Automobilom na hrvatski Jadran

Tako lijepa, a tako blizu: Korčula

Photo: Stock

Kad odem negde, gledam zelene površine. Tu me oduševljavaju Turci i Arapi kod kojih se zeleni na sve strane a vode nigde, a ni kod suseda nije loše. Kod nas se uglavnom sve žuti. Mi idemo više na varijantu spržene zemlje. Najžuća je baš pored Save i to na Ušću. Sve je na dohvat ruke ili creva, znamo da možemo, ali čemu to. Možda mnogo tražim u zemlji gde i poljoprivredni usevi zavise od božje, a ne ljudske volje

Photo: www.tocroatia.net

Poštovani Petre L.,

Upalila mi se crvena lampica na instrument tabli. Pozovem servis. Kažu to je DPF filter. Kažu još: vozi na otvorenom dvadesetak kilometara konstantnom brzinom od 90-100 na sat. Već sam bio na autoputu okrenut ka Bubanj potoku. Pomislim, idealno, sad ću da skrenem na novu obilaznicu i da produvam taj filter. Pratim znake i nađem se na srpskoj obilaznici oko Glavnog grada, Balkanske prestonice, Faktora mira, buduće Evropske kulturne prestonice i da ne nabrajam... Međutim, nikako da doguram na više od 60 na sat. Osvrnem se levo-desno, šta je u pitanju, nije mi jasno, kad ono, fali traka. Nema trake. Parkiram se da proverim da nije neka iluzija, da ne gostuje Dejvid Koperfild slučajno u Areni (još jedino on nije uspešno gostovao), pa je izveo nestajanje traka autoputa na našoj obilaznici. Ispipam i malo teren okoliša, rukama i nogama. Ništa. Od asfalta ni traga ni glasa. Vozim se po jedinstvenom auto putu sa jednom trakom. U neverici zaboravim DPF filter i onako ljut na sebe krenem ka kući. Da li je moguće da su uspeli ravno 20 godina da me lažu za obilaznicu? Kako sam bio neoprezan i da ni u jednom izbornom ciklusu ne odem da proverim. Zaključim logično, da sam sam kriv.

Stignem kući. Ženo pakuj nas, idemo na more. Gde ćemo? Na Korčulu. Što tamo? Da obiđemo starog slikara u Vela Luci. Pred granicu natočim gorivo na meni omiljenoj pumpi. Podesim tempomat na 140 na sat i gledam potrošnju goriva. Prosek 10,4 litara. U Hrvatskoj naiđem na istu, omiljenu pumpu i ne da mi đavo mira, natočim, podesim tempomat kao i u Srbiji na 140. Kad ono, potrošnja 9,9 litara. Šta bi tek bilo da sam otišao malo dalje do Evrope, možda bi mi se potrošnja smanjivala što sam bliže Briselu, a u samom sedištu Unije auto bi mi se verovatno pretvorio u perpetum mobile. Odmah uključim mozgalicu. Gde je mojih pola litre?

This is not Serbia: Prizor iz Hrvatske

Photo: Stock

Odgovor mi se sam nametnuo. Otišlo na odbranu Kosova. Koliko se sećam, NIS je prodat đuture sa pumpama i prirodnim resursima za cenu nešto veću nego što su prodate Robne kuće Beograd. Ako smo nešto jeftino prodali, mislim se, to je zato da bi novi kupac unapredio to što je kupio, a ja se jeftinije i kvalitetnije vozio. Međutim, moja potrošnja kazuje suprotno, znači da postoji neki drugi razlog. U međuvremenu, novi vlasnik NIS-a je objavio šestomesečnu dobit u silnim milijardama. Opet mi se ništa ne uklapa. Prodali smo firmu sa tolikom dobiti, a moja potrošnja automobila najveća u regionu, otkud sad to. Zar mi ne umemo da gurnemo crevo u rezervoar? Odgovor je ubrzo stigao. Najavljeno je povećanje poreza na dobit sa 10 na 15 %. Odmah prevedem na meni razumljivo. Nešto smo prodali za budzašto, nismo dobili odgovarajuću uslugu i sada ćemo to da nadoknadimo tako što ćemo da im uzmemo 5% više sada njihove dobiti za nešto što je bilo naše. Pošto taj porez na dobit kači i moju malu tvrtku (prešao sam granicu) shvatim da sam ostao bez pola litre benzina, a da bi se greška ispravila uzeta mi je dobit iz moje firme. Državi uzet NIS, pumpe i ko zna šta sve još, a ode bogami i Kosovo.

