Entertainment Tema
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (10)

Aleksandar Grbić, profajler

Parapsihološki portret srpskog liberala

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Osmi putnik: Aleksandar Grbić pravi foto-robot srpskog liberala
Osmi putnik: Aleksandar Grbić pravi foto-robot srpskog liberala
Izvor: Facebook

Nacoši, osobito ovdašnji, po pravilu slove za izrazito površna stvorenja. I u njihovom slučaju, međutim, kao i svuda, postoje poslovični izuzeci što potvrđuju pravilo. Jednog takvog smo pronašli na sajtu Novog standarda, a kliče se Aleksandar Grbić. Grbić se baš žestoko potrudio da napiše obiman i što sveobuhvatniji uradak, a e-novine vole da nagrade trud, čak i kad dolati iz tabora naših ljutijeh protivnika

Uhvatio se Grbić neustrašivo u koštac sa vraški zajebanim izazovom: analiza „psihološkog profila srpskog liberala“; ambiciozni autor, dakle, nastoji prodreti u dušu svog najvećeg neprijatelja. Avaj, ne mogasmo da ne primetimo da mu se već tu, na samom startu, potkrala nimalo sitna greška. Kako, naime, liberal može biti srpski kad je dobro poznato da – posmatrano iz srbonacionalističke vizure - već samim tim što je liberal, po definiciji može biti isključivo „antisrpski“?!

No dobro, nije to ništa strašno; greške se ponekad dogode i najboljima, nekmoli nacošima srpskim. Nije se stoga čuditi što Grbićev uradak obiluje istima. Utoliko nam je bilo teže izdvojiti samo najlegendarnije delove, ali – kako ono kažu - što se mora, nije teško.

Kakvog, dakle, Grbić srpskog liberala sanja, a kakav mu se događa? Da li ga vidi kao progonitelja opasnih, ponekad i egzotičnih zverki, ili možda više kao potamanitelja stočnoga fonda?

“Srpski liberal vazda mrzi ili prezire svoj narod: ili ga mrzi kao divlju zvijer, ili ga prezire kao domaću marvu. Za srpskoga je liberala njegov narod uvijek jedno od toga dvoga: ili nešto nasilno, krvoločno i bezumno, nešto što se vodi čistim instinktom i što je još s one strane razuma, riječju – divlja zvjer; ili je, naprotiv, taj narod nešto nedostojno, tupo, smiješno i prljavo, riječju – domaća marva. S jedne strane, divlja zvijer ili domaća marva, a s druge strane, uvijek – čovjek. I to najfiniji, najviši tip naprednoga evropskog čovjeka, čist rafinman, srpski liberal”, direktno, bez okolišanja, uvodi nas Grbić u čudesni svet liberalizma u Srbalja, drevnog naroda kojem će, plašimo se, upravo prekomerni liberalizam – a svaki je liberalizam po difoltu prekomeran, je li – doći ne samo glave nego i šajkače, a ni opančići bogme uopće nisu bezbedni.

Mali zeleni: Srpski liberal, levi profil
Izvor: Facebook

Ono što nas je možda i najviše prenerazilo jeste podatak da srpski liberal iz dna duše mrzi životinje, kako domaće, tako i divlje. Osim ukoliko Grbić ne preteruje. A što, opet, nikako ne može biti slučaj jerbo... jerbo nije on liberal pa da tu nešto izmišlja i preuveličava, dabome.

Taj snažni dojam uravnotežene objektivnosti još više će dobiti na masi puta ubrzanju već u Grbićevom narednom zapažanju: “Srpski liberal nikada nije načinio pokušaj da razumije svoj narod. To se sudara sa njegovim univerzalizmom, njegovo je srce preveliko, a razum još veći, da bi se on zanimao tako sitnim i nedostojnim predmetom”.

Zar bi nakon čitanja ovih redaka smelo biti više ikakve dvojbe o tome koliki je monstrum taj srpski liberal kad svoj rođeni narod svodi na puki objekat? U početku je, ako ništa, taj objekat barem imao formu živog bića, pa bila to i marva, ali rodomrzivom liberalu ni to nije bilo dovoljno, nego je morao da mu pored intelekta oduzme čak i pravo na život!

