Entertainment Tema
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (4)

Ex-yu muzičke recenzije: Najbolje od najgoreg (5)

Bez kupusa kiseloga, belog luka, slaninice

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Photo: Dragan Kujundžić

U prvoj polovini iduće godine pojaviće se knjiga sa sabranim muzičkim recenzijama Petra Lukovića, objavljenih u „Džuboksu“, „Poletu“, „Dugi“, „Vremenu zabave“, mesečniku „XZ“, „Feralu“ i drugim listovima nekadašnje SFRJ-države, odabranih po odstrel-principu "najbolje od najgoreg". Čitaocima e-novina, u desetak nastavaka, predstavićemo delove iz ovog almanaha

EX-REVOLVERI - Moždana oluja (Gosel)

Ako me pamćenje dobro služi (izgleda, nažalost, da me služi), Ex-Revolveri godinama pokušavaju da nađu nestalu kariku u mentalnom lancu između Električnog orgazma i Partibrejkersa; njihov prvi CD Moždana oluja (12 pesama; 42:22 minuta), sasvim logično, sumira iskustva gore pomenutih uzora, dokazujući da je od dve kopije, praktično, nemoguće sastaviti original.

U suštini, Moždana oluja jeste vrsta hommage-albuma: opsednuti El. orgazmom i Partibrejkersima, članovi Ex-Revolvera (Vladimir Jakšić Musa - vokal; Dejan Radisavljević - gitare; Miloš Velimir Buca - bubnjevi; Aleksandar Peters - udaraljke, prateći vokali; Zoran Radomirović Švaba - bas; Milun Ivašković - klavijature) ne samo da su obrstili već postojeće El. org/ Partibrejkers žanr-stilove, nego su, parazitski, uleteli u čisto fotokopiranje pesama koje bi, recimo, Gile i Cane, u alkoholnom tremensu, priznali kao svoje (Srce kuca, Beli oblak, Anđela...). Ex-Revolveri, jednostavno, nisu u stanju da stvore bilo šta što bi ličilo na njih same; mnogo je ugodnije, a verovatno zabavnije, falsifikovati Uzore - trabunjajući kroz, recimo, ovakve tekstove ("Treba mi neko, trebaš mi ti/ Reci da li možeš strah pobediti/ Ni vruće, ni hladno, ni vatra i strast/ Frekvencijom sreće strujim /Lady da li znaš/ Ja poznajem pogled što dolazi/ I plamenom munjom šaljem svetlost...") koji ne znače ništa, ne predstavljaju ništa i nemaju ništa.

Ništa - jeste reč koja savršeno opisuje ovu ploču, jevtino produciranu (Švaba) i jevtino lažnu; ništa - jeste reč kojom je mogućno obrazložiti tekstove, stavove i polazišta benda koji je u samom početku hendikepiran činjenicom da se njegove ambicije završavaju reprintom tuđih refrena, melodija i atmosfere; da sve bude gore, Moždana oluja zvuči kao album koji je proizvod incestuozne veze između Caneta & Gileta, ilegalne seksualne potrebe da gitare zvuče kao da ih je Anton svirao (a nije) ili da vokal liči na Gileta koji je nesrećna fiksacija i definitivni objekt vokalne žudnje Ex-Revolvera. Kopile zvano CD - jeste se rodilo, ali ga niko ne priznaje za svoje. Ni producent, ni muzičari, ni publika. Baš niko. Zato su Ex-Revolveri više nego tužna pojava: ostavljeni na cedilu, staromodni, ubistveno dosadni, monotoni, najdirektniji zbir praznog eha poznatih refrena i tuđih melodija. Nešto gore grupi ljudi koji se predstavljaju kao Bend - teško da može da se desi! Rezultat je, naravno, jeziv... (XZ, avgust 1997)

JUGOSLOVENI - Došlo mi je da se napijem (Komuna)

Mentalno-muzička istorija pokojne SFRJ prepuna je strašnih primera neizlečivih bolesti u svom finalnom stadijumu uoči tragičnog završetka; grupa Jugosloveni, recimo, sa svega tri objavljena albuma (Došlo mi je da se napijem - 1986; Vruće i osvežavajuće - 1987; Krici i šaputanja -1988) uspela je da ostvari ono što ni Galiji svih ovih vekova nije pošlo za rukom - da, bez konkurencije, ubedljivo, niko kao Jugosloveni, bravo majstori, ostanu upamćeni kao Najgori Bend Socijalističke Federativne Kraljevine Srba, Hrvata, Slovenaca, Bošnjaka, Crnogoraca, Makedonaca, uopšte svih naroda & narodnosti od 1918. do danas.

