Rocks Off (4)

Odbrana čula sluha

Piše: Petar Luković

Veličina slova:

Letnja terapija: The Leftovers, okrnjeni kvartet

Portland, Čikago, Sidnej i Pariz imaju čast da predstave svoje rock junake: The Leftovers, The Lovehammers, Sick Puppies i Asyl. Ne samo zato što su svi objavili svoje nove albume poslednjih nekoliko nedelja, već zato što veliki gradovi uvek imaju velike bendove...

MUZIKA ZA UNIŠTAVANJE SRPSKOG FOLKA KOJI SE KLIČE POP: Mentalno poremećena srpska publika, uverena da su narodnjaci, u stvari, pop-pevači, a da je, recimo, Kiki Lesandrić simbol divljeg rock’n’roll plemena, u svom bi zaprepašćenju – kad bi ikad čula nešto od grupe The Leftovers – pomislila da je Bog večito na pravoslavnoj strani jer je od zvučne pošasti sačuvao ono najzdravije u srpskoj muzici: genetski imbecilizam, kukumavčenje, jauke i reagovanja, ljigu kao osnovnu ćeliju društva, suze i trilere, staru majku i harmoniku dugmetaru.

Nesrećni The Leftovers su zato ekstremi: ne samo zato što dolaze iz neprijateljske Amerike (Portland), već zato što su kroz godine rada postali jedan od simbola spektakularne polne simbioze pod imenom pop-punk; kao da su oživeli duhovi skupine u kojoj su The Beatles, The Beach Boys, The Ramones, The Riverdales, The Romantics, Phil Spector, Elvis Costello, The Rubinoos, Cheap Trick – te su se, sledeći uputstva Dobrice Ćosića, kolektivno ali humano preselili u portlandski entitet (Kurt Baker, Andrew Rice, Adam Woronoff, Matt Anderson). Album „Eager To Please“, naslednik veličanstvene LP jedinice „On The Move“ (2007), sniman je nekoliko meseci u Kingsize Sound Labs u Eagle Rocku, u Kaliforniji, pod upravom producenta čiji je legendarni pseudonim Linus Of Hollywood, The Leftovers napravili su epohalni summer-album čija zarazna energija poseduje sve simptome epidemije; maestralne gitarističke minijature na retro-teme, svejedno da li je to punk sedamdesetih ili glam osamdesetih ili pop devedesetih, samo su podloga na kojoj se održava najbolja žurka 2009. godine. Kroz 14 pesama na albumu „Eager To Please“, The Leftovers odaju hommage svojim herojima, pretvarajući već poznato u nešto sasvim moderno i novo, uvek plesno, uvek uzvišeno jednostavno i tako moćno. Iz soničnih udara a la The Ramones skladno se prelazi na vokalni manir ranog Elvisa Costella a odatle na The Beach Boys usaglašavanja ili na The Cars rifove potopljene u The Rubinoos refrene sa posvetom Philu Spectoru.

Bez obzira na srpski folklorni nakot, „Eager To Please“ jeste definicija modernog pop-zvuka; ovo je jedan od onih albuma koji nikad neće biti na prodaju, jer svojom ideologijom, stavom i inteligencijom potvrđuje da je autentični rock’n’roll nenadjebivo zajebana disciplina. Slušati The Leftovers opet & again ona je vrsta posvećenog zadovoljstva poznata samo radikalnim vernicima u moć pesme ispod tri minuta; zato je „Eager To Please“ već sad – shvatili ste – jedan od najboljih albuma tekuće 2009. godine. Portland nije Srbija!

MUZIKA ZA RAZBIJANJE GRAĐANSKE POSLUŠNOSTI: U slučaju preventivne a nužne odbrane od pijanih trubačkih hordi iz Guče – za početak avgustovske terapije sasvim su dovoljni Lovehammers i njihov najnoviji album „Heavy Crown“. Ovaj prekaljeni čikaški bend sa već pet albuma i 12 godina zanimljive karijere (neko vreme su se zvali Marty Casey & Lovehammers) isporučuje ono što obećava: britku, žestoku kombinaciju rock’n’metal’n’punka čiji hemijski sastav (moćni rifovi, udaračka ritam sekcija, klasični prljavi vocal) uz uglavnom pristojne pesme služi kao duhovni air-conditioning, naročito ako se sluša što glasnije. To se, pre svega, odnosi na najbolju numeru sa ovog albuma, pesmu “Guns” koja svojom dramaturgijom i gitarskim zakucavanjem, ubitačnom metal-atmosferom, za nekoliko kopalja, vredi, maltene, kao ostatak ploče. U tom ostatku je manje-više sve poznato: profesionalno odrađene up-tempo balade, mainstream rock komadi idealni za vojnička povečerja, široke pop/rock površine zašećerene američkim harmonijama… ali, sa slušalicama, leti, sve je dozvoljeno, čak i da Lovehammers budu šarmantni.

