Entertainment Reportaža
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (1)

Šta sve možeš u Danskoj kad je leto (4)

Gledati svoja posla u Kopenhagenu

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Photo: Predrag Crnković

Svaka faca je vredna književne biografije. Ton sa utakmice se ne čuje, tu je muzika i to retro, 70-te i 80-te i ranije, svaka druga ili treća je od ABBE, pa zatim „Be My Baby“ od Ronettes, pa naslovna pesma iz filma „Samo za tvoje oči“ Šine Iston, sa stropa visu zastavice, najviše danskih ali i poneka južnofarička. A ima i zastavica jednog arhipelaga po imenu Åland, a na tim otocima parlaju švecki, ali su deo Finske. Imaju više od autonomije ali manje od državnosti, i ponekad vidim pijanog Finca kako nosi majicu s natpisom Оланд је Финска

Vatre svetog Hansa.

Ko je sveti Hans? Pa, to je Johannesov nadimak. A on, koji li je? Jovan krstitelj. Dakle, najduži dan, početak leta, sveti Joca, pale se vatre koje su zapravo ostatak nekadašnjeg verskog i didaktičkog šou programa u vidu spaljivanja veštica. Kad smo kod vračarskog roštilja, nije to baš ni tako davna praksa na Severu. U barokno doba, koje je tamo kasnilo isto kao i ovde, samo iz „različnih“ razloga, moglo se, tako, dogoditi da udovica biskupa Absalona, rođena Anne Pedersdotter, bude u Bergenu spaljena na lomači kao veštica. Bergen je, jašta, norvežanski grad, ali u to doba je ta ponosna dežela bila pod vlašću surovijeh Danaca. (Ipak, videćete kasnije na slici, Norveška voli Dansku kao što je ona volela nju; a povod je 1941-45. Skandinavci su svoj Bleiburg rešili.) Nije to bio onaj Absalon, koji je u XII veku osnovao Kopenhagen, samo da se zna. Dakle, poenta je da je ta udovica bila prva „dokumentovana“ veštica koja je ispečena, a poslednja je bila opet neka Ana, ali bez takvog pedigrea, a godina je 1690-i-neka. Dakle, Arsenije Čarnojević je u svojim vunenim čarapama već doveo Srbe u Vojvodinu, austrougarskoj mečki na rupu, a Hiperborejci su još jurili demone.

Vatra svetog Joce
Photo: Predrag Crnković

Da se vratim današnjem Joci krstitelju. U Srba, kad neko navodi svoju slavu, primeti se osobit ponos kad se kaže mi „slavimo Jovana krstitelja“ (to jest: a ne Svetog Nidžu ko ostala pučina). To je jedna vrsta snobizma, kao kad neko naglašava da je sa vračarske grbe ili najdonjeg Dorćola. Ali, ispod bele košulje i fensi traperica viri praziluk iz dupeta.

Znači, kod nas će zahvaljujući julijanskom kalendaru tek da dođe ta slava, „mi“ palimo vatre za neki drugi verski praznik, valjda u julu.

Na mnogim mestima u Kopenhagenu zapali se dakle vatrica, i time se sve pevajući, pijući, jedući i igrajući, povećava nivo ugljen-dioksida, ali ko još veruje u tu famu o globalnom zagrevanju? Da je to istina, ne bi po tom scenariju snimili najgori nastavak Highlandera, je l' tako? Pale se vatre na mnogim mestima, dođe predstavnik gradskih vlasti i održi prigodan govor, naglašavajući ulogu avangarde socijaldemokrata u razvoju kapitalizma i rešavanja komunalnih pitanja, dođu di-džejevi i bendovi, postave ozvučenje, naprave roštilj, ohlade pivo i vino i provod traje do - ponoći. Zna se red. Ponegde se u vatru turi i neki ugursuz koji treba da oličava vešticu ili matoro gunđalo.

Kod Voldena sam tog dana prisustvovao poslednjem bendu koji je svirao nešto kao tribjut Jamesa Taylora, momci onako simpatični, ni traga od poroka, a sviraju bolje od „profesionalnih“ naših rokera, koji se večito slikaju s gitarom umesto gaća.

Jedna od tipično danskih manifestacija, vatre svetog Hansa poslednji su u nizu verskih proslava – doduše, ipak nije neradni dan – kojih ovde ima toliko da se ruše sve predstave o luteranskom radnom moralu. Pesnik Holger Drahman je u povodu praznika napisao „Mi volimo zemlju našu“ i to je vremenom postala himna čitavog hepeninga. Tog je dana, inače, izgoreo i srpski fuzbal, čemu sam nazočio izdaleka iz paba Džon Bul. Od tri televizora u objektu, na jednom je bila ipak i utakmica Srbija – Australija, a na ostala dva su Nemci ganjali Gance. Bolje da sam gledao ovo „palenje“ od početka umesto što sam grejao stolac dva sata gledajući poraz od Australaca.

Tolerancija. Ili – gledaj svoja posla.

Kako sam uopšte mogao da gledam utakmicu Srbija – Australija? Zahvaljujući primeni jednog pojma koji politička korektnost želi da „prevaziđe“. Najobičnijoj toleranciji. Sada, posle toliko teorijske literature, već i znam da uopšte nije bez veze što toleranciju kao pojam i projekat napadaju jednako snažno i fašisti herderovskog tipa i multikulturalistički fanatici. Ona, tolerancija, zapravo je jedina manifestacija tog pojedinca koji na trenutak može da odloži svoju nošnju, svoj oklop porekla, pasoš i ime koje ti je na čelu urezano.

