Entertainment Tema
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (12)

Stanje stvari, leglo ludaka

Jugoslavija nas i mrtva zajebava

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Photo: Stock

Parafrazirajući zakletog antinacionalistu Kiša u izrazito etnonacionalističkom ključu, narečeni je Lazić još u samom uvodu potvrdio onu čuvenu da je nacionalizam – koji se ovde prečesto neopravdano izjednačava sa patriotizmom – poslednje utočište hulja. “Jugoslovenstvo u Srba neuništivo je kao plastična boca. Da nastavim s parafrazom Kiša – Jugoslovenstvo u Srba je jednako nemoralno ako je poteklo iz neznanja, kao i onda, pogotovu onda, ako je poteklo iz kukavičluka”, napisa Lazić i ostade živ

Ni manje zemlje, ni veće količine ludaka po jedinici prostora. Možda je Srbija siromašna prema ekonomskim pokazateljima, ama nipošto ne oskudeva u broju poremećenih likova, pritom još ubeđenih kako su u stvari prepametni i spremnih da u svakom trenutku sluđenom narodu “šeruju” svoje mentalne ispljuvke, za koje, što je najtragičnije, veruju da predstavljaju vrhunac mudrosti i prosvetljenja. Pa se tako uz gomilu već poznatih online stecišta svakojakog bašibozluka prirodno moralo pojaviti još jedno, prepotentno kršteno “Stanje stvari”, na kojem ordinira vesela mešovita ekipa veleumnih mislilaca sumorne, a opet nikad monotone, srpske zbilje.

Osobitu pozornost na rečenom portalu privukla nam je rubrika nazvana “Srpstvo i/ili jugoslovenstvo”. Čim smo kliknuli, dočeka nas – prvo pa muško u vidu krajnje obećavajućeg uratka pod naslovom “Tamnica srpskog naroda” u izvedbi izvesnog Aleksandra Lazića. Već iz prvih redaka bi nam jasno da smo na pravom mestu i da se takva “poslastica” naprosto ne da propustiti.

Parafrazirajući zakletog antinacionalistu Kiša u izrazito etnonacionalističkom ključu, narečeni je Lazić još u samom uvodu potvrdio onu čuvenu da je nacionalizam – koji se ovde prečesto neopravdano izjednačava sa patriotizmom – poslednje utočište hulja. “Jugoslovenstvo u Srba neuništivo je kao plastična boca. Da nastavim s parafrazom Kiša – Jugoslovenstvo u Srba je jednako nemoralno ako je poteklo iz neznanja, kao i onda, pogotovu onda, ako je poteklo iz kukavičluka”, napisa Lazić i ostade živ.

Ali, to beše tek prigodna najava za brutalni hardcore koji će uslediti: “Naoko teške reči – ali sama činjenica da su praktično samo Srbi (u svim svojim, nasilno ili dobrovoljno, izvedenim varijacijama) bili jugoslovenski orijentisani nagoni nas na pitanje ima li šta neprirodno u toj ideji? Očito da ima – protivprirodna je ideja da prestaneš da budeš ono što jesi i probaš da postaneš ono što nisi, pogotovo ako to nešto praktično i ne postoji”.

Vidimo, eto, kako Lazić svim silama pokušava da se uhvati u koštac sa za njegove oskudne kapacitete ipak prevelikim filozofskim izazovom, verovatno ponukan krilaticom da se trud isplati, čak i kad je uludo uložen. Ako ništa, makar ima gde da publikuje svoje nagomilane frustracije; i to je nešto.

Dakle, ne samo da su, po Laziću, Srbi bili najviše jugoslovenski orijentisani, nego su u toj “zabludi”, tvrdi, bili jedini. Pa, ako ćemo baš da zalazimo u sitna crevca glede jugoslovenstva među ex-YU narodima prema etničkoj liniji, ne sporeći pritom fakat da među Srbima doista postoji znatan postotak projugoslovenski orijenisanih, ne možemo se oteti dojmu da su najveći Jugosloveni među bivšim Jugovićima bili i ostali bosanskohercegovački muslimani, poznati i kao Bošnjaci. Kao i da je BiH u celini takođe bila i ostala najjugoslovenskije opredeljena republika u rahmetli SFRJ.