Logikom moje devetogodišnje ćerke uz postavljanje jednačine sa jednom ustvari poznatom, to izgleda ovako. Dali smo nešto da bismo nešto drugo zadržali, a ostali smo bez oba. Znači mogli smo da zadržimo mirne duše ono što smo prodali, jer bez ovog drugog ostajemo u svakom slučaju. Šta sad? Odgovor se sam nameće. Hapsi, Ministre! Pa ih sve stavi u okruglu sobu da pokažu ćošak. Ko ne pokaže ćošak dobije robije koliko je mandata bio na vlasti. Sada je očigledno da je samo mandat bio u pitanju, ni dobrobit za državu, ni briga za Kosovo, Ruse, mene. Da gubimo vreme na pravosuđe nećemo, reformisano je, sada već dvaput.

Photo: Stock

Kada odem negde, da bih video gde sam stigao, ne idem na pijacu, kao što se nekada radilo, izgubilo je smisao, niti idem na groblje da vidim kakav im je odnos prema mrtvima. Ja gledam tunele, ali znalački. Kakav je tunel, da li ima dve trake u jednom pravcu, da li mi blinka znak upozorenja da sam prekoračio brzinu, da li se okreću ogromni ventilatori pri vrhu, da li ima upaljenih crvenih lampica, da li ima plavih lampica na svakih 100m koji označavaju obavezan razmak između vozila, da li ima izlaza u slučaju nužde, da li je na ulazu tunela zasađena trava pa da sve izgleda kao prirodno, da li ima iznad tunela prelaz za divlje životinje, da li radi radio u tunelu, da li je osvetljen... Kod kuće, ako pronađem srpski tunel, osetim se kao u tamnom vilajetu. Ako prođeš kajaćeš se, ako ne prođeš kajaćeš se. Ni duga svetla mi nisu dovoljna za bezbedan prolazak. Tunel ume i da iznenadi, tada je najbolje hitro baciti naočare za sunce sa glave kroz otvoren prozor da bi videli u šta ulazimo. Često curi odozgo jer je naš tunel probijen kroz planinu onako nonšalantno, kao da si dao grickalicu za brdo alternativnom umetniku da ga neodređeno oblikuje. E, sad svi ovi što su kao gradili nešto zadnjih dvadesetak godina, otišli su na ozbiljan popravni. Kao rezultat popravnog, logično, gradiće ponovo. Samo neko mora da im kaže da sad ima para samo za jedan auto put i poneki pravi tunel. Nema više, jedan pišem, tri pamtim. Sada je sve vidljivo a videćemo da li je i dokazivo.

Drugo šta gledam kad odem negde, jesu zelene površine. Tu me oduševljavaju Turci i Arapi kod kojih se zeleni na sve strane a vode nigde, a ni kod suseda nije loše. Kod nas se uglavnom sve žuti. Mi idemo više na varijantu spržene zemlje. Najžuća je baš pored Save i to na Ušću. Sve je na dohvat ruke ili creva, znamo da možemo, ali čemu to. Možda mnogo tražim u zemlji gde i poljoprivredni usevi zavise od božje, a ne ljudske volje.

Moja životna želja je da imam katamaran - prekide mi žena mozgalicu. Ako država može ministrima da ispunjava mladalačke želje, mogu i ja sebi da priuštim katamaran. Dobro, de, ženo, da podvučemo. Jer znaš da se ugrađuješ u mačije oči za autoput. Ne. U redu, onda mali savet. Ono što je potrebno kao predznanje svakom pravom političaru prilikom kupovine brodice je staro nautičko pravilo da jahta mora da bude dugačka onoliko fita koliko imaju godina. Na sreću sam se oženio sa dosta mlađom od sebe tako da ne moram da brinem o dužini katamarana. Nama jedino ostaje da sve prodamo i da kupimo katamaran i da otplovimo u....