Dakle, šta to želim da kažem. Barmen, onaj koji mi je flašu vina otvorio, e taj je barmen jedan običan čovek. Pije na radnom mestu, ali ko bi kozi mogao da zameri što brsti kupus, je l' tako? I ja bih jeo kolače da radim u poslastičarnici. Ili, da prodajem hleb, ne bi sav taj leba moj ostao čitav. Posle utakmice Servija – Zapadna Nemecka, saznao je da sam „iz Srbije“. Ne, nije se obradovao. Naprotiv, preko lica mu je prešla senka prezira. Ali, rekao je „Good result“. Ja sam bio fina mušterija, kupio sam pravo da gledam utakmicu s dva točena piva, i to je to. Ne moramo da se volimo, ali ne moramo ni da se karamo. Inače kada hoće da napadnu pojam tolerancije, krenu lukavo „neću ja samo da te trpim, ima da te sakam“, da bi se posle dve tri jezičke akrobacije prešlo na prisilno upoznavanje, prevaspitavanje te deportaciju onih koji žele da gledaju svoja posla. Herderovština, pak, tvrdi da su samo seljačine Rimljani mogli da tolerišu to što su tolerisali, pa je čika fon Herder napisao apologiju budućih konclagera.

Pab iz prošle epizode svojih poslova
Photo: Predrag Crnković

Ali, idemo dalje. Dođem ja tako na luteranskog svetog Jocu krstitelja u Džon Bul, uz „hi there“ prepoznavanje s onim barmenom. I, šta se događa. Zna čovek da je tip iz Servije došao da gleda baš onu drugu utakmicu. I on, sam i ničim izazavan, uzme daljinski i namesti jedan – doduše manji, ali baš meni na vidiku – telkač, da se vidi i ta utakmica. Igrom slučaja, kada su svirali himne, baš je bila pojačana srpska himna.

Zašto je to uradio taj barmen, koji inače niti ima neke uspomene iz Srbije niti mu je snajka odavle, niti ništa? E, to je ona tolerancija, staromodna, pre pojave političke korektnosti, ona baš onako kapitalistička, zapadnjačka - ona, ako hoćete, s interesom. Jer, ja sam bio fina mušterija. Sednem, poručim, navijam, popijem, platim. Ne pravim nered. Šta hoćeš više? A on, šta mu smeta da namesti na jednom od tri televizora i drugu utakmicu? Okružen Englezima i nekolikim Francuzima, gledam oba meča u idealnoj poziciji, niko osim barmena ne zna odakle sam i uživam u anonimnosti grada i belog sveta.

Ima jedna sintagma koja najbolje označava tu dobru staru toleranciju od pre terora multikulturalizma: gledati svoja posla.

Dakle, bez one žvake, obradovao se irski barmen nekom Srbinu tandaramandara, naprotiv, on je iskreno navijao za Ganu. Ne znam koliko je puta viknuo Come on Ghana! Ali... obistinio se onaj vic: pitali Ciganina koja bi nacija hteo da bude, jer ga svi šutiraju. Hoćeš li da budeš Srbin? Nemoj ko boga te molim, pa da budem dupli Ciganin.

Eto, nije kao nekad kada su nas svi voleli, Francuzi i ostali, Afrikanci pogotovo, niko te više zbog druga Tileta ne obožava, sad znam kako je to biti Ciganin. Ganac. Ali, ta prepotopska tolerancija iz 1970-ih i još ranije, ta britanska 'ladnoća, to je ono što je meni dosta, gledaj svoja posla i to je to. Sva žvaka o političkoj korektnosti i „razumevanju“ i tako to, samo je teror debila. Barmen, kome se očigledno stomak prevrće na pomen Srbije, čini jedan postupak, anonimno i bez priče, i samo ja znam za koga on to čini, meni da učini, i nema tu onoga udao se barmen za Srpkinju pa se poturčio i preuzeo pravoslavlnu veru, pa ga slikaju za Hroniku a on se mazi sa popom, ne, nema prevelikih očekivanja, nego onaj minimum, onaj zaboravljeni minimum. Gledati svoja posla. Ideal velegrada.

Južni bulevar u Kopenhagenu.

Ima nečeg neugodnog u studentskom domu tehničkog fakulteta univerziteta Amager. Dotle sam došao na putu do zgrade danske radio-televizije, gde se u nekoliko velikih zgrada od stakla nalazi sve, od koncertnih sala do redakcija svih mogućih erteve programa. Išao sam pešice, Amagerbrogadeom do Brigadesvaja, a onda njime do Sundholsmvaja, i onda – u suprotnom pravcu od Fabrike – prema Amagerfeledvaju. Onda tim „vajom“ nalevo i pravo do tehničkog fakulteta i studentskog doma i Koncerthusa, gde se – istovremeno s Roskildeom – odigrava i jedan deo džez festivala.

Na Dan borca, 4. jula, s velikim džez orkestrom danske radiotelevizije, a koji se orkestar nakanio da svira posle „određene“ pauze, a budući da im je gost saksofonista Džo Lovano, Amerikanac dakle, pokloniće koncert američkom državnom prazniku, dan kada je u Žabljaku proglašeno otcepljenje od Velike Britanije i rečeno ne federaciji a da jakoj konfederaciji.

