Faleminderit (hvala) bokserskom šampionu

U Baškim vodama je na počeku karijere bio proglašen najbržim konobarom a ove godine izabran je i za najboljeg konobara Kosova. „Čovek sa ovog sveta ne može poneti ništa drugo nego čist obraz...“ - kaže Osmani, negodujući zbog današnje jagme za novcem, a ja zadovoljno, kao zbog kakve visoke privilegije, nastavljam razgovor sa elokventnim konobarom koji je nalik na spomenik i svojevrsni ambasador Prištine

U Prištini sam sve ukupno bio tri puta: drugi put 2008, ubrzo nakon osamostaljenje Kosova, treći put sada, decembra 2010, ulazim u dinamičan grad od nekih 600 000 stanovnika koji, poput Bejruta, združuje religijske i istorijske suprotnosti.

Prvi put sam došao u Prištinu kao student, početkom osamdesetih, učestvujući u studentskoj razmeni niškog i prištinskog univerziteta. Dobro pamtim svoju šokiranost kada sam na prištinskom korzou video kako Albanci i Srbi hodaju različitim stranama ulice i praktično se ne susreću, kao da je između njih nevidjivi zid. Šokantna atmosfera aparthejda osećala se i u studentskom domu i nikako se nije mogla uklopiti u socijalistički slogan „bratstva i jedinstva“ koji nas je okruživao.

Tadašnji korzo danas se zove bulevar Majke Tereze i na njegovom početku nalazi se spomenik novodobnom kosovskom narodnom heroju, Zahiru Pajazitiju (1962-1997), jednom od osnivača gerilskog pokreta OVK. Spomenik je napravljen u socijalističkom stilu i veoma podseća na spomenike partizanskim borcima NOB te zato navodi na razmišljanje kako svako vreme ima svoje heroje: verovatno danas, na Kosovu, Zahir Pajaziti zauzima ono mesto koje je juče u Jugoslaviji imao njegov zemljak, takođe narodni heroj, Ramiz Sadiku (1915-1943). Zahir Pajazitiju danas je heroj svojeg, albanskog naroda na Kosovu, a Ramiz Sadiku je bio heroj naroda socijalističke Jugoslavije: ubili su ga fašisti zato što nije hteo da se razdvoji od druga Bore Vukmirovića. Ipak, uprkos našim željama i htenjima, izgleda ni jedno vreme sa svojim herojima ne može reprezentovati večnost. Večna je jedino ljudska borba a ko zna, možda i ljubav može biti večna.

Heroj Pajaziti:
u desnoj ruci puška,
u levoj ledenice

Približno u isto vreme kada je Prištinska ulica u Beogradu preimenovana u ulicu ruskog cara Nikolaja, u Prištini je Vidovdanska ulica preimenovana u bulevar američkog predsednika Džordža Buša. Na mestu susreta Bušovog bulevara i Garibaldijeve ulice nalazi se čuveni prištinski Grand hotel. Ovo raskošno zdanje otvoreno 1978, zapošljavalo je u srećnim vremenima svojeg nastanka čak 570 radnika i uvek je bilo centar događanja u Prištini. Nekada državni hotel danas je privatizovan i broj radnika je prilično smanjen. Ove zime  Grand hotel je pomalo prohladan ali i dalje veoma otmen. Monolitna kamena fasada renovira se i pretvara u modernu, metalik, fasadu.

U sobi 420
Grand hotela Priština
zvuk brusilice

Na jutarnjoj kafi u baru Grand hotela upoznajem konobara Šefkija Osmanija. Razgovaramo na srpskom i gospodin Osmani mi priča gde je sve po Jugoslaviji radio, pominje niški Pantelej i Makarsku i kaže da je svuda bio dobro primljen. U Baškim vodama je na počeku karijere bio proglašen najbržim konobarom a ove godine izabran je i za najboljeg konobara Kosova. „Čovek sa ovog sveta ne može poneti ništa drugo nego čist obraz...“ - kaže Osmani, negodujući zbog današnje jagme za novcem, a ja zadovoljno, kao zbog kakve visoke privilegije, nastavljam razgovor sa elokventnim konobarom koji je nalik na spomenik i svojevrsni ambasador Prištine. Konobari u zapadnim zemljama su obično tehnička lica, njima nije namenjena reprezentativna uloga. Gospodin Osmani nastavlja: „Evo, kada bih sada pošao ovom ulicom“, pokazujući na snegom prošaran bulevar Majke Tereze, “odmah bi mi prišlo najmanje 20-30 ljudi da se rukuje sa mnom. Ima li šta lepše od toga da te ljudi poštuju?“

U tom trenutku na prvom programu Kosovske televizije počinje emisija na srpskom i ja preusmerih svoju pažnju na LCD ekran postavljen na zid pored šanka, ali ton se u velikom prostoru gubio i nisam uspevao da pratim program iako sam se pomerao unapred, sve do ekrana. „Sa strane je dugme da se pojača ton“, dobacio mi je, takođe na srpskom, čovek u zelenoj jakni, kao iz kamena isklesan, koji je sedeo u suprotnom uglu. Zahvalno ga pogledah ali nisam uspeo da pronađem dugme. Onda se on časkom diže, priđe ekranu i pojača ton. „Faleminderit“, izrazih zahvalnost na albanskom. „Nešto ste mi poznati“, reče ljubazni snagator, „da niste možda novinar?“ Kad nemarno potvrdih on reče: „Onda sigurno znate ko sam ja?“ Gledao sam ga u nedoumici a on me priupita: „Koji bokser je bio najbolji superteškaš u Jugoslaviji?“ Još jednom ga pogledah pa izustih „Aziz Salihu?“ Tu se on nasmeja, pruži mi svoju čvrstu ruku i vrati se zadovoljano za svoj sto.

Superteškaš
Aziz Salihu pojačava
ton na televizoru

Kod Osmanija se raspitujem gde bih u Prištini mogao kupiti burek i on mi objašnjava. Pitam ga hoće li me tamo razumeti ako pričam na srpskom. „Da, svakako“, kaže Osmani, “svaki trgovac u Prištini će vas uslužiti na srpskom ako im se tako obratite.“ Malo kasnije nalazim se u bulevaru Džordža Buša pred radnjom na kojoj piše Burektore i, zaista, u radnji komuniciram na srpskom bez problema. Prištinski burek me iznenađuje svojim duguljastim oblikom ali je ukusan.

Kasnije toga dana vozim prema Gnjilanu a zatim i prema Bujanovcu. Između montažnih baraka graničnih policija Kosova i Srbije ulazim u albansko selo u kojem ne razaznajem znake života. Ulice su prazne, prodavnice zatvorene, na vratima katanci a roletne na svim prozorima spuštene.

U selu mrtvih duša
severac uskovitlava
sneg