Kubure, fakat, i drugi narodi sa svojim liberalima, ama nijedan nije ni blizu nagrabusio kao ovaj naš, vekovima napaćen. To vam je, Srblji, cena vaše izuzetnosti: ne možete vi u svemu biti posebni, bezmalo natprirodni, a ovamo očekivati od vaših liberala da budu obični, kao što su kod ostalih, u svakom smislu spram Srbalja inferiornih nacija. Neka cena, jebiga, mora da se plati.

Ali mora li da bude baš ovoliko visoka, za ime boga: “Srpski liberal je izrastao i razvio se na potrebi i uživanju da kinji, opadava i daje moralne prodike; njegovo je obraćanje uvijek sa visine. To je možda najsujetnije stvorenje koje živi u Srba, a iz ovoga ishodi jedan paradoks koji je istovremeno i sva tajna srpskog liberala”.

Valja nam ovde na trenutak zastati kako bi čitalac uzeo vazduha pre nego čuje tu neprijatnu paradoksalnu tajnu liberala serbskoga: “Taj je paradoks sljedeći: samo bi u jednom slučaju srpski liberal mrzio svoj narod i dublje i više nego sad, a taj je slučaj – kad bi taj narod već bio ‘bolji’, ‘napredniji’, ‘ljudskiji’, kad bi sveukupno bio više po liberalnom ukusu, prosvjećeniji, liberalniji srpski narod”.

Srpski liberal, ako smo pravilno razumeli, zapravo voli da mrzi svoj narod. Otuda on strahuje od mogućnosti da se dotični narod prosveti i upristoji, pošto bi time podrio liberalovu motivaciju da ga mrzi; a kako je autošovinizam jedina prava svrha postojanja srpskog liberala, on po svaku cenu mora sprečiti svoj narod da postane bolji, lepši, moderniji...

Majku ti božju liberalističku, što bi rekao najčuveniji srpski liberal, pa mi počinjemo čak i da zvučimo kao Grbić. Najpametnije bi nam zato bilo da momentalno batalimo ostatak ovog uratka, ali nas, kvragu, neka neobjašnjiva sila sve snažnije vuče da se još dublje uživimo u njega.

Izvor: Facebook

I tako - reč po reč, red po red – kucnu čas da spoznamo političku dimenziju Grbićevog (anti)junaka: “Srpski liberal ostaje u procjepu između sopstvene mržnje i sopstvenoga prezira, i, ukoliko smjera na aktivnost, ostaje nemoćan da išta stvarno pokrene, tj. ostaje zatočenik lične sujete. On je, dakle, lažni prosvjetitelj. I ovo je pravi razlog što srpski liberal nije danas u parlamentu, a ne nekakva fiksna ideja o avangardi srpskoga liberalizma, o tome da njega Srbi još nisu dostojni”.

Uh, dobro je da bar oko jedne stvari možemo odahnuti. Samo bi nam još falilo da se srpski liberal infiltrira među narodne poslanike; kao da već nije napravio dovoljno štete ostalim nacionalnim institucijama, nego treba i skupštinu da nam zagadi, pa da odatle nesmetano podriva i ovo malo srpstva što nam je nekim čudom preteklo od naših prađedova i praotaca.

Maltene nam se odseku noge već pri pomisli na štogod takvo. A evo i potvrde da ni najmanje ne preterujemo: “Srpski liberal mrzi riječ narod, ona mu zaudara po zaostalost i totalitarno odzvanja, zato on kaže – građani. Kako je već to ljepše i naprednije: građanin! Samo građani, dakle, a nikako narod. To su suprotni pojmovi koji se među sobom potiru: narod je nužno objekat političkoga procesa, građanstvo, naprotiv, je njegov subjekat. Građanstvo to je – narod izašao iz svoje nezrelosti, iščauren narod, narod rascvjetani. Narod – to je anahrono biće, a građani – to je biće savremeno”.

Čuj - građani; kako to samo nesrpski zvuči. Pretvoriš Srblje u građane i gotovo, tu im je kraj: liberalna operacija uspela, Srbin – riknuo! Ali, čekaj malo; da li bi se to baš isplatilo srpskom liberalu? Teško, bogami. Jer - setimo se lekcije od maločas – srpskom liberalu potreban je prost narod da bi ga prezirao, a nipošto produhovljeni građanin koji zavređuje svako, pa čak i liberalovo, poštovanje.