Ples na suncu
Photo: Predrag Crnković

Ako je Amagebrogade mešavina gornjih delova Vojvode Stepe i Bulevara revolucije, onda je Amagerfeledvaj kopenhagenski dvojnik Južnog Bulevara. Neke radničke zgrade su kao prenete iz Braće Jerkovića. Posle nekoliko hektara korova, kućerina i kućeraka zaraslih u divlje ružičnjake, nailazim prvo na džinovsku kocku u kojoj je Netto, robna kuća koja radi 7 dana u nedelji od 8 do 22, a u Kaj Munk „vaju“, to jest putiću, nalaze se zgrade radio-televizije. Pre toga, međutim, gledam objekte u kojima su IT univerzitet a „kolegijum“, to jest studentski dom, privlači pažnju nekom čudnom kombinacijom arhitektonskih stilova. Drvene roletne te okrugle zgrade izazivaju orijentalne asocijacije, duh šezdesetih, filmovi o Džemsu Bondu, a kada priđete bliže, eto hiperborejskog dizajna lampi koje se nisko spuštaju s plafona i stolica koje se nalaze u trpezariji i dnevnom boravku. Pored fiskulturne sale, dva bosa studenta u šortsevima i majicama bez rukava preko jednog drvenog stola i dve klupe (kao za piknik) prebacuju lopticu za stoni tenis. Igraju tenis reketima za stoni tenis, a vetar im zanosi lopticu. Valjda se na taj način odmaraju od teretane – kroz prozor vidim tegove, klupe, bicikle...

Trideseti je jun, ispitni rokovi su prošli, većina se studenata vratila kući, pustoš leta, to je ona letnja čamotinja i praznina zbog koje je i lepo biti u gradu. Obilazim oko okrugle zgradurine, a osećam neugodu. Prvi put u akademskom okruženju. Bazen s vodom koji podseća na onu neugodnu baru koju prikazuju kada emituju vesti s Haškog tribunala. Uludo bačena voda kojoj potrebuje morski pas. Neuogdna tišina, neugodna dokolica. Zapravo ne umem da pronađem Koncerthus. Na broju 20, pitam za Emil Homs kanal 20. Tek posle skontam da ta brojka 20, koju sam video na okrugloj zgradi studentskog doma, ne znači broj zgrade već ulaza. U toj kancelariji u koju se ulazi pravo s ulice ima recepcija i nekoliko stolova s kompjuterima, i sve liči na turistički biro. Na podu jedna plavokosa devojka u krilu drži fioku nekakve kartoteke i zadubljena je u preturanje fascikli. Provirim, kažem dva-tri puta „undskyld“, dok me ne primeti jadna azijska devojka i priđe mi. Kada pitam za put, demonstrativno ponovi adresu Emil Homs Kanal tyve, kao da želi da naglasi koliko je moj izgovor bio očajan, a zatim mi pokaže rukom da treba da idem još napred, samo pravo.

Zašto me prvi put u akademskoj sredini takvog tipa hvata neka nelagoda? Kroz mutna stakla niskih terasa studentskog doma, bicikli i starudija zloslutno se naziru kao ajkule u mutnoj vodi. Sve pusto. Kasno sam počeo da studiram drugi fakultet. Dugo sam se kretao u društvu studenata i bio večiti učenik škole stepovanja. Da li sam konačno shvatio da više nema novog studiranja i novih početaka i da mi je ta diploma koju imam verovatno poslednja u životu? Da li sam prvi put shvatio da sam zapravo beskonačno udaljen od večitog novog početka Ivana Galeba? Od privilegije da se uči i da se bude „u projektu“? Posle ću to da razmotrim do kraja, sada me muči da nađem Koncertsalen, gde će koncert Džoa Lovana da se održi, mada uopšte nisam siguran da se tu i kupuju karte. Ipak, uđem tamo gde piše recepcija, i to se ispostavi kao pogodak. Dok sam se provlačio kroz leptir-vrata, morao sam da zamislim inspektora Kluzoa u Povratku Pink Pantera. Na ogromnoj recepcijčini rade tri osobe, a mene je uočio jedan čika prodsede brade, a ja se ušeptrljam, pa pola danski pola engleski izmumlam da hoću da kupim ulaznicu za koncert. Aha, vama treba butikken, tamo.

Gle, stvarno, DR Butikken mi oči izbi. Tamo, u ogromnoj sali veličine narodne biblioteke, sam samcat jedan dečko, mislim da nema ni 18, za kompjuterom. S njim se lepo sporazumem, danska je omladina lepo odgojena, i Visa elektron karticom uspem da platim svoju ulaznicu.

Photo: Predrag Crnković

Koncertsalen je inače upravo preko puta, što tvrdoglavo ustanovim odmah, tako što na norvežanskom upitam jednu tetu i jednog čiku; oboje su izgledali očajno privlačno danski, opušteno, hiperborejski. Svoji na svome.

Pečena paprika na Amageru.

Kroz vrata terase na donjem, trećem spratu moga stana, zamiriše mi pečena parika. Pođe mi voda na usta, vidim kako se crna, zagorela kožica mesnate crvene paprike odvaja, zamišljam seckani beli luk preko te paprike, pa krupnu morsku so, maslinovo ulje i sirće, pa kako umačem svež i hrskavi „rustisk landbrød” iz Andersenove pekare u tu krasotu, dovoljno je malo plavog sira i oraha ili badema i čaša vina, i najeo sam se. Ustanem da vidim koji mi to danski komšija peče paprike, već razvijam biografiju mu, ako nije s Orijenta onda mu je baba iz Vlasotinca i to, i kad konačno dođem do terase – veliki stan, šta ću, vidim da sam u pogrešnoj zabludi, kako je jednom rekla diva naše novokomponovane glazbe: to nije paprika, već izgorelo lišće i drugi otpad pod jednim drvetom. A to spaljuje „radni ljud gradske čistoće“ uz pomoć neke naprave, kao da je ghos-buster, neki bacačić plamena, rep tom bacačiću ide iz malenog auta koji liči na mesečev samohod. Higijena je pola zdravlja. Prođe me apetit.

