Entertainment Tema
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (0)

Košer svinjarije

Muke sa slaninom, nevolje sa čvarcima

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Čvarci, mamac za prijatelje: Tanjirić radosti iz Srbije
Čvarci, mamac za prijatelje: Tanjirić radosti iz Srbije
Photo: www.haoss.org

Ne mogu to drugačije da objasnim osim nekim vanzemaljskim silama, ili bar bežičnom telefonijom, kako ljudi brzo uspostavljaju veze. A možda je i telepatija u pitanju, kod nas dođe do pražnjenja u mozgu, a naši prijatelji dobiju poruku da smo stigli. Naravno, o tome sam razmišljao dok je uporno zvonio telefon, a ja se predomišljao da li da se javim

Žurili smo kući, zadovoljni što smo prošli carinsku kontrolu sa pola table slanine, kilo čvaraka i malo kajmaka. Ne znam zašto, ali uvek kada smo se vraćali s puta, na carini sam imao utisak da me posmatraju kao poslednjeg kriminalca, koji u najmanju ruku pokušava da prošvercuje kilogram heroina. U stvari, plašio sam se kazne, jer, naravno, nismo imali sanitarne potvrde, koje bi dokazivale da smo bezbedni da pojedemo to što nosimo, a ne da nam posle u bolnici ispiraju stomak na račun države. No, i na to sam bio spreman, bolje i stomak nego da mi svaki dan ispiraju mozak o visokom standardu u zemlji i primanjima sa kojima ne bih mogao da kupim ni četvrtinu slanine koju smo doneli.

Kad bolje razmislim, možda je u pitanju državna briga za prijateljske zemlje, jer ako mi pokupujemo sve svinjarije, tamo će narod ostati gladan?! Srećom, na carini niko nije bio gladan i mi smo srećno stigli kući.

Nismo se ni raspakovali kad je zazvonio telefon. Dobrodošlicu nam je poželela Miriam, s kojom smo se družili u Jevrejskoj opštini još dok smo bili u Zemunu.

„Toliko sam vas se zaželela, da sam jednog trenutka pomislila da se uopšte nećete vratiti kući“, cvrkutala je Miriam.

„Mislili smo i mi na tebe“, odgovorila je moja supruga. „Doneli smo ti parče slanine…“

„Jao“, nije Miriam mogla da sačeka da moja supruga završi rečenicu. „Kada ćemo se videti?“

Ne skidajte kožicu sa slanine: Šta da stavimo u pasulj, da zamiriše?
Photo: oblizeki.com

„Evo, da se raspakujemo, da se malo odmorimo od puta…“, uspela je da kaže moja ženica.

„Razumljivo, vidimo se onda večeras“, rekla je Miriam i prekinula vezu.

Moja supruga je zabezeknuto gledala u slušalicu, kao da se prvi put vratila s puta sa svinjarijama i doživela otkrovenje.

Nije prošlo puno vremena kada je ponovo zazvonio telefon.

„Vi već stigli“, Sara je bila kao iznenađena. Došlo mi je da pitam, pošto sam ja podigao slušalicu, zašto zoveš kad misliš da smo još na putu, ali odgovor sam znao i da mi ne kaže.

„Eto, stigli smo živi i zdravi“, rekao sam ljubazno.

„Sigurno niste imali problema na carini, čim ste kod kuće“, Sara se nije obazirala na moju izveštačenu ljubaznost.

„Pa i da su otkrili to malo slanine i čvaraka ne verujem da bi nas zbog toga odmah strpali u zatvor“, odgovorio sam pomalo besnim glasom.

„Ti si uvek bio duhovit“, Sara je i dalje bila ljubazna. „Nego, kada ćemo se videti?“

„Odmah!“, Sara nije čekala da kažem do kraja šta mislim.

Čvarci, bombone od svinje: Za svakog po jedan
Photo: Stock

„Eto mene, baš sam se spremala da odem u grad da pozavršavam neke poslove, ali to može da sačeka.“

„Ne!“, dreknuo sam u slušalicu. „Pusti nas da se bar istuširamo posle puta.“

„Dobro, dobro. Šta vičeš? Nisam gluva. Vidimo se onda večeras“, rekla je Sara i prekinula vezu.