Šah-mat, Grbiću! Baš da vidimo šta ćeš sad imati da kažeš u svoju odbranu: “Ako bismo slikovito predstavljali mišljenje srpskoga liberala, onda bi to bio nekakav prizor divnoga, geometrijski uređenog ‘manufakturnog pejsaža’ nad kojim, u toplom i mirisnom proljetnom vazduhu, lako plivaju zvuci Marseljeze. A da se ta ljepota izlije iz njegove glave u stvarnost, tome smeta samo divlja zvijer ili domaća marva nedorasla da razumije kako je sve to u stvari tako lijepo i dobro”.

Joj, kak je to krasno, naježili smo se po celom liberalnom tijelu! Nego, boga ti, zašto baš Marseljeza?! Zašto ne “God save the Queen”? Zar srpski liberal nije prevashodno britanski agent - anglosaksonski sluga u svakom slučaju? Ah, da, sad se setismo. Možda, naime, srpski liberal jeste na platnom spisku svakojakih cija i emajfajvova i siksova, ama je em ateist-antihrist, em neizlečivi republikanac. Zato ni God ni Queen ne dolaze u obzir. Dobro, Queen bi možda i mogla da prođe, budući da je srpski liberal feminističkim ispadima sklon; ali zato King – ni pod razno!

Uklonila sve srboidne moždane vijuge: Srpska liberalka
Izvor: Facebook

Imajući u vidu očiglednu pogubnost uticaja srpskog liberala na naše nacionalno biće, nije loše znati kako ga prepoznati, kako bismo mu čim prije utekli ako li ga negde, ne daj bože, susretnemo. Po delima ga svakako nećemo moći poznati, jerbo srpski liberal – kao što smo naučili - čini isključivo nedela.

Pa, dakle, pošto se srpski liberal delima ne može podičiti, jedino mu preostaje da nas ubije prejakom reči: “Srpski liberal voli velike riječi, i njegova je omiljena zabava žongliranje golemim riječima. Ima pregršt lijepih riječi, i njima on ocrtava svoj ideal: Prosvjetiteljstvo, građanin, sloboda, sistem, multikulturalnost, transparentnost, Evropa, napredno čovječanstvo, ćiju-ći! Ima i pun tobolac strašnih riječi, i po potrebi ih štedro odapinje: fašizam, devedesete, ksenofobija, genocid, šovinizam, glib, neonacisti, Orijent, diktatura!”

Srbalj koji uspe da preživi rafalnu paljbu ovih, skoro pa smrtonosnih pojmova definitivno je otporan na sve, ali doslovno sve, pa čak i na srpskog liberala. Postavlja se stoga pitanje ima li srpski liberal kakvo rezervno oružje kojim nas može iznenaditi?

Jer, što bi naši stari rekli, bolje liberalizam sprečiti nego se od njega morati lečiti; tim pre što efikasnog leka praktično i nema. Ako srpski liberal primeti i najmanji znak slabosti kod svog neprijatelja, ni u kom slučaju neće oklevati da ga dokrajči.

Za slučaj da to niste dosad već shvatili, ovo vam je, plašimo se, možda jedna od poslednjih prilika: “On govori obično o ‘opterećenosti istorijom’ u pejorativnom znaku, dok se on toga već oslobodio. Narod u istoriji on razumijeva samo horizontalno a nikako vertikalno, ili samo sinhrono a nikada dijahrono s obzirom na njegovo istorijsko postojanje. Narod su samo živi, nikako i mrtvi; i on odbija da bude talac mrtvaca. Za srpskoga je liberala istorija nešto usputno, u najboljem slučaju, samo riznica poučnih primjera. Istorija za njega nikada nije neprekinuti tok, igra sila, jedinstvena rijeka zbivanja, u kojoj živi i on, srpski liberal. Jer on je slobodna individualnost, on je iskočio iz istorije, on je prvo ispario da bi se potom kondenzovao u kaplju koja, lebdeći u zraku, gleda naniže na te smiješne kapi što su se slile u jedinstven tok”.