Ili može biti da Lazić, poput ideološki mu evidentno bliskog vojevode Šešelja, zapravo Bošnjake ni ne priznaje kao zasebnu etničku skupinu već ih tretira kao “Srbe muslimanske veroispovesti”?

Ubeđen da je na pravom putu, Lazić nastavlja da gazi dalje u jednako imbecilnom maniru. Pa kaže: “Optuživani da su napravili ‘tamnicu naroda’, Srbi su, praktično, sami sebe utamničili. Jugoslavija je bila tamnica (samo) srpskog naroda: jedinstven slučaj da narod sam sebe pokuša da ‘ispiše iz istorije’”.

O besmislenosti Lazićeve – i, nažalost, ne samo njegove – teze o Jugoslaviji kao “tamnici samo srpskog naroda” najbolje svedoči potpuno identična budalaština njegovih hrvatskih kolega, s jednom jedinom razlikom što je kod njih reč “Srbi” zamenjena sa “Hrvati”. Ima, doduše, sličnih primera ludila i u redovima ostalih naših naroda i narodnosti, premda u daleko manjoj meri. Uostalom, dovoljno je makar i ovlaš promotriti “stanje stvari” u bilo kojoj danas samostalnoj ex-YU državici i uporediti ga sa vremenom kada je dotična bila u sastavu Juge, pa van svake (razumne) sumnje zaključiti jesmo li utamničeniji bili tada ili sada.

Na kraju, kao poslednji adut iz rukava, Lazić vadi tradicionalno revizionističko oružje, podjednako omiljeno i (neo)četnicima i (neo)ustašama: prenaduvanu priču o tobože “nezapamćenim” komunističkim zločinima počinjenim po završetku Drugog svetskog rata. “Ali, očito”, nastavlja autor da se samozadovoljava, “ni porazni rezultati te megalomanske ideje nisu bili dovoljni da svaki Srbin utuvi u glavu: Uvek Srpstvo, nikad Jugoslovenstvo! Da iskoristim još dve parafraze – ništa se ne menja tako temeljno kao naša („lepša i starija“) jugoslovenska prošlost, i to tako što se boji pričama o „dobrom životu“ i „odlasku na more“. Pa i kad se Srbima-Jugoslovenima sruči u lice izložba poput „U ime naroda! Politička represija u Srbiji 1944-1953”, oni neće razmisliti da je možda njihovo „blagostanje“ neko platio životom. Posle 1945. počeli smo da gradimo najbolji od svih svetova na krvi mučenika, ali – mora se reći – zlokobna arhitektura napravljena je još 1918. godine, tada su udareni temelji svih narednih stradanja i trasirano da Srbi (kao nikad pre) prihvate tuđinca za svog najomiljenijeg gospodara”.

E, Laziću, kukavče! Koliko god da je nedužnih ljudi eventualno nastradalo u tim posleratnim čistkama od strane novih vlasti, a određen broj svakako jeste, one ni po broju, ni po političko-ideološkim motivima, a bogami ni po svojoj (ne)opravdanosti u kontekstu datog istorijskog trenutka, nisu bile ni blizu onako monstruozne i gnusne kao klanja, silovanja, pljačke i druga (što etnički, što politički motivisana) zlodela počinjena od ruke i kame tvojih četničkih uzora. Kad sledeći put sedneš za tastaturu, dobro promisli o tome. Naravno, ukoliko uopšte imaš čime.

Najslađe je Lazić ostavio za sam kraj: “Dakle, i svaku Jugoslaviju i svaku ideju jugoslovenstva – ravno u mutno Dunavo!”

Kad je Lazić bio dovoljno bezočan da parafrazira jednog Kiša, što ne bismo i mi parafrazirali – Lazića? Dakle, i svaki Lazićev uradak, i svaku ideju lazićstva – ravno u mutno Risajklbinovo!”

star
Oceni
4.32
Ostali članci iz rubrike Tema
Tagovi
Nema tagova za ovaj članak