U čemu je tajna njihovog uspeha? Jugosloveni su, za početak, sebi nadenuli ime kakvo nigde i nikad nijedan bend u svetu nije smislio: da li ste, uostalom, ikad čuli za grupe koje se zovu Rusi, Amerikanci, Finci, Italijani, Hrvati ili Slovenci? S takvom unitarnom šifrom, Jugosloveni su sebi odmah obezbedili prolaz u onim medijima koji su se ložili na jednu državu, jedan narod i jednog vođu; povrh svega, njihov najveći hit zvao se - pogodite! - Jugosloveni i posedovao takvu količinu patriotskog derta koji bi i sad impresionirao Jugoslovensku levicu ("Ko to voli da popije/ ko ne može bez rakije/ Jugosloveni/ Ko ne može bez kafane/ ko je u njoj čim osvane/Jugosloveni/ ...Ko ne moze bez pasulja/ i bez ljute šljivovice/ bez kupusa kiseloga/ belog luka, slaninice/Jugosloveni... Ko je krvlju steko sve/ '48. reko ne/ politiku svoju tera/ bez Rusa i Amera/ Jugosloveni"). Kad smo već kod tekstova - Jugosloveni su bas kao svi Jugosloveni opsednuti rakijom, kafanom, večito ostavljeni, tužni, s časom u ruci i suzom u oku, alkoholno sentimentalni i povremeno u mačo-raspoloženju.

Na ovoj kolekciji najvećih hitova (!) nalazi se 12 pesama koje treba slušati sledećim redom jer ćete jedino tako otkriti doslednu filozofsku šemu tekstopisca Zorana Paunovića: prvo ide pesma Došlo mi je da se napijem, iza nje, bend prelazi s reči na delo - Pijem, onda dobijamo epilog - Sad me stvarno za sve boli dupe, što je novo psihološko stanje opisano naslovima Žvaka za ludaka i Šubi dubi. A uzrok svemu tome je trilogija tragičnog ljubavnog povoda: A ja ću tebe voleti do smrti, A ti se ne vraćaš i Nama nije suđeno. Što se muzike tiče, Jugosloveni su uspeli u onom što se činilo nemoguće: kao beogradski bend, pokupili su ono najgore od bosanskog kvazirock sevdaha, spojili Merlin i Bijelo dugme, s naglaskom na Merlin koje su uvek smatrali za svoje najveće intelektualne idole, sve posolili kafanskim patosom Bore Đorđevića - i doživeli da im iz čista mira Komuna objavi Greatest Hits album koji izmiče svakom racionalnom objašnjenju.

Ali kako Jugosloveni (narod, ne grupa) ne mogu bez kafane, Jugosloveni (grupa, ne narod) još imaju šansu da svoju karijeru nastave u nekoj od periferijskih birtija u kojima bi se priče o pasulju, ljutoj šljivovici i slaninici savršeno uklopile u politiku bez Amera, ali s Rusima i Kinezima kojima ne umemo da kažemo "ne". Došlo mi je da se napijem jeste album čiji naslov precizno sumira osećanje ovog recenzenta nakon višesatnog druženja s Jugoslovenima (narodom i grupom). Iz takve alkoholne vizure, jedino što preostaje jeste kolektivno samoubistvo (XZ, januar 1998)

FEN-X - Ljubav traje dugo (PGP RTS)

