Entertainment Reportaža
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (39)

Otac nacije među omladincima: Promocija nove knjige Dobrice Ćosića

"Bosanski rat" za piščev mir

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Otac nacije i njegova deca: Dobrica Ćosić, Marko Krstić, Vladimir Kecmanović
Otac nacije i njegova deca: Dobrica Ćosić, Marko Krstić, Vladimir Kecmanović
Photo: Dušan Komarčević

Uopšteno govoreći, problem sa nacistima je što ne žele da vide i čuju drugačije od sebe, i što u ostvarenju svojih namera ne prežu da gurnu u smrt i te drugačije, baš kao i svoje sunarodnike. Problem sa matorim nacistima je što mogu da izigravaju izvetrelost, da se prave da ne shvataju da nisu odgovorni ni za jednu smrt koju su izazvali, a zbog godina im se oprašta i što bi ponovo gurali ljude u smrt. Dobrica Ćosić svoje godine, u tu svrhu, neštedimice zloupotrebljava

Lanselot je bio Srbin: Dragoslav Bokan, počasni gost iz redova Belih orlova
Photo: Dušan Komarčević

Na promociji njegove najnovije knjige "Bosanski rat" svašta se moglo čuti, pogotovo što istinska zvezda večeri nije bio Ćosić, već Dragoslav Bokan. Ipak, Ćosićeve poruke, iako finiširane nekakvim uopštenim i zamumuljenim stavom da "nam je potrebno pomirenje", daju jasan znak na belaj spremnima da je njihovo samo da pribave oružje, a da će se čika Dobrica, kao i do sada, pobrinuti za ideološku podlogu.

Ali krenimo redom. Nakon obraćanja prof. dr Darka Tanaskovića koje su prisutni prespavali, za crvenu tapaciranu govornicu u beogradskom Domu omladine na koju se, nakon svega izrečenog moglo svašta okačiti, svastika ponajpre, izašao je Ćosićev posinak po šovinizmu, književnik Vladimir Kecmanović i počeo da frflja. Prebrojavao je srpske žrtve u dva svetska rata, sve pokušavajući da ubedi slušaoce da su Srbi, srazmerno broju žrtava, u prvoj i drugoj Jugoslaviji, od onog što je trebalo da im pripadne, dobili manje, a zapravo indirektno poručujući da je drugih trebalo da bude pobijeno više. Što to nije na kraju i bilo tako, najveći su krivci Srbi koji ne broje. Da Hrvati i ostala boranija nemaju identitet već ga grade samo unižavanjem Srba, to se podrazumeva. Međutim, od Kecmanovićevog duhovnog posrnuća koje je u moru profesionalnih Supersrba sve teže nazvati deliktom, mnogo je znakovitije njegovo fizičko postignuće kojim se pretvara u Kusturicu. Krmačenje u šovinističkom svinjcu nije mu samo povećalo glavu, podvaljak i trbuščić, nego se direktno odrazilo na njegov stav prema onima kojima se obraća. Zato Kecmanović, u maniru mokrogorskog krkana, govori nezainteresovano i bez emocija, s vremena na vreme džiberski posežući šakom za džepom pantalona, svestan da su pretplatnici na divljenje njegovom stvaralaštvu rodoljubljem obezbeđeni, i znajući da ga, bez obzira na to šta će reći ili napisati, porcija patriotskih pomija svakako čeka.

Srpsko ognjište: D. Tanasković, D. Bokan, D.Ćosić, M. Krstić, V.Kecmanović
Photo: Dušan Komarčević

Njega je u hvalospevima Ćosiću nasledio kolega pisac Marko Krstić koji je u ljubavi prema Ocu Nacije otišao daleko koliko i Dimitrije Vojnov u ljubavi prema Najvećem Sinu, u filmu "Tito i ja". Ne treba sumnjati da će se i Krstić, kao i Vojnov, kad-tad osvestiti, samo ostaje pitanje da li je preduslov za to da se i njemu ojede guzica ili će mu neko diskretno skrenuti pažnju da pored reditelja-Srbina-pisca, glumca-ubice-pisca i kolege Kecmanovića nema više šta da traži u nacionalističkoj književnosti.

Dragoslav Bokan, buljubaša paravojske "Beli orlovi" i osuđeni razbojnik, svoje izlaganje počeo je parabolom o vitezu Lanselotu koji ima sudbinski cilj da spase Ginevru, ženu kralja Artura. Kada Lanselot shvati, podeseća Bokan, da je od neprijatelja nadjačan i da mu nema spasa, pred njim se pojavljuje nekakav patuljak sa taljigama, kojima su u srednjem veku prevoženi mrtvaci. Jedini spas za Lanselota ali i način da se probije iza neprijateljskih linija i ipak dođe u priliku da izvrši zadatak, jeste da legne u te taljige. Zanemarujući svoju "aristokratsku plemenitost i izabranost" koja kaže da je ležanje u taljigama gore od smrti, Lanselot ipak uskače u taljige ne bi li izvršio zadatak koji mu je važniji od života i vozi se na taljigama realnosti ka ispunjenju svog sudbinskog cilja.