Ne mogu to drugačije da objasnim osim nekim vanzemaljskim silama, ili bar bežičnom telefonijom, kako ljudi brzo uspostavljaju veze. A možda je i telepatija u pitanju, kod nas dođe do pražnjenja u mozgu, a naši prijatelji dobiju poruku da smo stigli. Naravno, o tome sam razmišljao dok je uporno zvonio telefon, a ja se predomišljao da li da se javim.

„Svratiću samo da vas vidim na trenutak“, javljao se naš prijatelj Isak. „Voleo bih da  čujem šta tamo ima novo, ne smemo da gubimo vezu sa korenima.“

„Hteo si da kažeš s nama i svinjarijama“, prošlo mi je kroz glavu, ali sam rekao: „Dobro, svrati uveče, samo da se raspakujemo…“

„Znam kako je to, sigurno ste dovukli pola Srbije…“

„Nismo“, skoro sam viknuo u slušalicu, „ali nema smisla da prljav veš raspakujemo dok ti pričam o korenima, to bi moglo da izazove pogrešne asocijacije.“

„Hoćeš da kažeš da je tamo bolje nego kod nas?“

Ovo je već bila politička provokacija. „Ne znam šta se ovde dešavalo dok smo mi bili tamo“, rekao sam mirnim glasom, „ali da je pala vlada, to bih sigurno čuo.“

„Izvini, mislio sam na svinjarije.“

„I ja“, rekao sam i prekinuo dalji razgovor.

„Vreme leti“, rekla je moja supruga i poslužila nam vrelu supu.

„Kad si je pre skuvala?“, to je bila pre pohvala nego pitanje.

„Znaš da nam uvek prija nešto tečno, kada se vratimo s puta.“

Još uvek sam kašikom mešao supu i duvao u tanjir kada je ponovo zazvonio telefon.

„Moram da te razočaram, nisi prvi koji se javio“, kao da sam čuo preko telefona kako je Moši splaslo prvobitno raspoloženje kada se javio.

Da otvorimo prodavnicu suhomesnatih proizvoda, pa da nas Jehova vidi: Najtraženiji artikal
Photo: slivovitzdiaries.wordpress.com

„Ne pitam koliko košta!“, setio se Moša spasonosne formule. „Ako može samo kilo čvaraka i kaiš slanine?“

I ranije sam razmišljao da otvorimo drag store za suhomesnate proizvode, ali u našim godinama kasno je za neki biznis. Uostalom, to bi morali i da plate, a ne samo da reda radi pitaju koliko su dužni.

„Mošo, pa mi smo doneli ukupno kilo čvaraka za sve nas…“

„Dolazim odmah“, uzviknuo je Moša.

„Nemoj, molim te, vidimo se uveče.“

„Baš sam se pitao da li sam dobro zapamtio kada se vraćate“, javio se Aleks čim sam spustio slušalicu. „Ko zna koliko ste svinjarija doneli?“ Otkad je napravio gjur, za moje pojmove, Aleks je postao malo čudan, ali nisam očekivao direktnu kritiku za našu ne-košer ishranu. Korisna laž ili istina, moja savest je vodila tešku borbu koji odgovor da dam. Više nisam mogao da odlažem trenutak istine i na kraju sam skrušeno priznao da smo doneli malo svinjarija. „Znao sam ja da vi niste budale. Dolazim uveče da vas vidim“, Aleks je brzo spustio slušalicu, kao da se uplašio da će biti odbijen.

Žena i ja smo se pogledali. Shvatili smo da će nam uveče biti puna kuća gostiju.  

„Kad je bal, nek je trandl bal, hajde da pozovemo i komšinicu, ona nas je videla kroz prozor kad smo jutros stigli“, predložio sam supruzi.

Ko se puši, taj se suši: Slatki holesterol
Photo: Stock

„Ooo, setio si se komšinice. Pa da, dugo se niste videli bez mene.“

„Molim te, ostavimo to za neku drugu priču. Nego, reci, da li da je pozovemo ili ne?“

„Ja ću je pozvati“, bila je odlučna moja supruga i zgrabila slušalicu telefona.