Borba između mog "Aiwa" CD plejera i ovog kompakt-diska traje već 75 minuta: pravdajući se neispravnim laser-čitačem, japanska mašina direktno zajebava grupu Fen-X, pretvarajući njihovo Delo u seriju zvučnih komadića koji, autentično semplovani, stvaraju utisak da smo se svi zajedno (mašina, vlasnik mašine, Fen-X) kolektivno vratili u 1971. godinu, kad se ovakva "muzika" prodavala kao neizbežni ambijent morskih terasa po besprizono-monstruoznim hotelima Y-kategorije, uz neizbežne nemačke turiste koji su jedva čekali da krene laganić kako bi uz sporovozne balade muvali neku od džinovskih a pegavih deutsche-sekretarica oduševljenih Jadranom, a posebno grupom Fen-X čiju će ploču u Minhenu slušati čitave zime, jeseni i proleća. Budući da se, u međuvremenu, Jadran sveo na tzv. crnogorsku obalu, a da Nemci, a naročito Nemice, u širokom luku zaobilaze ekološku CG državu, ključno pitanje jeste - kome su Fen-X namenili svoju ploču? Sudeći po postsocijalističkom omotu ukrašenim sopstvenim fotografijama, Fen-X su uvereni da Tri Zrela Momka (Dejan Đakovac Deki - kompozitor, tekstopisac, aranžer, klavijature, prateći vokali, ko-producent; Nebojša Bogojević Čarli - vokal; Zoran Zec Zeka - vokal) imaju i te kako velike šanse da u Crnoj Gori ili u (tradicionalno) prijateljskoj Grčkoj nađu hotelsku terasu na kojoj će za nepunih 39 minuta isporučiti čak deset pesama različitog tempa i raspoloženja, baš kao što priliči godišnjim odmorima uz plažu, pljeskavice, suvlaki, gitaru, najbolju drugaricu i čvrstu rešenost da se prekine s glupom i odvratnom prošlošću.

Zato su pesme grupe Fen-X savršene za grčko-crnogorske turističke večeri u kojima, kao slogan, lebde parapsihološko-mitski stihovi: "U postelji si skrivena/Kriješ se u jastuku/ A ja želim da te poljubim/ Skrivaš se od pogleda/ Veruj, nije požuda/ Želim te kao da je prvi put/ Iz postelje te izvlačim/ Nežno, da te zagrlim/ Ti mi pružaš svoje snove/ Neću te povrediti/ Slobodno se opusti/ Ti si meni jedina/ Veruj mi/ Jer nisam kao svi/ iako se i ja bojim ljubavi/ Veruj mi/ I slobodno se prepusti/ Pusti nek' polete tvoji snovi". Svaki od ovih virusnih aksioma preliven je jecajućom gitarom, šlag-orguljama i nemačkom senzualnošću a la Sead Lipovača, što u Crnoj Gori a naročito u Grčkoj - tokom tronedeljnog brainwashing odmora - deluje kao istinska ljubavna droga ("Samo ti si tu/ Kad je potrebno/ Ti još uvek pamtiš sve moje poraze/ Tvoje vreme je davno zastalo/ Sa mnom ostalo/ Sve do kraja").

Ova turistička ploča kombinuje ono najgore od Divljih jagoda, Yu grupe, Generacije 5, grupe Van Halen, Lea Martina i Crvene jabuke - ali, upravo zato, nemam nikakvih iluzija da će u okolišu mora, restorana, pekara, diskoteka ili dvonedeljnih odmora, biti dovoljno ženskih likova koji će odbiti Fen-X drogu, namenjenu hotelsko-restoranskim večerima u grčkoj klimi, usput tražeći Morsku & Suvozemnu Ljubav Svog Života. Album Ljubav traje dugo (dodajem: i duže nego što Fen-X mogu da sanjaju), obavezan je rekvizit za svakog Turistu Bez Pedigrea; za nas, koji ostajemo u Beogradu,

Fen-X su, bez samilosti, dželati čija lica treba videti da bi se poveravalo u turističku floskulu "Svi za Grčku"; konačno, fakat da su se Fen-X nedavno pojavili u muzičkom programu "JUL u julu" sasvim opravdava stihove iz pesme Čekajući sutra: "Magla se spušta nad grad/ Zaklanja obrise koji se traže/ Na drugoj strani igraju igru/ Skrivaju se vešto, plaćaju dug/ Čekajući sutra/ Indikacije vibriraju u ruci/ U vremenu tihe jeze za naivne/ U tvom ogledalu, moja sena/ Podstiče na akciju, podiže ti ruku/ Rasplamsava bes u uplašenim očima".