Kome pođe za rukom da “iskoči iz istorije”, s njim , da ‘prostite, nema zajebancije! Dok milioni mrtvih Srbalja plutaju povijesnom rekom, dok milioni njihovih još uvek živih potomaka željno iščekuju da im se priključe i tako osvetlaju obraz otačastva, srpskom liberalu nije ni kraj pameti da i sam skoči u taj nabujali vir. Ne, on će radije taj zlopateći živalj s podsmehom promatrati iz neke mirne evrounijatske luke negoli se usuditi da makar kusne mrvu patnje svojih suplemenika.

Prosto ne možemo verovati da takav stvor svakoga dana najnormalnije hoda srpskom zemljom, pardon: zemljama, bez da ga iko živ priupita – je li, bre, druškane, dokle ti misliš da nas Srblje nekažnjeno olajavaš, i to u našoj rođenoj zemlji? A?!

U krevetu sa srpskim liberalom: Scena iz glave Aleksandra Grbića, noćna mora
Izvor: Facebook

U stvari, možda je pametnije da ga ništa ne pitamo. Ako ga pitamo, moraće da nam odgovori, a odgovor je katkad bolje uopšte ne saznati: “Srpski liberal ne misli istorijski, nego voli isključivo apstraktne pojmove: ljudska priroda, prirodno pravo, prirodno stanje itd, iz čega onda ishode opšte vrijednosti: bratstvo, sloboda, jednakost. Sa stanovišta prirode on sudi istoriji; zato se on zgražava što narodi ovdje nisu sposobni da najednom shvate da su braća, jednaki, građani itd. Ali i u ovim opštim liberalnim odrednicama on ostaje rđav šegrt: samo vrlo rijetko kritikuje on odstupanje od tih načela u zapadnim zemljama, ili njihov ‘nebratski’ i ‘nejednak’ odnos prema zemljama ‘drugog i trećeg svijeta’. Zapad je za srpskoga liberala rajski vrt prema kojem on samo mjeri koliko je gadan svijet u kome on živi”.

Pazi, boga ti! Zašto onda taj izrod ne ode da živi na tom kobajagi “rajskom” Zapadu nego nam ovde zagađuje naš, nekada kristalno čist, srpski zrak? Šta, bre, on misli - da ćemo mi doveka da trpimo njegovo izvoljevanje? Ako ti Srblji ne valjaju, onda mr’š odavde, bagro liberalna!

Eh, kad bi to bilo tako jednostavno... Kako ne razumete, braćo Srblji, da srpski liberal ne može bez majčice Srbije. Kome bi se na prokletom Zapadu podsmevao, nad kime bi se povazdan zgražavao, kad su tamo čak i Srblji manje-više normalni i uljuđeni? Nigde za srpskoga liberala nema što u Srbiji imade, jerbo je “srpski liberal sujetna nakazica. On uživa u izazivanju javne sablazni svojim slobodoumljem”.

Je li vam sad jasno u čemu je kvaka? Smisao srpskoliberalovog života je da vidi Srblje kako se krste i levom i desnom dok u neverici slušaju njegova naklapanja o liberalnoj demokraciji, ljudskim pravima i kojekakvim slobodama, a nadasve o tobožnjim “srpskim zločinima”. Nema srpskom liberalu veće uživancije nego kad se obre sam i neshvaćen međ’ vaskolikim Srbljem.

Promenio glavu zbog Evrope: Srpki liberal, čudovište
Izvor: Facebook

Dobro je poznat recept pomoću kojeg srpski liberal dostiže to svoje blaženo stanje: “On će pljunuti na dosadna predanja i guslarsko samohvalisanje, izrugivaće se zaostaloj tradiciji i njenim lažnim autoritetima, oskvrnuti svaki oltar nacionalnoga duha i kulture, preturiti sve to pagansko, primitivno i ocvalo”.

Svako normalan bi na njegovom mestu zazirao od opštenarodnog gneva, ali srpski liberal, baš naprotiv, i želi da se na njega sruči svesrpski bes. Grbić zna zašto: “Kad se na njega podigne bura i kletva narodna, on će se samo nanovo uzvisiti nad tim neotesanim prostacima. Znaće i da ponosito nosi ‘žig izdajnika narodnoga’, i da ga razmetljivo pokazuje: on je disident u turobnoj palanci, on je humanista među krvopijama, on je napredni evropejac u tamnom vilajetu. Ukoliko je sujetna nakazica njemu je gonjenje od svojih istinska nasušnost, i to da ga kunu i udare kamenom, stalno tako izvana potvrđujući njegovu vrijednost”.