Ekskurzije iz unutrašnjosti Danske pomalo liče na naše. Mislim na školske. One iz završnih razreda osnovne škole i ranih razreda srednje. Ekipa se sjatila ispred glavne železničke stanice, odmah iza leđa Tivolija. Tu je i stanica za buseve 15, 2A, 5A i još neke. Sjatili su se kao pačići maleni, i vidi se da se spremaju u provod. Malo zbunjeni novom okolinom, ali orni za lumpovanje. Devojke izgledaju odraslije i seksepilnije od momčića. Oni su po pravilu u patikama i odrpanim pantalonama, retki imaju košulje, većina je u majama ili duksericama. Ali, cure su se udidile. Našminkale se kao sponzoruše. Haljine vrlo kratke ili minići, neke nose i svilene čarape, to jest fluoroscentne hulakopke, a potpetice su do neba. Jedva hodaju. Liče na dinosauruse u lošoj animaciji ili na robokapa kome su se istrošile baterije. Jedva uočim „vođice puta“, neke drugarice nastavnice šta li, i one odevene kao da idu na godišnjicu mature sa striptizom ili sastanak Nađite muža u šezdesetoj pa se naprilitajte. Čudna ekipa, pretpostavljam da je to ekskurzija s Jilenda. Tamo žive danski seljaci, to jest šabani.

Nateram sebe da stucam 3000 reči uz litar kafe s ekološkim mlekom i ekološkim sokom od pomorandže s pulpom, pre nego što otvorim flašu belog porta. A onda napravim tipično dansko meze s mojim korekcijama. Marinirana haringa i to dve vrste, starovremska i ona sa šerijem. Zatim ljuta papričica od Arapa, obična zelena babura, te dve vrste sira: irski čedar i danski plavi sir, i paradajz na kriške. I uz to dve vrste hleba, jedan iz Andersenove pekare, rustikalni seljački, a drugi onaj ražani kiselkasti. I biber i pečeni luk i malo senfa. I, spreman sam da odem da ločem pivo i gledam fuzbal. Španija - Portugal. Derbi u kojem ne navijam ni za koga. Kao i u meču Engleska – Nemačka, „najvoleo“ bih da obe momčadi ispadnu. Kafe u kojem gledam Špance i Portugalce je međutim skoro prazan (cafe Josefine). Tri prva stola ispred televizora s velikim ravnim ekranom su prazna. Mogu da biram, pa sednem na drugi, da ne maltretiram vrat. I uzmem veliki točeni Tuborg. I izvadim Lucky Strike. Još mi traje srpska zaliha, na kutiji su upozorenja ćirilicom o smrti koja dolazi. Inače, već dve godine Danci nemaju više svoje cigarete: njihove marke, Look, Prince i možda još jedna, pale su u ruke BAT-u. Neki mi kažu, to je bio pretposlednji korak ka propasti danske privrede. Poslednji je bio taj da je Tuborg pao u ruke Nijemcima. (U stvari, Carlsberg, koji pravi Tuborg, zapravo je sam napravio korake u inostranstvu, otkupivši deo jedne francuske i jedne grčke kompanije, ali zato ima i previše nemačkog piva na domaćem tlu.)

Ladri di biciclette
Photo: Lična arhiva

Nekoliko puta mi se desilo da mi barmen u barovima specijalizovanim za pivo, na primer u baru Øl (to znači „pivo“, ko bi rek'o?) u Elmegade („ulica brestova“), da mi dakle barmen preporuči nemačko pivo uz obrazloženje „em jeftinije em bolje“. Antroposociolozi antiglobalističke orijentacije lako mogu da izvuku zaključak „propala Danska“. Takođe, u fensi lokalima će da vam ponude nemačko pšenično pivo po maksimalnoj ceni od cirka 50 kruna za pola litra, i to je Bogu plakati.

Ali, da se vratim u cafe Josefine. Petnaestak minuta posle početka utakmice, za prvi sto sedne jedan starac, koji izgleda baš onako kako Skandinavci i treba da izgledaju, egzotično kao iz Bergmanovih filmova. Mršav, pogrbljen, zalizane kose, čudnog hoda. Zakašlje se pa zapodene razgovor s dvojicom mladića, koji upravo uđoše. U majicama bez rukava, istetovirani, a jedan nosi građevinski šlem. Oni su kao iz američkog filma došli. Ali pričaju kao stari, ravnopravni drugari. Zatim momci odoše i ispostavi se da smo starac i ja sami u lokalu. Nikog ne zanimaju latinski fuzbaleri. Starac se okrene i kaže „bare jeg og dig“. Samo ti i ja. Eh, da. Pa pruži ruku i predstavi se. Ja sam Schulle. Lucidan starac. Nije brljiv kao što se događa kod pijanaca, koji vas startuju u ćumezima, pa i onda kada su dobronamerni ispadnu dosadni. „Du er svensker?“ „Nej, serber. Og mit navn kan du ikke udtale...“

Nekad davno je Josip Tabak, legendarni prevodilac sa nordijskih jezika, napisao kako su Danci u stvari Francuzi među severnjacima, jer su u stanju da se obrate čoveku koji sam sedi za stolom u kafani. Tu pojavu sam prvi put doživeo tamo gde se nisam nadao, očigledno je čovek „Danmarks gamle skole“, stara danska škola. Ali, jesam uštogljen, pa nije ni čudno što je pomislio da sam Šveđanin, iako nisam plav, uostalom nema toliko mnogo plavih Šveđana i Danaca kao što se misli...