Gosti u Makarskoj: Miroslav Ilić i Aca Lukas

Photo: Boris Kotur

Makarska. Tu uvek svratim kod baća Boje. Krepki osamdesetogodišnjak u svojoj Kalalargi vežba notno sviranje sintisajzera. Svoju želju je ispunio, uzeo je i učitelja za notno, a kupio je i dva sintisajzera, za svaki sprat po jedan. U godinama je, pa mu se nije lako penjat. Šta ako se popne, a zasvira mu se, a sintizajzer na donjem spratu? Ove godine mi se žalio da mu učitelj ne dolazi. Izgleda da ga je terao da mu unosi sve ritmove od Vardara do Triglava. Ćerku mi je fino zabavio. Jel se kupaš u Brelama, Tučepima, Igranima. Ma ne! Imam barku pa preko na ostrvo, na stine. I tako ostavismo ga stenama da se okreće kao morž pred parenje i nastavismo dalje. Put besprekoran. Sve trake prisutne, mačije oči sa svih strana gledaju. Nije me mrzelo da zađem malo i u kopno da vidim da li je tako svuda. Odem do naših do Beeeenkovca na janjetinu, kad ono put i tamo. Da citiram: u punom obimu i dužini. Sednem da prelistam novine, kad ono svi političari u pržunu. Nelogičnost. Napravili auto puteve, gomilu, a u zatvoru. Pa gde bi onda ovi naši trebali da budu bez auto puta. Odgovor se sam nametnuo. Za kaznu će ponovo biti ministri dok ga ne naprave.

Ko god ti dođe u zemlju u goste, osnovno je da ti gleda put, tunel, zelenu površinu, sigurno ne gleda crno ispod nokta. Mada ni za to više ne moramo da brinemo jer ovde gosti dolaze samo na biciklu. Oni mnogo niti gledaju, velike prohteve nemaju, samo bi da na biciklu i odu odavde.

Nadomak Splita: Naplatna rampa na autoputu

Photo: Stock

Iskreno, jebe mi se za autoput. Samo mi je malo krivo što susedi imaju više autoputa kroz tunele nego mi kroz njive. Mada dok ga naši naprave više se putevi neće ni koristiti nego će se u nečemu lebdeti negde između neba i zemlje. Jeftinije je i avionom da letiš nego da ovde popravljaš kola. Eto, ja na primer, promenio sam četiri šoferšajbne lupajući ih kamenčići, jer se upravo na autoputu renovira nešto renovirano. I sada su mi dve u linijama, može dete XO da igra na njima.

Hteo sam u stvari samo da ti napišem da evo već desetu godinu idem bar dva puta godišnje u Hrvatsku, i ništa. Jedne godine smo isplanirali obilazak svih dečijih letovališta u kojima smo bili kao deca. Kupari kod Dubrovnika, Baška Voda, Promajna, Milna na Braču, Jelsa na Hvaru, Medulin kod Pule... Žena i ja smo se odlično proveli mada je detetu bilo malo dosadno. Ni bomba na haubi, mada moram da priznam da vole da skidaju tablice. Dok sam bio neiskusan, vozio sam sa njima i uvek bi mi ih makli u Splitu. Zadnji put kad su otišle i to sa popustom jer nisam gledao, odem pravo na Poljud. Tu u atletskom klubu mi izađu u susret, dobijem kompjuter i štampač u boji pa napravim original. Prošlo leto na trajektu za Hvar, raširim onako pobednički Politiku (da podsetim: novinska kuća koju nisam kupio jer nisam znao gde se podiže tenderska dokumentacija), kad ono krenuše da me fotografišu. Izvadim i ja moj pa krenem i ja njih da fotografišem čisto iz bezbedonosnih razloga. Posle smo svi zajedno mahali sa trajekta brodicama sa turistima, isto kao Tito sa Galeba. I to je bilo gotovo sve. Znam da nije vest kada ti se ništa ne desi, ali šta da radim.

Photo: Stock

Još samo da predložim da sve ove koje će Ministar da pohapsi zamenimo sa njihovim pritvorenim političarima. Projekat: Konačna retorzija. Njihove ćemo da pustimo kada dođu da naprave i nama auto put, a šta će oni da rade sa našima nećemo da preciziramo Ugovorom. Posle toga krećemo u kulturološku invaziju, da im se osvetimo za njihove sportske uspehe na Olimpijadi.

Najjače adute prve šaljemo (vidi sliku Ilića i Lukasa). Oni će nevoljno da pevaju po celoj obali (a ima je), pa onda kada se vrate, na granici odmah prijavljuju šta su zaradili i uporno odbijaju da uđu u zemlju dok im se ne razreže porez na vanredne prihode.

Iskreno, Boris K.

P.S. Dogovor je pao. U januaru oko srpske Nove godine, uzimam iz firme pikapa, a žena dobija kola. Krećemo u isto vreme. Ona na Goliju, u kuću svog pradede u selu Rudno, a ja ću za Opatiju. Sa seoskog fiksnog mora da me pozove kada stigne, na broj u Opatiji. Ako se javim izgubila je. To znači da sam prvi stigao i od katamarana nema ništa. Onda Ministar može na miru da ispunjava svoje mladalačke želje i dokle god mu ih država ispunjava, puste želje će biti svih ostalih pa i moje žene.