Čudna neka zverka taj srpski liberal: đavo će ga znati je li više mazohista ili, pak, sadista nad stradanjem roda svojega. Takvu nakazu su – tu nema dvojbe – samo Srblji kadri iznedriti. Da ga nema da nam kvari posao, odavno bismo rešili naše nacionalno pitanje.

Ali – ‘oćeš, malo sutra! Taj nenarodni baksuz uvek sve mora da pokvari: “Naličje vrijednosti srpskoga liberala je u sljedećem: on svejednako žali nevinu žrtvu, ali samo ako je neko iz njegovog naroda bio dželat. I tada on uvijek više mrzi dželata nego što žali žrtvu, što se jasno vidi iz stila njegovog nastupa, i što dovoljno govori o njegovom čovjekoljublju. Samo tada žrtva iskrsava u svijesti srpskoga liberala, ako ju je ubila ona divlja zvijer, ona ista koju on cijeloga života neumorno progoni. Zato je ta tuđa žrtva u svijesti srpskoga liberala samo funkcija toga njegovog gonjenja, a nikako nije samostalno moralno osjećanje. I samo zato on neprestano vadi maramicu za javne suze i ‘bičuje se zbog tuđih grijeha’“.

Dalo bi se zaključiti kako su srpskom liberalu svi dobri i divni, jedino mu njegov narod nije po volji. Takav dojam, međutim, može grdno da nas zavara. Jer srpski liberal ne ljubi baš preterano ni druge narode, čak i one prema kojima se pravi da je tobože blagonaklon.

Postoji, ipak, i netko koga srpski liberal bezrezervno obožava: “Prezire on u istini svaki narod koji bi da postoji nešto drugačije nego što postoji Englez ili Francuz”.

E, moji Bošnjaci, Albanci (i još poneki), zar je moguće da ste ispali toliko naivni? Poverovali ste da srpski liberal iskreno žali vaše nevine žrtve srpskih genocidnih pohoda, a on vas sve vreme perfidno zavlači. Preko vaših leđa prikuplja jeftine poene, a onda ih preprodaje po duplo višoj tarifi!

Usvinjio se: Srpski liberal, psihološki portret
Photo: Jean Gaumy

Evo, Grbić vam, čovek, sve lepo objasnio; maltene nacrtao: “Srpski liberal je samo poskorupljeni čovjekoljubac. Ovo je razlog što mu se nerijetko potkrade prezir i za tu žrtvu, i za narod iz koga je ta žrtva, jer srpski liberal i taj narod prezire, premda ga ne mrzi. A Ovo rijetko razumije onaj drugi, narod nad čijim istorijskim udesom lamentuje i čije žrtve oplakuje srpski liberal, jer je tom narodu, razumljivo, ugodno čuti kako srpski liberal strašno grdi Srbe. A kad grdite svoj narod, tada na prostoru sa ovakvom istorijom, i sa ovoliko grobova među narodima, u očima drugog imate poštovanje već po samom činu, jer tu i ne sudi razum nego osjećanje”.

No, čak i kad srpskog liberala uspete da provalite uz pomoć Grbića i sličnih nadrimudraca, taj se zlikovac i manipulator neće tako lako predati. Zna on da srbomržnja vrti gde para i burgija ni u duetu ne mogaše: “Grdi svoga pa će ti odmah priznati vrijednost i hrabrost, a da niko i ne pita za razloge. Ako i pita, srpski liberal ima gotovo tuce razloga: to je consensus gentium naprednoga čovječanstva, Zapada, koji je izvor i uvir vrijednosti srpskoga liberala”.

Ako je eventualno preostao još koji nepopravljivi romantik što i dalje ne veruje da je srpski liberal baš toliko zao i naopak, neka se samo popriseti šta je bilo onomad kad Srblji, glavom bez obzira bežeći od ustaškog noža i šiptarske puške, pohrliše matici da u njoj pronađu spas i utočište. Kako je te nesrećnike dočekao srpski liberal? Je li im poželeo toplu dobrodošlicu? Možda se ponudio da im pomogne, kao što je vazda pomagao tuđinu svakojakom?

