Droga, život, gitara

Photo: Stock

Autobiografija prati priču o odrastanju sina jedinca u Dartfordu nadomak Londona, sećanjima na posleratnu Englesku, majku Doris i školovanje koje mu nije bilo naročito pri srcu. U školi je zbog klempavih ušiju zaradio nadimak “majmun”. Prva ploča koju je kupio bila je Long Tall Sally, Litl Ričarda. Međutim muzikom se trajno inficirao kada je čuo Heartbreak hotel Elvisa Prislija. To je bio kako kaže pravi šok jer nikada ranije nije čuo ništa slično

Photo: Stock

Autobiografija slavnog muzičara, jednostavno nazvana "Life" dočekala je, posredstvom izdavačke kuće "Laguna", i uz neizbežno kašnjenje na ostatak kontinenta, svoje srpsko izdanje. Gitaristi Rolingstonsa isplaćeno je više od sedam miliona zelenih novčanica za pisanje autobiografije, čemu je i pristupio uz malu pomoć prijatelja Džejmsa Foksa.

Sama vest da bi ova knjiga mogla nastati, prirodno je izavala veliku pažnju, u skladu sa zakonitostima estrade. Čak je Times nije imao dileme o profitabilnosti date prilike te je u nastavcima objavljivao delove knjige, u vreme dok se još nije mogla naći u prodaji.

Prevod za domaće izdanje radili su Dejan Cukić i Goran Skrobonja, i reklo bi se sasvim lepo prilagodili tekst, služeći se, naravno, svim žargonskim dosetkama kako bi sve bilo što bliže duhu originalnog teksta.

Ričards je, pre nego što je knjiga bila objavljena, za pomenuti Times izjavio da Džeger jeste čitao njegovu autobiografiju, te da mu je ona otvorila oči. A jedini deo za koji je tražio da bude izbačen je onaj u kome Ričards otkriva da je Džeger imao vokalnog trenera.

Elem, autobiografija nije nezanimljiva za prosečno ljudsko čeljade - čitaoca namernika ili pak čitaoca slučajnika. Daleko od toga, što je i za očekivati s obzirom o kome se radi. Ni Ričardsov život nije bio nezanimljiv bar na nekoliko nivoa, te ilustracija istog i živopisni opisi pojedinih događaja sve su samo ne dosadni i svakidašnji, iako je popriličan deo tog istog života iz dobro poznatih razloga proveo obeznanjen.

Naravno knjiga nije u celosti takva, obiluje i usko estradnim detaljima, koji su tu da začine priču jednom donekle pink nijansom i ujedno zasigurno poboljšaju prodaju.

Ričards nije puno gnjavio sa klasičnim mestima, danas poznatim kao reperne tačke karijere Rolingstonsa. Preko tog niza događaja, odavno poznatog svima, prelazi prilično brzo. U većini takvih slučajeva tek ih ovlaš provlači kroz tekst, onoliko koliko mu je potrebno da ih potvrdi ili opovrgne. Tako recimo negira da je ikada menjao krv, što je jedan od tračerskih repova koji ga prati decenijama, dok recimo priznaje da jeste ušmrkao pepeo svog pokojnog oca, tačnije jedan njegov deo.

Autobiografija začudo ne počinje sećanjima na najranije detinjstvo i odrastanje, to je ostavljeno za naredna, dok prvo poglavlje u knjizi predstavlja epizoda sa američkog juga sredinom sedamdesetih, ili izgubljene decenije, kako je Ričards naziva. Više od ilustracije njegovog života iz tih dana i iskušenja kroz koja su Rolingstonsi sa sve menadžerima i advokatima, najčešće zahvaljujući upravo Ričardsu, morali da prođu.

Photo: Stock

Prva epizoda koja otvara autobiografiju izabrana je kao jedna od uobičajenih iz tog vremena, te čitaoca vodi pravo u scenu nekog američkog filma B kategorije, a opet tako stvarnu i tipičnu za Ričardsa. Radnja se odigrava u Arkanzasu 1975. godine. Kroz Biblijski pojas, što je u žargonu naziv za ruralni deo Amerike, vozikao se prethodnih desetak godina. Tada je, kako navodi Kit, grupa Rolingstons bila na jelovniku policije širom Sjedinjenih država. Ondašnji establišment Stonse je držao za personifikaciju nemira, nasilja i nezakonitog seksa (šta god to značilo). Mi smo, konstatuje ironično Kit, za sve to bili krivi, mi obični putujući muzičari. Mi smo mlade podsticali na pobunu, mi smo kvarili Ameriku. Iako svestan svega navedenog, dozvoliće sebi da se ponovo nađe u dobro poznatom problemu. Advokat Rolingstonsa iz tog doba bio je izvesni Bili Karter, koga Ričards zasigurno sa debelim razlogom opisuje kao sjajnog, a koji ga je pravovremeno upozorio da uopšte ne vozi kroz Arkanzas, saopštavajući mu da je država Arkanzas koji mesec pre toga pokušavala da napravi nacrt zakona kojim se zabranjuje rokenrol.

