pa u slavu „Maxija“ zapevali „Crveno je boja ljubavi“. Čudi me da uigrani tandem Antonić-Vukadinović nije u ovome nanjušio podlu „komunjarsku zaveru“. Jer crveno nije samo boja ljubavi: crveno je takođe boja komunizma.

Komunizam je – premda se u stvari misli na socijalizam - prava reč u pravom trenutku. Budi asocijacije na onu državu za čiju sam reprezentaciju nekad navijao baš onako kako se obično i navija za svoju zemlju: svim srcem. Ujedno i povod da reprezentaciju Srbije, nekad i po inerciji, zovem „Jugoslavija“. Prosto, pomaže mi da lakše navijam. To je ono što novokomponovane patriote nikako ne žele da razumeju. Oni se onako zaprepašćeno pitaju kako neko uopšte može da žali za jednom „tamnicom (srpskog) naroda“. U toj „tamnici“ je, kako kažu, vladalo jednoumlje, a na čelu joj je bio „grozni tiranin“ protiv kog nisi smeo da zucneš.

A zašto bi pa zuckao? Mogao si da radiš, zaradiš i od zarađenog sasvim pristojno živiš; da se provodiš, putuješ, letuješ, zimuješ i osećaš se kao čovek. Tada smo bili drugovi koji žive kao gospoda, sada smo postali „gospoda“ koja žive kao kmetovi. Jednoumlje smo ukinuli i zamenili ga – maloumljem. Oslobodili smo se i onog „groznog tiranina“. Tačnije, sam nas je sebe oslobodio tako što je još pre trideset godina umro. Zahvaljujući tome smo napokon progledali, pa smo eto za poslednjih dvadeset godina na čelu države imali triplu smenu poglavara prema oprobanom receptu „sjaši, Kurta, da uzjaše Murta“. Niti se Kurte kurtalisasmo, niti se Murte murtalisasmo!

Uklizavanje u krst: Nemanja Vidić, sagnuti podvižnik
Photo: www.fss.rs
Ups, rekoh da ću izbegavati banalne političke komparacije, ama me povuče emocija. Zato dižem ručnu i vraćam se na fudbal. Konkretno – na utakmicu Srbija vs Gana 0:1. Poraz je na neki način možda i dobrodošao kako bi se ohladile usijane glave koje već duže vreme lete u oblacima. Naročito pred okršaj protiv večito neugodnih „pancera“.

Što se pak samog ugođaja gledanja utakmice tiče, vuvuzele nažalost nisu bile dovoljno bučne da nadjačaju glas RTS-ovog komentatora koji je svojom prepoznatljivo nadahnutom najavom već na početku prenosa izvršio atak na moj živčani sustav. To je inače onaj veseljak što obožava da uvodi nove pojmove u fudbalsku terminologiju. Kontao je valjda zašto da kraj sve lepote i bogatstva našeg jezika koristimo kojekakve anglosaksonske tuđice koje bi kao takve mogle zasmetati mnogom patriotskom uhu. Uostalom, zar „prestup“ ne zvuči daleko poetičnije nego ofsajd?

Za kraj, kratak osvrt na još jedan karakterističan detalj koji se dogodio tokom prenosa. Kamera je naime u jednom trenutku snimajući tribine ovekovečila do pasa obnaženu čovekoliku kreaturu, obojadisanu u srpsku trobojku sa našaranim toponimom „Republika Srpska“ preko celih leđa. Šta ćeš, igrale se delije nasred grada Pretorije.

star
Oceni
4.44
Ostali članci iz rubrike Tema
Tagovi
Nema tagova za ovaj članak