 Vi ste možda zaboravili, ali Grbić pamti sve do detalja. Osim, jebiga, što mu se tu i tamo dogodi da pobrka lončiće, dočim mu u mešanju snobovskih baba sa liberalnim žabama nema ravnog: “Prestonička liberalna inteligencija srpska, znala je tako oduvijek da galami na svoj divlji narod, i zazivala ‘dažd od sumpora i ognja’ da se obori nad tima i takvima. A onda? Kad natisnu narod ‘živ klan, nedoklan’ iz RSK ili sa KiM, poražen i potjeran, onda se srpski liberal ljuti što su te beskrajne kolone izbjeglica, tako musave i odrpane, svojim taljigama, svojim živim tijelima i svojim prekobrojnim zavežljajima sve zaprljale i ogadile, obarajući tako prestoničku harmoniju, i idilu njenu, u kojoj je srpski liberal pio vino, išao u pozorište, pisao novinske članke i deklamovao po televizijskim emisijama”.

Obezljuđeni i dehumanizovani: Srpski liberali, negde u kletoj Evropi
Photo: Joel Meyerowitz

Nije li Grbić upravo pokazao da je savršeni primer neovisnoga srpskog intelektualca? Srlja tastaturom tamo gde srpski liberal ne sme ni nogom. Ide Grbić i dalje od toga; ne ustručava se da udari ni na konkretne likove sa imenom i prezimenom, unatoč njihovoj liberalističkoj svemoći i izdajničkoj nadmoći.

Ponešto bi im možda i prećutao, ali kad ti neko udari na svetinju, i to od, brat bratu, stotinak i još koju desetinu kila žive vage – e, tu čestitom Srblju mora da padne mrak na oči: “Čedomir Jovanović je potpun sluga riječi, u njemu ima mnogo od glumca i glumačke sujete, zato riječi zagospodare njime, i mimo njihovog značenja, i vrte ga na četiri strane, kao što riječi u pjesmi ponesu glumca-recitacitatora te on često diže i spušta glas, i zavija sasvim mimo značenja i smisla. Tako je bilo dosta komičnih scena u tv duelu Čedomira Jovanovića i Milorada Dodika (za nas važno jer je tema RS, i zapadni Srbi), kao što i inače ovo prati svako ‘razlaganje’ Čedomira Jovanovića čim on padne u zanos”.

Nemoj sad, Čedomire, tu da nam kukaš! Sam si se kačio, sam se i vadi. Da si više radio na masi a manje na definiciji, možda bi i imao nekih šansi protiv laktaškog superteškaša. No, pošto nisi, sad ćuti, trpi i moli se bogu da Grbićevu pažnju zaokupi neki malo jači igrač od tebe.

I kudikamo masivniji. Ovako nešto, na primer: “Nijedan zločin se ne može pravdati drugim zločinom, i srpski zločinci neka redom odgovaraju, kao i svi ostali. Ali se istorijskom perspektivom staje nasuprot glupostima srpskoga liberala, jer istorija Srba u Bosni i Hercegovini nije počela rođenjem Teofila Pančića ili kakvog drugoga srpskog liberala, niti su oni uopšte bitni za tu istoriju”.

Evropski kazamat: Srpski liberal zarobljen u televizoru
Photo: Lee Friedlander

Teofil je već nešto drugo; krupan zalogaj, bogami. Mora ti se priznati, Grbiću, da imaš mošnice do zemljice crne. Jerbo gde Teofil prođe, tu ni engleska trava ne niče, nekmoli srpski antiliberali!

Doduše, pošto si ti, Grbiću, po svoj prilici “zapadni Srbin”, što će reći Šumnjak, sijaset genocida i klanja koje si kao takav iskusio od ustaško-balijske ruke mogli bi ti biti od neizmerne koristi: “Sad recimo o narodnom duhu: Srbi su tako imali najdublje istorijsko iskustvo pogroma u Drugom svjetskom ratu koje ih je moglo zabrinuti povodom sopstvenog opstanka u državi koju su od jednog trenutka prestali smatrati svojom. To nije nikakav ludački hir i sadistička obijest, to je istorija, to je psihologija, to je pokušaj da se svestrano razumije – ali šta se sve to tiče srpskoga liberala”.