Kako bilo, Kit se u društvu Rona Vuda i još dvojice prijatelja od kojih je jedan bio šef obezbeđenja slavne grupe, u novom ševroletu vozikao sporednim putevima pomenute američke države. I sam svestan, barem sada na uvodnim stranicama autobiografije, da nije bilo glupljeg mesta za zaustavljanje. U kolima punim droge, u malenom mestu Fordajs sa manje od pet hiljada stanovnika. Dakle, u izuzetno konzervativnoj sredini u vreme dešavanja ove priče. Zaustavili su se u nekoj drumskoj krčmi, da bi potom gitaristički dvojac Rolingstonsa završio u toaletu, gde su se naduvali i proveli ukupno četrdeset i pet minuta. Čim su kolima krenuli dalje, začuo se zvuk sirena i sledećeg trenutka sačmare su im bile uperene u lica. Kit se seća da je imao džins kapu sa gomilom džepića punim droge. Sve je bilo puno droge, bilo je dovoljno odvojiti tapaciranu oblogu u vratima automobila i pojavile bi se plastične kese pune kokaina, trave, pejotla I meskalina. Trenutak nije mogao biti gori, zato što su Stonsi jedva isposlovali vize za američku turneju te godine, zbog svih pratećih nevolja na gotovo svim turnejama po SAD koje su održali pre toga. Ričards slikovito opisuje situaciju i kaže da su im vize isposlovane od strane advokata tokom dvogodišnjeg međudržavnog pravnog manevra. Sve to uz uslov da nikoga iz Rolingstonsa ne uhapse zbog posedovanja narkotika. Do dana današnjeg nije mi jasno zašto sam upošte nosio sve to đubre sa sobom. Ričards za sebe kaže da je sedamdesetih leteo kao ptica na čistom farmaceutskom kokainu. A potencijalno najveći problem bila je aktovka puna droge smeštena u gepeku kola. Svi su privedeni, vest se brzo proširila, a jedna TV stanica iz Dalasa unajmila je avion ne bi li prva stigla na lice mesta i izveštavala. Pred policijskom stanicom skupljali su se ljudi pridošli iz okolnih država ne bi li prisustvovali zabavi. Advokat Rolingstonsa Karter pojavio se na kraju sa sve sudijom. Zatim je otpočela prava komedija apsurda. Sudija je bio pripit, atmosfera naelektrisana a napolju su se već nalazile novinarske ekipe iz celog sveta. Nakon dosta nagovaranja postignut je dogovor i optužbe policije su odbačene, ali uz uslov da se održi konferencija za štampu. Na kraju su se Kit Ričards i ostali optuženi slikali zagrljeni sa sudijom. Ričards je na glavi imao vatrogasni šlem a novinari su ga fotografisali sa sudijskim čekićem kako govori “Slučaj je zaključen.”

Bio je to klasičan ishod kada su Stonesi bili u pitanju, zaključuje Ričards. To je dakle bila jedna od nebrojenih a tipičnih epizoda kojima je bio ispunjen život ovog muzičara.

Autobiografija potom prati priču o odrastanju sina jedinca u Dartfordu nadomak Londona, sećanjima na posleratnu Englesku, majku Doris i školovanje koje mu nije bilo naročito pri srcu. U školi je zbog klempavih ušiju zaradio nadimak “majmun”. Prva ploča koju je kupio bila je Long Tall Sally, Litl Ričarda. Međutim muzikom se trajno inficirao kada je čuo Heartbreak hotel Elvisa Prislija. To je bio kako kaže pravi šok jer nikada ranije nije čuo ništa slično.

Godine 1961. na stanici u Dartfordu Kit sreće Mika Džegera. Do ovog susreta bio je ubeđen da je jedini obožavalac Čaka Berija, da bi se uspostavilo da Mik poseduje sve ploče koje je Beri ikada snimio. I to je bilo više nego dovoljno. Ričards za sebe iz tog doba kaže da je u odnosu na Mika bio prava seljačina. Njih dvojica će sledećih godinu dana provesti u okupljanju Stonsa, skidanju tuđih pesama i vežbanju. Imali su istovetan muzički ukus. Kostur benda postali su Brajan Džons, Mik i Kit, ali nedostajao im je bubnjar. Kada je Čarli Vots pristupio grupi otpočeo je period gluvarenja, krađe hrane i vežbanja. Ričards je postao oduševljen magijom preplitanja gitara i svemu onome što dvojica gitarista mogu da izvuku jedan od drugog. Na početku 1963. godine pridružio im se Bil Vajmen, koji je imao sopstvenu opremu, te je tako konačno oformljena prva postava Rolingstonsa.

Bitlmanija je tada bila u punom zamahu i Bitlsi su virili, kako piše Ricards, iza svakog ugla. Samim tim oni su odlučili da budu anti-Bitlsi, što će mediji kasnije koristiti podgrevajući takmičarsku atmosferu između ove dve grupe.