Deki, Čarli i Zeka - pogledajte ta lica! - uspeli su da me uvere da se vreme zaustavilo 1971. godine; šteta je što 1971. nisu oboleli od neke neizlečive bolesti - ovako, preživeli i neobično srećni, Fen-X su (po sopstvenom priznanju) pripremali ovaj LP punih šesnaest godina, sve u korist turističke privrede Crne Gore & Grčke, ispravno uvereni da im beogradske devojke neće odoleti kad pred sobom vide pesak, vodu i meduze. Ali, srećom, dolazi jesen: kiša, oblaci, ako da bog - i poplave. Fen-X nemaju šansu da prežive tzv. avgust; sem, ako se u Grčkoj ne zaljubite uz njihovu pesmu i svekoliku ljubav svečano ne potopite u Afroditine (autobuske) talase koji će vas, vaskoliko, nositi onoliko koliko Fen-X pesama znate napamet... (XZ, avgust 1997)

MADAM PIANO - Predeli (ITMM)

Ko ne zna, objasniće mu se: „Muzički projekat Predeli je nastao u zahvalnost Bogu, za sve one divne predele koje je podario ovoj jedinstvenoj planeti i njenim narodima da u njima uživaju, da im se raduju i dive u svoj njihovoj lepoti i raznolikosti života, kultura, religija, rasa i nacija, koje ova planeta i njeni predeli vekovima, kroz vreme sa sobom nose...". Tako nas u bookletu obaveštava Madam Piano, pokušavajući da uvodom objasni kako je i zbog čega nastalo ovo Delo čije se ambicije nikako ne završavaju na tezi da se „naša besmrtnost i naše najveće bogatstvo kriju u onoj pravoj, uzvišenoj istini našeg postojanja, istini koja se zove - Jedno". Naprotiv, iza ovolike epske sofisticiranosti pomešane s ekološkom kvazifilozofijom - kriju se samo jedna Ploča i jedan Glas materijalizovan u 12 pesama čiji muzički milje pokriva Enya-područje, crnogorske festivale, pop šablone, etnoidne varijacije i starovremenski ugođaj tipičan za frivolne američke pevačice. Takav šaroliki raspon možda se u teoriji učinio sjajnim izazovom za nekog ko se zove Madame Piano i ko poseduje zavidnu vokalnu tehniku: ne jačinom glasa, vec specifičnom bojom i talentom za vokalnu metamorfozu, što je prilično atipično za sredinu u kojoj još vlada zabavnomuzička podela na „urlatore" i „šaptadžije".

Photo: Stock
U praksi, pak, album pada već posle desetak minuta: Madame Piano ume da peva, ali nema šta da peva; pesme su rasplinute do gnjecavih improvizacija, ubijene pretencioznom produkcijom i patološkom potrebom da se dostignu zapadnjački tehnološki standardi; većina naslova lebdi u bezvazdušnom prostoru, oivičena vokalnim egzibicijama koje tako šuplje, postavljene na goloj virtuoznosti, svedoče o besmislu materijala kakav se, recimo, prepoznaje u virtuelnim komadima poput pesama Caravan, Look Into My Eyes, Kao jutroili Niya Niya Ni (''indian traditional" čijih 6:41 minuta ni u ležećem položaju u Večnim Lovištima nije mogućno izdržati). Velika ekipa saradnika, prepotentni omot (s groznim tekstovima tipa: „Noćas pevam samo za tebe/ tako ne čuješ moj glas/ noćas plačem samo zbog tebe/ na dokovima Beograda"), pozerstvo koje se prodaje kao Eko-Filozofija, falsifikovana jazzy-atmosfera, a iznad svega Lažni Image Opuštenosti koji prati ovakav projekat... tipični su atributi nadobudnosti koja ne uspeva da sakrije ono što je jedino bitno: Predelijeste jedna od jezovitijih a umišljenijih beogradskih ploča, savršenih za Planetu na kojoj žive gluvonemi. (XZ, oktobar 1997)

FILIP I ŽMAHER - MCMXCVIII - Beskonačnost (PGP RTS)

Ima u ovom gradu ljudi koji ozbiljno veruju da sedamdesete godine još uvek traju, da su Deep Purple koliko juče objavili Hush, da su Whitesnake najpopularniji svetski bend, da je zabavna muzika još uvek u modi, da je Beogradsko proleće živo i zdravo, da Srbija nije bila u ratu i da je - konačno - došlo vreme za rock'n'roll! Jedan od najpoznatijih kliconoša ove ideološke zaraze zove se Filip (Prvi) Žmaher, po ličnom uverenju - pevač, čovek koji je po strogim PGP RTS kriterijumima zaslužio da mu ova državna kuća nedavno objavi prvi kompakt disk čiji dešifrovani naslov 1998 - Beskonačnost treba da nas upozori da imamo posla sa ozbiljnim umetnikom čiji društveno-politički staž nikako nije predmet zajebancije. Pamtim da je u vreme nepravednih i nezasluženih sankcija, pomenuti Filip sudelovao na nekakvom festivalu u Bugarskoj, tamo pobedio u oštroj konkurenciji beloruskog acid-jazza, azerbejdžanskog trash-metala i rumunske polke, a po povratku u zemlju objašnjavao kako se istina o srpskom rock-'n'rollu polako ali sigurno širi planetom...