Ništa se srpskog liberala ne tiče osim patološke želje da podjebava takve poput tebe. Mi u e-novinama najbolje znamo kako je to moćan osećaj. Zato si se valjda i smilovao da nas konačno uzmeš u usta. Istini za volju, samo implicitno si nas pomenuo, ali ipak dovoljno da se prepoznamo. Izgleda da su Čeda i Teofil sitne ribe u poređenju sa nama, čim si morao da se izražavaš u šiframa.

Ako bude ovo pročitala, tetka Ugrica će se nedvojbeno ponositi tobom; možda ti, štaviše, ponudi da zameniš onog paćenika Apostolovskog: “Gete se nije gadio ni srpskoga naroda, ni srpske kvintesencije date u narodnoj poeziji, koja je često i krvava, i osvetnička, i brutalna, jer je znao da misli – istorijski. Toga Getea, koji i nije nikakva nacionalna pojava, stavljati nasuprot nacistima je nedotupavna sentimentalnost, i tipično liberalnog tipa, jednako kao i analogno protivstavljanje zapadnih Srba prema Dositeju, Tesli i Kišu. Posredno se ovim stavlja u izgled bar odnos sličnosti između zapadnih Srba i nacista, što srpski liberal i inače voli da čini. Ako je on ovakve analogije naplatio – vrlo dobro! (Pominjemo tekstove Jelene Popadić u ‘Politici’: Kako zaraditi 45.000 dolara preštampavanjem starih tekstova i Naklonjenost prema Kosovu i Crnoj Gori). Ako pak nije naplatio, onda je besplatno ispao glup, iz zanosa, a to mu i nije najbolja cijena”.

Iskusno, Grbiću, nema šta: kupus gledaš, meso vadiš. Toliko si nas nadahnuo da nam prosto dođe žao što nam se rastanak sa tvojim uratkom primakao; ostadoše još svega dva pasuščića, a mi se, evo, tek zagrejali.

Ih, kad bi ti samo znao kako bi nam sad lepo legla jedna flaša čistokrvne ruske votke, valjda će se naša liberalna braća iz Matuške nekad setiti da nam je pošalju. Pa da opušteno pijuckamo dok tvoje maštovite dosetke čituckamo: “Srpski liberal je prodao dušu svome Mefistu za – privid bitnosti. On je moralna i intelektualna bižuterija, karikatura tolstojevske samilosti, silikonski Čomski, pacifistički anencephalus. Kao što uopšte Srbin dosta nalikuje Rusu po duši, i po vrlini i po poroku, za srpskoga liberala važi jednako ono što je za ruskoga liberala kazao Šatov u Zlim dusima: ‘Naš ruski liberal je prije svega lakej, i samo to i gleda kako bi kome god obuću očistio’“.

Šta možemo, jebiga, kad po Srbiji ima toliko neasfaltiranih ulica, pa naši zapadni prijatelji, ma koliko vodili računa kud će stupiti, moraju povremeno da isprljaju cipele. A tko će im se naći u nevolji ako neće srpski liberal. Nećemo valjda dopustiti da nam se voljeni okupator ofuca? Ako je povijesni Srbalj tradicionalno naviknut na sveopštu nehigijenu i neurednost, srpski liberal – kao njegova sušta suprotnost – mora u svakom trenutku da bude okupan, namirisan i u fensi krpice odeven.

Samo na taj način srpski liberal može sačuvati svoj antisrpski identitet. Barem neko vreme, dok Grbić ne smisli kako da mu doskoči: “Protiv srpskoga liberala se ima boriti idejama i istraživačkim novinarstvom à la Jelena Popadić. Nikako fizičkim nasiljem, kao što misli otužna nacionalistička štenad koja je željeznim šipkama napala Teofila Pančića”.

Iskreno govoreći, za pohvalu je što je Grbić na kraju ipak nedvosmisleno osudio nasilne metode ideološko-političke borbe. Zabrinjava, međutim, to što očito ne uviđa koliko je mali korak između “istraživačkog” novinarstva popadićevskog tipa i “željezne šipke” u ruci maloumnog ekstremiste.

star
Oceni
4.11
Ostali članci iz rubrike Tema
Tagovi
Nema tagova za ovaj članak