Iskupljenje.

Nekoliko dana kasnije prolazeći pored lokacije Josefine, vidim čoveka. Sedi napolju, u „bašti“, na najjačem suncu, uz malo pivo. „Kan jeg traktere dig et øl? Jeg må undksylde mig, jeg var så uvenlig da du henvedte dig til mig...“, ovo lepo zvuči ovako napisano, ali u mom indijanskom izgovoru verovatno zveči ovako: Ja želela vama kupiš jedna pivo da se izviniti za nehumani tretman od prekjučer. Čovek maše rukom kao da tera muvu, u smislu ma nema veze... Muka je biti star. I popiješ koju pa se ne zna jesi li brljiv jesi li šlogiran ili izlapeo. Ali starac je lucidan. U tom odnosu stari – mladi u Danskoj (eto opet generalizacije, ali bez nje nema života, o tome kasnije) ima dakle u tom odnosu nečeg nesrpskog, u oba pravca. Kod nas postoji („prisutna je“) segregacija i s jedne i s druge strane. Čangrizavi matorci mrze mlade i zamazane koje treba ošišati i poslati u vojsku ili na plantaže PeKaBea da rade nešto korisno, a klinci preziru starce. („Ej ćale, ajde makni se nisi providan, leba ti...“ Ili vide bakutu pa zezaju jedan drugog „Evo ti devojka...“) Ovde postoji slovenački sindrom – ravnopravnost (kako politikantski zvuči ta reč) u svakodnevnom postupanju. Srpski seljak, pogotovo pedagoške provenijencije, misli da mlađe treba ignorisati, i ovo ignorisati ima naglasak na „ri“, a centar takvog idiotskog pedagoškog makarenko-stila je Prokuplje i odatle se, poput raka koji metastazira, širi do Beograda i dalje. I šta ja to pišem, dakle, čiča prvo ćakula s momcima mladima, koji ga tretiraju kao sebi ravnog, a onda se obrati i meni. I da, on misli da sam Šveđanin jer sam uštogljen kao seoska mlada. I donesem ja dva piva za sto, i čiča veli ma vidim ja da si ti došao da gledaš fudbal, ali vid'o si kako viče ludak, šta ćeš, svako dolazi ovde...! I kako si naučio danski? Hvala na komplimentu, sakupljač flaša govori bolje od mene, ali prevodim neke knjige. I, ispostavi se da je čiča iz književnog sveta. Ispričao sam mu o Josipu Tabaku, o njegovoj „žvaci“ o Dancima kao Francuzima Severa, a čiča veli „E, i ti si stara škola, čim si mi kupio pivo... Da li ti je neko od mlađih prišao u kafeu?....“ „Vidiš, nema više toga...“ Ma, propala i Danska. No, biće vajde od ovog susreta, što će osetiti čitaoci knjige eseja Dana Turela, a koja knjiga će se zahvaljujući ovom danskom dinosaurusu pojaviti na srpskom, uskoro. O tome drugi put.

Pušenje ubija
Photo: Predrag Crnković

Lale preslišale karioke. Afrička tragedija. Crni panteri u suzama, nebeskoplavi lete ka Suncu.“

Na šta vas asociraju gornji bajagi „naslovi“? Mene na sportsku stranu jednog našeg sajta, gde valjda rade najgori studenti srbistike ili oni sa srednjom školom u kojoj su pisali pismene zadatke pod uticajem Ezopa i Dositejevih basni. Kada su dobili prvi novinarski zadatak da napišu cenu paradajza na pijaci, kanda su napisali „crvene sočne teniske loptice iz Maćedonije bambadava“, ili ko zna šta već, pa su ih premestili u sportsku rubriku. Od onog trenutka kada su Marka Markovića šutnuli sa radija i tevea, i od onoga trenutka kada je Milojko Pantić – po sopstvenom priznanju antiBeograđanin iz Sopota – izabrao ekipu TNT komentatora, sportska redakcija ertesa je likvidirana. Punoglavci en-te generacije te prvobitne Pantićeve ekipe su razmnoženi na sportskoj strani sajta ertesa, i ako pogledate te napisotine, pogotovo posle ispadanja „orlova“ (?!?!), vi ne znate o čemu je tu reč. Sve neke apozicije, nadimci, sa navodnicima ili bez njih, reč „karioke“ se pominje milijardu puta, a Brazilci nula zapeta 2 puta, dakle orlovi, lale, kenguri, lavovi, žabe, svrake, zmije, tigrovi. Lale preslišale karioke koji se uplakani vraćaju u zemlju kafe, dok tulipani likuju nad karanfilima, međutim tek nam je sad žao što su kengurovi izbacili orlove potkresanih krila, jer bismo umesto crnih tigrova mi imali bolje šanse protiv gaučosa u nesuđenom finalu pod zvucima čukulelea, eh ali džabulanu je okrugao, je l' tako?