MUZIKA ZA PROPIRANJE I PRANJE MOZGA: Recimo, Sick Puppies. Australijski trio osnovan još davne 1997, čija je prava karijera započela 2006. kad je video-spot njihove pesme „All The Same“ postavljen na YouTube u okviru humanitarne kampanje Free Hugs; do sad je spot videlo preko 40 miliona ljudi – što je, valjda, sasvim razumna cifra da se pretpostavi da su Sick Puppies bili dovoljno pametni da iskoriste ovo „događanje naroda“. Već 2007. objavili su skoro savršen album „Dressed Up As Life“ gde su revitalizovali pojmove „new wave“ i „punk“, dajući im sasvim novu dimenziju u superiornim melodijskim komadima gde su se na licu mesta preplitali gitarska žestina, glamurozni refreni i urbani pečat s lakim ehom sedamdesetih. U međuvremenu, Sick Puppies su se preselili u Los Anđeles; veoma brzo, slabog imuniteta, gotovo da su se predali vladajućoj matrici tekućeg američkog zvuka definisanog pojmovima „post grunge“, „rock metal“ ili „grunge pop“. Svejedno za koju se žanrovsku ili podžanrovsku etiketu odlučili, činjenica jeste da njihov najnoviji album „Tri-Polar“ (objavljen za Virgin Records) vuče na „američku stranu“, svejedno da li se inspiracija zove Alice In Chains, Tool, My Chemical Romance ili Bon Jovi: ispolirani refreni, stereotipna heavy-struktura, klinički čista produkcija, zašećerene vokalne harmonije – uz nekoliko sasvim ispraznih pesama kao stvorenih za glupi maistream radio (naročito odvratna „Mandy“ koju kao da izvode Nickelback ili Daughtry).

Ali, Sick Puppies nisu sasvim odlepili. Na albumu „Tri-Polar“ nalazi se nekoliko antologijskih tema, pre svega „So What I Lied“ čije epske post-grunge dimenzije prate fascinantnu ljubavnu ispovest („I did my best to try and be/A mirror of society/But we both know the mirror's cracked/And everybody's in the act/Faking what they cannot feel/Hoping they can make it real/Reality is killing me), uz neverovatnu ritam sekciju (Emma Anzai – bas; Mark Goodwin - bubnjevi) i vokalne egzibicije pevača i gitariste (Shimon Moore). Ili numera „Survive“ koja je tempom i atmosferom negde na granici hardcore-ugođaja i gde „amerikanizacija“ ima svoje potpuno opravdanje: btw, Moore ovde peva kao da je u vlasti demona – s onom dozom smrtonosne ubedljivosti i mračne usamljenosti primerene autentičnom očaju. „Survive“ je možda najbolji primer da su Sick Puppies sposobni da „kolonizaciju“ pretvore u prednost; detalji preuzeti iz žanrovskog-USA-lonca (dramatika, punch-refren, obavezno harmoniziranje) ovde su izobličeni u gitarski stampedo s karakterističnim SP obrascem – suludom energijom i sumanutim gitarističkim uzletima.

Bas deonice: Emma Anzai

Producenti albuma Antonina Armato i Tim James, očigledno svesni da, pre svega, rade za američko tržište, zvuk su maestralno odradili; u tehničkim elementima (prostor, dinamika, jasnoća zvuka) superiornost tona je nenadjebiva, ali – kao i mnogo puta do sad – pokazalo se da Čista Lepota Zvuka nije sve. Srećom, ostaje nekoliko bravuroznih pesama: tek kao podsećanje da „Tri-Polar“ ipak nije potpuni promašaj.

MUZIKA U RITMU MUZIKE ZA UŽIVANJE: Iz perspektive srpskih splavova, francuska muzika odavno je umrla, naročito francuski rock koji nikad nije postojao! Ovo vatreno patriotsko razmišljanje definisano mentalnom površinom narodnjačkog splava i količinom sisa na istom – lako je neutralisati albumom „Brûle, brûle, brûle“ pariskog kvarteta Asyl, čiji tagovi rock / post punk / indie samo delimično objašnjavaju lepotu i eleganciju projekta. Album čiji je engleski prevod “Burns, burns, burns…” svoje ishodište nalazi u alternativnom pop-rock’n’roll-univerzumu, dodirujući se usput, slučajno, sa grupama kakve su Franz Ferdinand, Artic Monkeys, Television ili čak Gang Of Four (Andy Gill, jedan od članova GOF, bio je producent prvog albuma grupe Asyl), uz povremeni diskretni retro-šarm šezdesetih sa sve fuziranim gitarama i karakterističnim refrenima.

Zamišljen kao vinilni LP sa dve različite (stilske) strane, album „Brûle, brûle, brûle“ šizofren je spoj napadnog optimizma i eksperimentalne depresije; tamo gde nisu razigrani, u brutalnim potezima gitarističkog transa, Asyl su (recimo, naslovna numera) manijakalno intimistični, oslonjeni na akustičku podršku ili strukturu thrillera. Lakoća s kojom operišu u širokoj paleti žanrova, od elementarnog punka preko post rock slika do letargije prostora – nije samo izazov za slušaoca, već i novo iskustvo zbog jezika, atmosfere i ambijenta. Rekli bi Asyl: Brûle, brûle, brûle!

TOP 20: ALBUMI ZA MENTALNU STABILNOST

1. THE FILMS – Oh, Scorpio

2. THE BARLIGHTS – If It Wasn’t For The Light The Dark Would Have Killed Us

3. NEPHEW – Danmark, Danmark

4. PINT SHOT RIOT – The Album

5. THE LOVE ME NOTS - Detroit

7. ALL INDIA RADIO – Fall

8. BILLY BOY ON POISON – Drama Junkie Queen

9. BLACK BLONDIE – Do You Remember Who You Wanted To Be?

10. FLORENCE AND THE MACHINE – Lungs

11. THE 69 EYES – Back In Blood

12. REVOLVER - Music For A While