Poredeći srpski narod sa Lanselotom, Bokan iznosi dva vrlo opasna stava. Najpre, tu je podmetačina da je srpski narod aristokratski plemenit i izabran, što ostale narode - kada to izlazi iz njegovih usta onda nema sumnje - svodi na neplemenite i profane (i lake za zajebati budući da Lanselot uspeva da zavara neprijatelja izigravajući mrtvaca, što i nije neka umetnost). Taj je idiotizam u potpunom saglasju sa tandrbalom na kom je izgovoren, jer je na liniji Ćosićevog rasističkog stava o Albancima kao moralnom talogu.

Okončava li se verski rat: Dobrica, zamišljen
Photo: Dušan Komarčević

Drugi, za komšiluk samo naizgled ne toliko opasan stav je da za srpski narod postoje ciljevi važniji od života samog, naročito ako ih kao veće od života nametne neki vladar koji je spletom okolnosti ostao bez svoje ljubavi, gde je Ginevra samo simbol, budući da srpska savremena vlastela mnogo više voli da razuzdano polno opšti sa podanicima koji simuliraju građanstvo i daleko više mari za novac nego za žene.

Ali to je bio samo početak. Iritantno i za zdrav razum uvredljivo, da mu pozavidi svaki savremeni marketinški skaut, Bokan je marljivo lagao okupljenje kako je Ćosićeva ideja bila ideja kompromisa. S druge strane, otvorio je Bokan svoju dušu (ratnog) kriminalca, njegova koncepcija bila je "koncepcija beskompromisnosti, koncepcija umiranja za otadžbinu, koncepcija smrti da bi se izbegla sramota poraza". Ali avaj, sudbina se grubo poigrala sa Bokanom, pa je iz rata izašao živ, poražen i osramoćen, razbucane koncepcije i bez efikasne kontracepcije za svoje sumanute ideje. I bogat kao Krez. Da stvar bude još gora, zaključuje, ni Ćosićeva ni njegova koncepcija nije postala politička i sudbinska realnost Srbije devedesetih godina, pa Bokanu nije preostalo ništa drugo nego da zakuka kako je Srbija odabrala treću mogućnost - da ostane bez koncepcije, taman kao i njegova govorancija. A taljigao je 17 punih minuta.

Potom je Ćosić preuzeo katedru šovinizma. Počeo je junačkom borbom Srba za stvaranje i održanje Republike Srpske, hrabrosti i sposobnosti vojnog i političkog vrha da odbrani nacionalna prava Srba, ali i o njihovom neostvarivom maksimalizmu. Podsetio je i na "nepomirljiv sukob nacionalne i državne politike" između njega i Slobodana Miloševića, naglašavajući da se u državnoj politici zalag'o za politiku "istorijskog kompromisa i evolutivno, mirno rešenje srpskog pitanja". Sreća, jer da je hteo rat, bilo bi svašta.

Ekskluzivno dosadan: Kecmanović Vladimir, omotač od bine
Photo: Dušan Komarčević

Govoreći o sebi, kao i svi egomanijaci, u trećem licu, Ćosić je rekao da "pisac veruje da knjizi 'Bosanski rat' terba da doda još nekoliko rečenica", pa zaključuje da rat u Bosni "nije kalendarski događaj nego "trajno čvorište nekoliko nacionalnih i verskih ideologija". To istorijsko i antropološko stanje, podsetio je, "dalo je povoda velikim piscima Andriću i Selimoviću da Bosnu nazovu zemljom mržnje i teskobe". Onima koji su od Bosne napravili zemlju mržnje i teskobe povoda je, između ostalih, dao Ćosić.

Iako je rat završen on se, kaže Ćosić, "nastavlja u miru, bošnjačkom ratnom propagandom za ratne ciljeve pokretača - stvaranje prve islamske države u Evropi i uništenje Republike Srpske".

"Propagandni rat u miru mediji razastiru čitavom planetom satanizujući Srbe kao agresore koji su izvršili teške ratne zločine i genocid. Taj antisrpski, u suštini antievropski rat trajaće dok međunarodni činioci ne shvate njegove prave motive i antievropske ciljeve. Rat verskih fanatika, svetih ratnika, protiv nevernika traje dok se oni ne unište, a u bošnjačkom slučaju dok se ne ostvare ciljevi Islamske deklaracije Alije Izetbegovića - pretvaranje jedinstvene Bosne i Hercegovine u islamsku državu", kaže Ćosić.

Za kraj, a samo nekoliko rečenica u kojima je govorio o potrebi pomirenja, dobri Dobrica, upro je prst u licemerne: "Političari i novinari danas mnogo govore o pomirenju. Ako nisu naivni, bliski su licemerima. Istorijska iskustva su nedvosmislena: verski rat se lako započinje a teško okončava, ako se i okončava".

Ako se rat ipak okonča, da li će Ćosić imati o čemu da piše? Ako ostanemo bez rata, hoćemo li ostati i bez Ćosića? Mir nema cenu, a za 400 dinara prodaje se "Bosanski rat". Planirano je i drugo izdanje.

star
Oceni
4.36
Ostali članci iz rubrike Reportaža
Tagovi
Nema tagova za ovaj članak