Lale ponizile karioke?! Afrička tragedija? Da, gledao sam obe utakmice. U Josefini teve nije uključen. U Englandshus nema mesta da se sedne. U kafeu Sundet sve je isto kao u Englandshusu, bilijarski stolovi i inventar, samo... nema televizora. Štrapacirung se odužio, utakmica samo što nije počela, pogledam na sat, počela je jebogaja, a ja sam u Eresundsvaju, prolazim protiv meskikanske restoracije brze hrane – buritosi trče sa sombrerima pa ih juriš – i tamo vidim zelenu travu na visoko okačenom telkaču, ali to nije kafić, šta sad, neću valjda da poručujem buritos za buritosom umesto piva, prosraću se od ljutog sosa na polovici poluvremena. I idem dalje i ... u Lyonsgade, kako se toga nisam setio, ima Post Bodega, u čast poštanske zgrade koja je odmah tu, zgrada uz zgradu, i gde sam uostalom primio nekoliko paketa tokom boravka u ovom kraju. Dok prilazim objektu, švenkujem pogledom po smešnim kipovima na trgu – vidi fotku – a jedan čiča u crveno danskom dresu s brojem 10 koji pije pivo vanka – uleće unutra, jer je čuo krike. Kasnije rekonstruišem da je to Brazil imao prvu priliku.

Uđem u Post Bodega, hvala bogu eno ga teve na zidu, a ima i mesta. Jedna dama na šanku računa li računa, i beleži nešto, zadubljena u brojke, ali Unskyld kan jeg få 2 Tuborg? Ošacujem da točeno nemaju a da se ne dižem mnogo badava, uzmem dakle 2. Konačno ona digne pogled i da mi pivo. Og ét glas. I jednu čašu. 30 kruna. Čak jeftinije od Englandshusa. Štrapacirung se dakle isplatio, konačno, sednem i iz džepa izvučem Prince. Potrošio sam zalihu na kojima su ćirilična upozorenja o smrti koja dolazi. Sada me pod ličnim nadzorom danske kraljevske kuće napravljeni otrov (ma samo se foliraju, kupio BAT) obaveštavaju na danskom da pušenje može da ubije. Kao i ubica pepeljarom u glavu za susednim stolom. Ali pre u Beogradu, nego ovde. Isplatilo se doći u ovaj moj danski komšiluk, 3 minuta od stana moga, a za vreme meča Holandija – Brazil.

Jer svaka faca je vredna književne biografije. Ton sa utakmice se ne čuje, tu je muzika i to retro, 70-te i 80-te i ranije, svaka druga ili treća je od ABBE, pa zatim Be My Baby od Ronettes, pa naslovna pesma iz filma Samo za tvoje oči Šine Iston, sa stropa visu zastavice, najviše danskih ali i poneka južnofarička. A ima i zastavica jednog arhipelaga po imenu Åland, a na tim otocima parlaju švecki, ali su deo Finske. Imaju više od autonomije ali manje od državnosti, i ponekad vidim pijanog Finca kako nosi majicu s natpisom Оланд је Финска.

Frizeraj
Photo: Predrag Crnković

Brazil dolazi u vođstvo, a ekipa u lokaciji je podeljena. Brazilskih fanova ima manje, al' su glasni. Holanđani su melanholičniji, sve do pred kraj prvog poluvremena kad uđe skupina živopisnih lalofila i tada je objekat bio „dupke pun“ i narandžast. Među sredovečnim gostima, čiji bi izgled sve filmove Dejvida Linča, Džima Džarmuša i Akija Kariskamkija učinio dosadnim i upeglanim, dakle među njima ja bejah najmlađi. Sedim i beležim u glavi, a diktafonom snimam retro glazbu koja mi se baš sviđa. Dvojnik profesora Isaka iz Bergmanovih Divljih jagoda, odeven kao engleski turista na safariju, drži cigaretu iza leđa, palcem i kažiprstom, kao da je navikao da puši krišom. Svratio je sa ženom od koje se odmah odvaja – ona našla drugaricu – a nosi pakovanje od 3 flaše danskog likera kupljeno na popust. Dvojnik Voltera Mataua – samo sed, pa da, nije perika – mu je sagovornik. Jedna žena, mislim, otečenog lica, s naočarima. Izgleda kao otečeni Relja Bašić koji je stavio periku da imitira Anu Karić. Donji deo trenerke, klompe, adidas čarape, gore dukserica i izbledela džins jakna. Pije jedno pivo jedno za drugim, puši jednu cigaretu za drugom i sve češće ide u klocu. I svaki put kada ustane s barske stolice i prođe pored mene, zastane i gleda me kao da ne može da me prepozna, i sve se više klati. Dva stara drugara, jedan dvojnik Kurta Jirgensa drugi dvojnik pokojnog Goldsteina, ćakulaju uz pivo, ali bez nikotina. U centru objekta, ćelavi naočalac od svojih pedesetak leta, ludi informatičar zaposlen u danskoj službi bezbednosti, onda uđe dvojnik M. Emmeta Walsha, s lulom, i njegov pratilac, mladi Roman Polanski, s kojim sam se sudario u kloci, kad me je video počeo je da peva nešto, bio je mrtav pijan. Dame u godinama, ali zgodne, kod nas bi samo baba sere u toj dobi pokazale butke i ostale izvore slasti i ladile se kao u domaćem filmu u kojem Ljubomir Ubavkić Pendula viče Radmili Bambić i koleginicama – „Vrćite sise na mesta!“. Jedan ima u lokalu a da je možda mlađi od mene, plavokosi dvojnik Borisa Bekera s elementima Halida Bešlića, navijač Brazila, u zanetom razgovoru s jednom od seksi dama. On ima nazuvke, klompe, kratke hlače i povremeno ispušta krike kojima podržava Brazil, a u međuvremenu bari zgodnu damu koja cevči klaker od jabuke. Kada je Holandija izjednačila, jedan lalofil, inače dvojnik Đure Utješanovića ga je izazivao, a Beker-Bešlić mu dođe pa mu pokaže tri prsta kao SPO-ovac, i otme mu meze od „smokija“ na šanku. Danci su fini ljudi, i kad su nadrkani po pravilu nisu nasilni, a kad su pijani nisu brljivi već pre melanholično introvertni, skloni dremci, takorekuć narkolepsija vlada, eto dok sam išao prema Englandhusu kupio sam Prince, a ispred kioska na vreći otpada drema sedokosi beli klošar, opet neka varijanta Voltera Brenana.