Svoju privrženost srpskom etnosu, Žmaher je ovog puta dokazao ćiriličnim ukrasima na svom albumu, s hrišćansko-pravoslavnim slovima koja nakalemljena na njegovu retardiranu HM muziku izgledaju dovoljno satanistički da se na reč poveruje u svaki od filozofskih naslova (Čujem tvoj glas, Baš je mrak, Glad, Ti si gledala kroz pramen kose, Diva, Porok, Hiljadu godina, Strašilo, Čekao sam malu, Znaj, Ruzmarin, Vodim ljubav s tobom). Kad zaronite u tekstove koje su pisali Ivan Milosavljević, Predrag Mizić - Miza, Leontina Vukomanović, Predrag Jovanović, Vesna Andrejić, Nebojša Popović, R.M. Točak, Dejan Najdanović - Najda i Aleksandar Filipović, shvatićete da ništa od rock fraza sedamdesetih nije propušteno: "Stara ciganka mi je u dlan gledala/ i ništa mi nije rekla/ samo je glavom odmahnula... Baš je mrak dobra stvar/ ništa ne vidiš tad/ i nije važno s kim si tada/ baš je mrak dobra stvar, nije u pitanju kvar/ mi samo glasno slušamo ploče/ rokenrol skroz do panja/ svaka stvar je do koske/ mi još nismo rastopili boje...Odaću ti tajnu/ pustiću glas/ duboko u tebi pustiću glas... Strašilo u nama, izgužvani lik/ siva stvarnost, otuđeni mi/ strašilo je simbol ovog kremena, glad za skidanjem teškog bremena... Noćas mi ruzmarin u san došao/ i sam sebe za rever zašio/ nezvani svatovi s tobom su pevali, ali to nisi bila ti/ noćas mi konji u sobi zobali/ pa me polako ka tebi poveli... U rano jutro kad sunce uđe mi u san/ kad noći dođe kraj i krene neki novi dan/ ja znam da neću više biti sam...".

Ko preživi konje, ruzmarin, strašilo, sivu stvarnost, sunce, tad i kad - moraće ozbiljno da se suoči s nazalnim Žmaherovim glasom u kojem čuči David Coverdale, nabildovan mačo-energijom iz dana kad su Deep Purple vrištali koliko ih grlo nosi. Filipovo pevanje transparentna je dijagnoza čoveka uverenog da su šabloni, u stvari, kanoni i da nije mogućno pevati bez stisnute pesnice, s nehajno zabačenom kosom, raskrečenim nogama i pogledom uperenim ka tavanici. Naravno, svaka od pesama na ovom Beskonačnom Albumu refleksija je takvog filozofskog opredeljenja: slušamo soliranja a la Ritchie Blackmore, potom ulazimo u atmosferu podgrejanog leša Bijelog dugmeta kroz monumentalno-jecajuće balade iz kojih progovara duh Željka Bebeka, potom su tu festivalski komadi u gromadama ljubavnog bola, a da sve bude u stilu - Filip je pozvao provereno pogrešne goste, R.M. Točka i Josipa Bočeka, čija je svirka još u jesen 1914. smatrana prevaziđenom. Jednu pesmu (Porok) komponirala je slavna TV Pink diva Leontina, jednu numeru Žmaher je pozajmio od Bregovića (Čekao sam malu)... ali ni petsto Leontina i dvesta kloniranih Bregovića ne mogu da sakriju ono što se iz aviona vidi: ovo je album zbog kojeg definitivno treba da dođu inostrani posrednici i posmatrači u PGP RTS. Ovde bi i za Holbrooka bilo posla: masakr je masakr, pa makar žrtve bili kupci ove muzičke naprave, opasne po mentalno zdravlje... (XZ jul 1998)

* Svi tekstovi objavljeni u magazinu XZ

* Nastavak feljtona u subotu 7. novembra


star
Oceni
3.82
Povezani članci
Ostali članci iz rubrike Tema