Photo: Stock

Bitlsi nisu mogli da osvoje baš sva mesta na top listama, pa smo mi popunjavali praznine koje su oni ostavili u te prve dve godine, kaže Kit i dodaje da je prvi singl koji su snimili (Come on) zvučao veoma bitlsovski. Krajem 1963. Stonsi su bili nezadovoljni jer nisu imali pesme kakve su priželjkivali. Potom je njihov menadžer došao u studio u društvu Lenona i Makartnija. Čuveni dvojac dao je Stonsima pesmu koju su spremali za sledeći album Bitlsa te su je i prosviravali zajedno. Bila je to I wanna be your man. Ričards u autobiografiji na više mesta ponavlja da su sa Bitlsima imali veoma prijateljski odnos i otkriva da su se vrlo lukavo uklapali. Dogavarali bi se kada da ide koji singl da se na tržištu ne bi pojavili istovremeno. Ploče, slava i turneje konačno su postali i njihov život.

Problemi sa drogom počeli su 1965. godine i trajali sledeće dve decenije. Hapšenja su krajem šezdesetih i početkom sedamdsetih postala uobičajena. Ričardsov dom u Engleskoj bio je pod manje više stalnom policijskom prismotrom i tih godina prvo što bi Kit uradio kada se probudi bilo je da pogleda kroz prozor i vidi ima li bobija oko kuće.

Jednom prilikom, pod dejstvom LSD-a od gomile policajaca u bašti, Ričards je video gomilu malih plavih patuljaka, te ih je sam pozvao u kuću.

Za Brajana Džonsa tvrdi da je koristio toliko narkotika da je već od 1965. godine za grupu bio potpuno neupotrebljiv da bi malo potom postao kamen o vratu. Od njega će Ričards preoteti Anitu Palenberg, pravu femme fattale Rolingstonsa, kojom će se kasnije i oženiti. Anita će u jednom trenutku biti i sa neizbežnim Džegerom, tako da se može reći da je bila fatalna za čak trojicu članova grupe.

Na stranicama ove knjige autor nam razotkriva i čuvene scenske kretnje Mika Džegera za koje tvrdi da su potpuno skinute od kralja soula Džejms Brauna koga su Stonsi gledali uživo prilikom prve posete Americi.

Što se tiče scenske skalamerije koja je na poslednjih nekoliko mega turneja postala priča za sebe, Ričards tvrdi da su svaki put na bini imali nova čudesa samo zato da bi Džeger sakrio svoju nesigurnost. Njihovi putevi će početkom sedamdesetih krenuti u različitim pravcima. Kit za sebe kaže da je krenuo da tone u junkie town, dok se Džeger uputio u svet šoubiznisa i estradnog krema, gde je ostao i do danas.

Autor ove knjige tvrdi da sa heroinom nema ništa još od početka osamdesetih, a da je generalno uzevši u životu ostao samo zato što se drogirao farmaceutski čistom robom a ne đubretom sa ulice. Ipak kao pravi veteran na tom polju ne savetuje nikome ni da je proba, posebno heroin. Droga je, kaže Ričards, najlukavija kurva zavodnica.

Hapšenja a potom i suđenja zbog opijata imao je u Engleskoj, Francuskoj, Kanadi. Tada je štošta bilo u igri, jer neodlazak na turneju recimo po Americi, značio je ogromne finansijske gubitke za veliki broj ljudi iz muzičkog biznisa. O poreznicima da i ne govorimo. Neki put bi advokati relativno brzo izgladili stvar, kao u slučaju sa početka ove priče, dok bi drugi slučajevi trajali godinama.

Bio je poreski izgnanik u Francuskoj, a pored domovine i Azurne obale živeo je i u Švajcarskoj kao i na Jamajci, dok je u međuvremenu bio na stalnim putovanjima. Brojne legende o njemu i Rolingstonsima nastajale su često i pukim slučajem. Ričards je nekom prilikom gomili novinara i paparaca koji su ga pratili na nekom aerodromu dobacio – Ne gnjavite me, idem u Švajcarsku da promenim krv. To nije bila istina, ali je svejedno po tabloidima odjeknula poput bombe. Mnogi drugi muzičari potom su pribegavali ovom tretmanu (među njima navodno i Bregović svojevremeno) a sam Ričards sada otkriva da nikada nije uradio ništa slično.

Za Džegera se pita gde je nestao njegov stari prijatelj i tvrdi da u njegovu garderobu nije ušao poslednjih dvadeset godina. Ponekad ga pogrdno oslovljava sa Brenda. Nikada mu neće biti jasno zašto je Džeger prihvatio odlikovanje od engleske kraljevske porodice, i to smatra neobjašnjivim i neoprostivim.

Na kraju kaže da će se njih dvojica pomiriti po drugi put, te da je sasvim siguran da će Stonsi još jednom krenuti na turneju. Ostaje nam samo da čekamo.