Raspitujem se o Dancima klošarima kod bolje stojećih Danaca, jer uočavam da se useljenici, kao, bolje snađu. Kažu mi, to su usamljeni ljudi. Socijalna pomoć je dovoljna da se napiju. Sve potroše na piće. Ne umeju da održavaju stanove, opština im i da stan a oni od njega naprave svinjac za dva meseca. „Zato za takve imamo barake da imaju gde da prespavaju.“ Jer socijalna pomoć ionako nije dovoljna da se plati i stan i struja i da se ima za hranu. Moj je zaključak da useljenici iz Koreje i Kine itd., te Pakistana i Indije umeju da cene to što mogu da zarade koliko-toliko, pa kljucaju flaše a kada dobiju posao, rade kao mazge. Danci, kada se opuste, ko zna zašto, udovci i udovice, neka nesreća ih razočara, oni se dakle puste niz vodu i to je tuga jedna.

Da se vratim meču Brazil - Holandija. Dakle, izjednačila Holandija u drugom poluvremenu. Navijam za Holandiju jer mi tetka živi tamo. U Hagu. U Hagu? Da. Čeka suđenje. Moja je tetka silovala milion Bosanaca, od toga tri četvrtine Muslimana a ostatak Kroata tokom ratova devedesetih, u desetak konclagera. Šalim se, udala se odmah posle 1945. za Holanđanina i eto igrom slučaja živi baš u Hagu.

To je onaj spomenik norveške zahvalnosti
Photo: Predrag Crnković

 

Šačica pristaša „karioka“ gubi živce, kada sudac kod 1 - 2 dosudi slobodnjak za Brazil, onaj Beker/Bešlić – da bi pozitivno izbaksuzirao – izađe pred lokal, ali nije uspeo da donese sreću: ostalo je kako je i bilo, izvođač freekicka pogađa živi zid u kolence.

Muzika koja odjekuje u Kopenhagenu je „retro“. ABBA još vlada, a kada mi komšiluk poludi za vikend – jer u Danskoj ima discipline i u nedisciplini, zna se kada se lumpuje: petkom i subotom – trese mi se pod od nemačkog tehna iz 1980-ih. Iz kafića veoma često čujem jedan tehno duet koji sam već i zaboravio – „2 Unlimited“. Prosto sam obasut muzikom koja je bila u modi dok je Ante Marković obećavao ulazak u Evropu. Sećate li se 2 Unlimited? Sada, retroaktivno – a uz pomoć teorije zavere – zaključujem kako je taj duet u stvari bio promoter biseksualne i gej kulture koja je preduslov svake evropeizacije, tako da na pijaci Cvetko mogu da čujem seljaka – časna reč – kako veli „Evropa je gej“. Dakle, taj par je sastavljen tako da je muškić jedan sladak dečko, dušu dao za patikara, a riba je opasna tréba, kao dajk iliti lezbača. Nešto se mislim, razvijajući zavereničku teoriju, kako je bilo potpuno nemoguće da duet izgleda, na primer, kao Ljupka Dimitrovska & Mišo Kovač. Ona mala, da je natakneš na kitu pa da te hladi kao ventilator, a on frajer sas brci ili bez njih. A dokaz da je naša sredina ipak zdrava jeste i to što su kod nas još popularne dobre pičke kao što su Severina i Nives, a evo na šta se pale dekadentni Zapadnjaci, na Majkla Džeksona i Lejdi Gagu, nema šta, Zapad je propao. Ček, ček, bre, di to kod nas? Kojih „nas“? Mi smo poslali plavušana na Eurosong, a Hrvati se drže Dada Topića i one plave ribe uz njega, šalju Severinu i dobre ribe, a mi, čuj ovo „mi“, mi se propederisali i jopet nas ne volu. Ne, svaka čas 'Rvatima, oni čuvaju i guzu i livansjki i paški sir, a ja kol'ko vidim, mi će da ostanemo i brez kajmak i brez čas' i ponos . Samo čekam da vidim da će srpski pederi da budu prvi na svetu koji su decu rodili a ne usvojili.

Da završim ovo s debilnim sportskim naslovima (eh, da su samo naslovi). Dakle, kakva tragedija? Afrička je tragedija slaba ekonomija i ogroman procenat zaraženih virusom ejdsa, a ne neki poraz na svetskom fudbalskom prvenstvu, bez obzira na svu simboliku i neki pozitivan osećaj koji bi plasman u polufinale doneo. Ali to je đinđuva. A ipak, navijao sam za Ganu. Zbog Rajevca. I ipak mi je bilo žao, ali zapravo sve to nije važno. Važno je da se mi mrzimo, da je veoma, veoma malo ljudi navijalo na primer za to da se Hrvatska i Bosna kvalifikuju, i da ne mogu da sretnem čoveka koji zapravo navija za Rajevca. Svi navijaju protiv, protiv ustaša protiv muslimana protiv „ovog našeg“ protiv „onog njihovog“. I to i nije čudno.

Serem ti se na političku korektnost.

Ako je čovek čoveku vuk, onda je politički korektni Srbin onom drugom politički korektnom Srbinu – hijena.