„Znaš šta mi je rekla? Rekla je da smo mi košer! Na momenat sam se uplašila da će nas pojesti umesto onoga što smo doneli. Šta me tako gledaš, time je htela da kaže da smo ljudi u redu kada smo se setili da i nju pozovemo.“

„Ne mogu da vas dobijem, jeste li vi isključili telefon?“, javio se naš sin. „Hoće unuci da vas čuju.“

„Ne brini“, tiho mi je rekla supruga. „Ostaviću od svega pomalo za sina, on bi bio razočaran da izgubi vezu sa korenima…“

„Bako“, na telefonu je bio stariji unuk. „Jeste li doneli čvaraka?“

„Jesmo, sunce moje, a kako si ti?“

„Sad sam dobro, evo hoće Matan da vas čuje.“

„Bako, koju ste mi igračku doneli?“

„Videćeš kada dođeš, iznenađenje“, odgovorila je Baka.

„Dobro, samo nemoj da me teraš da jedem slaninu, to nije košer.“

„Lepo si ti to naučio“, uz kiseli smešak je rekla Baka. „A kako znaš da li je igračka košer?“

„Ne znam da li je košer, ali znam šta ja volim.“

„Kada porasteš, znaćeš još više“, diplomatski je rekla Baka. „Vidimo se za vikend“, oni su stanovali u drugom gradu.

Baka je potom raspakovala svinjarije i smestila u frižider: „Pun frižider, više ni igla ne može da stane“, Baka je bila ponosna na suhomesnati šoping u Beogradu.

Ostali samo čvarčići: Stanje na terenu nakon najezde gostiju
Photo: Predrag Crnković

Atmosfera je stvarno bila prijatna. Aleks je doneo pivo koje pije, samo češko pivo je za njega bilo pravo pivo: „Znao sam da nećete imati vremena da odete do supermarketa, pa sam se sam pobrinuo za piće.“

Moša je doneo crno i belo vino: „Ovde su ljudi navikli na crno vino, ali uz svinjarije je najbolje belo. Imate li kisele vode za špricer?“ Hvala Bogu, imali smo. Nisam morao da trčim do prodavnice, koja radi do kasno uveče i onda prodaje kiselu vodu po cenama kao da prodaje ruski šampanjac.

„A šampanjac?“, pitala je Miriam.

„Šta će nam šampanjac?“, bio sam iznenađen njenim pitanjem.

„Pa da proslavimo vaš povratak!“

Moja supruga se brzo snašla, otvorila je prepun frižider svinjarija. Društvo se za čas sjatilo oko moje žene, znali su šta sledi, a moja supruga je počela da deli gostima unapred upakovane svinjarije. „Svakom pomalo“, rekla je skromno. Svi su dobili po parče slanine i šaku čvaraka.

Sara je bila razočarana: „Skinuli ste kožicu sa slanine?! Šta ću da stavim u pasulj da zamiriše?“

Ostalo za sledeći put: Slaninica spremna za prelazak granice
Photo: www.sanoslino.rs

Kada sam video Sarin izraz lica i duboki uzdah sa zatvorenim očima, kao da stvarno miriše pasulj sa dimljenim kožicama, skoro mi je bilo žao što smo skinuli kožicu. Malo je falilo da je pozovem na ručak kada budemo kuvali pasulj.

„Morali smo da smanjimo teret“, rekla je moja supruga. „Prošli put smo doplatili za višak prtljaga.“ Korisna laž, prošlo mi je kroz glavu, platili smo zbog knjiga bez kojih moja žena ne može da zaspi, dok ne pročita bar nekoliko strana.

„Cicije jedne“, ciknuo je Moša. „Ja bih vam platio, samo da ste rekli.“

„Cicije jedne?!“, uvređeni izraz lica moje žene govorio je više od reči. Otišla je do frižidera i širom otvorila vrata. Kada su zbunjeni pogledi na frižider, prešli na moju ženu, mirno je zatvorila vrata skoro praznog frižidera i više nije rekla ni jednu reč.

star
Oceni
4.61
Ostali članci iz rubrike Tema
Tagovi
Nema tagova za ovaj članak