Ne podnose se. Jer su konkurencija. Za badava vince i klobase i paštete. Spomenik politički korektnom Srbinu bi izgledao ovako: levi lakat paralelno s podom i drži pedersku čašu za belo vino. (Lakat služi da odgurne konkurenta u ljutoj borbi za zakusku.) Desna ruka drži kanape ili paštetu i trpa u usta. Obrazi nabrekli od hrane koja se prevrće, žvaće, krka... Cela pojava kao kod grabljivice.

Jer, konačne su i potrošive fondacije balkanske i centralnoevropske. A politički korektni Srbi su ješni, guzati, alavi. I ako jedan zna za Kiki i Bistrooke i Špiru Guberinu, dosta je. Nećemo se ponavljati. Politički korektan Srbin mašta da bude maskota zagrebačka, splitska itd. „Ja sam bio protiv“. (Rata, to jest.) Izjava čiji je informativni i moralni potencijal ravan podatku da si na primer kenjao kvake dok je bio zemljotres koji je ubio sto iljada Kineza ili iljadu Bugara.

Što se mene tiče, iskusio sam (i još ga „iskušavam“) dva šovinizma i dva provincijalizma. Kao da sam imao (i imam) dve maćehe i dve gazdarice i dve tašte. I dve prosvetne inspektorke.

Zagrebački i beogradski. Beogradski šovinizam glasi: Rvati su ti dali nagradu, neka te ustaše i štampaju pizda ti materina. Inače, odakle si, iz Kotara? Zagrebački (ali i riječki, ko bi to očekiv'o?) šovinizam glasi: što bih ja čitao Srbina na ekavici, neka objavljuje tamo. Pozdravio te branitelj. Beogradski provincijalizam misli da je sve što je od tamo bolje od domaćeg, pa su od mene u boljoj poziciji i Slovenac Vojinovič i mnogi Rvati, jer su oni šik, čak i s bajatom robom. (Da sam, na primer, još duže živeo u inostranstvu, to bi mi koristilo...). Zagrebački provincijalizam takođe se pali na sve što je tuđe, i dovoljno je da neki politički korektni šminker prdne na Dorćolu, a na Ilici će da hvale „kak' ste vi Srbi vickasti“. Ali, kao prvo nisam dovoljno srpskast a drugo, dolazimo na bukiranost: toliko ješnih poštenih Srba se već ukrušilo „tamo“, da nema nesta za neke druge. Prosto, ne isplati se biti Crnković ni u Zagrebu ni u Beogradu, ali se na oba mesta (a čak i tri, čak i četiri) isplati biti, na primer Igor Mandić i Saša Stojanović Čarli, koji mi je iz čistog inata i nadžakbapskog karaktera i manjka smisla za humor, uskratio desetak hiljada dinara jedne srpske književne nagrade. (O njemu a i drugima kasnije, na Knjigomatu.)

Opet te generalizacije.

Kakvi Danci, kakvi Srbi, pretpostavljam da ima prigovora u stilu „opet te generalizacije“.

Da, pa zar to uostalom nije protivrečno – tolerancija i generalizacija? Generalizacija i apstrakcija su dve osnovne alatke ljudskog mišljenja. Bez njih je čovek životinjka s jednodnevnim pamćenjem. Pamćenje je osnova jezika. „A jezik je kuća povesti“. Sećanje je ono što čoveka čini čovekom, jer samo na osnovu sećanja može da koristi jezik. Svo to govorenje, sva ta historija, sva ta potraga ga smislom ili zabavom ili svo to razgovaranje, dokono ili mudrosersko, može da postoji jedino zato što imamo rezevoar sećanja.

A sećamo se samo ako uopštavamo (generalizujemo) i apstrahujemo. Šta su Božje zapovesti ako ne generalizacije i uopštavanja? Ne ubij, ne svedoči lažno... Koga, protiv koga? Bližnjega svoga. Generalizacija. Krivični zakon je takođe primer apstrahovanja i generalizacije. Da nema generalizacije, ne bismo mogli da znamo koliko košta krompir na pijaci. Jer bismo svaki put za novu krtolu morali da pitamo cenu jer ne bismo mogli da zapamtimo. Setimo se da smo ljudi. Setimo se da ne treba da lajemo jedni na druge.

Generalizacija je ono što čoveka razlikuje od životinje. I apstrahovanje. Nisu sve generalizacije i apstrahovanja nepotpune indukcije i zamumuljene fraze. Premda obrnuto važi. (Napisah li ovo na nekom forumu, ko zna gde i ko zna kad, ne mogu da se setim, u vreme dok nisam ni imao kompjuter, s nečijeg tuđeg računara.)

Jer svaka je generalizacija, ruku pod ruku s apstrahovanjem, početak (i) jedne dedukcije. Što će reći teorije. Čovek koji ne dedukuje i koji je ne teoretiše, životinja je. Bez sećanja, bez pamćenja, osuđen da stalno lepi nalepnice s imenima na stvari.

Ako želite ljude koji ne generalizuju i koji ne apstrahuju, široko vam polje: bilo koji nesrećnik koga je pogodila Alchajmerova bolest idealan vam je sagovornik. ... Gde sam ono stao...?!



(U sledećem nastavku: recept Forloren hare i krompirići, kako je sjebana viljuška s boljim šrafom pri otvaranju flaše vina, danske krmenadle u sosu od gorgonzole i tropskog suvog grožđa, vrhnja i vinca rumena, izviešće sa koncerta Patti Smith u Roskildeu i Motorheda, te saksofoniste Džoa Lovana u Kopenhagenu, i još nešto)

 

star
Oceni
3.55
Ostali članci iz rubrike Reportaža
Tagovi