Lako pivo i stroge ženske

Ima jedna pojava u Kopenhagenu koja je nezamisliva u Serviji. Zgodna žena u crnim čarapama i lepim cipelama, odevena kao za posao ili večernji izlazak, a – vozi bicikl. Gobi bickli. Pokazujući hodaljke – koje po sili logike sada moram da zovem vozaljke – pokazujući dakle noge, i vozi ona bicikl, jer po nekim procenama Kopenhagen je najbolji grad za bickliste na svetu, i baš je briga. Nešto mislim da takva kod nas ne bi pristala na manje od džipa ili be-em-vea sa tamnim staklima. Bickle voze svi, i siroti i bogati, i mladi i stari, i čiča u lepom odelu koji se gega dok hoda, i klošar koji bazdi sa sto metara. Ali, Kopenhažanke su opasne ženske. Pri rukovanju vam skrckaju šaku

Kad idem peške od pijace Cvetko, od visokih brojeva Bulevara, pa prema „gradu“, primećujem kako su cure sve „svetskije“ i bolje odevenije, i pejzaž postaje sve gradskiji i gradskiji. Cvetkova pijaca je Bangladeš, još je Gostuški zamijetio potkraj života, Đeram je Rumunija (sad, da li pre ili i posle ulaska u EU, to ćemo ostaviti za kasnije), a već kod Taša smo negdje nadomak zapadnog svijeta. Isto tako, menja se scenografija dok idem s Amagera prema istoku grada, prema centru. Amagerbrogade je neka kombinacija Vojvode Stepe i Bulevara kralja Aleksandra, i tu su banke, radnički stanovi u zgradama od crvene i zelene opeke, a u bočnim ulicama su kućice s vrtovima, manje ili više održavane, zavisno od materijalnog, dobnog i zdravstvenog stanja vlasnika. Ekonomska kriza se i ovde pokazuje u čestim natpisima „Til salg“ (na prodaju) uz broj telefona, a natpis stoji na izlogu praznog lokala, nasred kojega je gomilica šuta i par kartonskih kutija. Kupujte dansko, i ovdje je omiljena mantra, i doista, Streetshop u Amagerbrogade ne nudi ništa bolju robu od – doduše jednako engleskog imena – Outleta prekoputa, samo su kod ovog drugog prodavca cene doslovce duplo niže. Zašto plaćati više kad možete kupiti jeftinu dansku robu, piše na nekoliko mjesta, i da, za nas još nije sasvim jeftino, ali se može podneti, možete kupiti jaknu, hlače, dobre patike i rublje na popust, možete se dakle obući i obuti za 1000 kuna, bez fensi etiketa.

I tako špacirajući prema centru, polako dolazite u bogatiji dio grada. Na Knippelbrou je razdelnica – tu počinje takozvani centar. S tog mosta vidite Crni dijamant, kako zovu biblioteku koju je nadahnuti arhitekt udesio da liči na monolit iz Kjubrikove Odiseje 2001. Zatim dolaze najvažnije zgrade. Stara berza još s početka XVII veka u sećanje priziva kratki igrani film Terija Gilijema The Crimson Permanent Assurance. Tu je i zgrada danskog Sabora, preko puta je Ministarstvo odbrane i Nacionalna banka. Nešto pre Knippelsbroa je zgrada na koju bi Kafka prste oblezival, Ministarstvo vansjkih. Tu je do pre nekog vremena radio moj dobar frend – Stig Møller – naime, kao ministar spoljnih dela lično je odobrio isplatu honorara za jedan moj danski prevod. Od februara je ministar kulture.

*

U Beogradu ima jedna stara kuća, Manakova kuća, poniže Zelenog venca i jedna kaldrma – ona turistička lopovijada u Skadarliji, i „jedna najstarija kafana“, Znak pitanja. Sve ostalo je posle '45. Kada bi neko klonirao tu šačicu istorijskog jada za mažnjavanje love turistima, pa recimo napravio da čitava Palilula tako izgleda, e onda biste imali predstavu šta je Latinska četvrt u Kopenhagenu. Ako ćemo pošteno, nije ni Kopenhagen prastari grad; naime, meni je uvek, patriotski, bilo krivo što je barokni Beograd, onaj što ga je Pavić lepo opisao – srušen, Turci, dušmani naši, do temelja su ga naime srušili, i ja onda mizantropski velim, tada je opandrčio i građanski Beograd. Posle toga, biraj – jal Turci jal komunisti, i šut bolan o Europi. Ali, najstarija je zgrada u Kopenhagenu s početka XVII veka. Eh, da smo imali više sreće. Ali, da se vratim na Latinsku četvrt, usred centra, a kućice s zadnjim dvorištima, kao Savamala – a ima još jedna Savamala – Nyboder, o tome kasnije – oker okrečeni kućerci, popločana dvorišta a u njemu – đeram. Koji radi. I kafei i prodavnice na sve strane, neke su skupe, služe za pljačkanje turista, neke su fine i ljubazne prema vašem džepu, a i kafei isto tako. Larsbjørnstræde je, tako, jedna od uličica u kojoj možete da se ušuškate u kafiću punom starih hipika i rokera i da, za 25 kruna, popijete veliko točeno pivo. WC – kao kod naše Akademije, pun grafita, ali prostran, dušu dao da ispiškite pivo.

I u Kopenhagenu je – glede veceja (iliti kloce) – isti kurac kao u Beogradu. Tamo gde je čisto da možete da jedete sa šolje, tamo će da vas oderu i nema šarma. Tako sam u kafeu Riviera – odvratno internacionalnog imena – dobio pola litre točenog za 55 kruna, i nije me utešilo što su konobari lepo obučeni a ja imao pogled na jezera, jer to beše u Østerbrogade (cenjenoj gradskoj džadi).

Zatim, ako neko želi da gleda fudbal kad počnu ovi seljaci da ganjaju kožnati smotuljak, kak bu rekli pederi intelektualci, imate širok izbor: na primer u Store Kongensgade, John Bull Pub, pivce jeftino, a na sve strane televizori na kojem sam u utorak dne 8. juna pročitao da će „pouzdani srpski defanzivac, Vidik, da bude spreman za prvu utakmicu s nesvrstanom Ganom“.

Kopenhažanke su stroge ženske. Kada vidim neki par, m-ž to jest, ima nečeg odlučnog u ženskoj, a nešto pitomo kod njega. Na više mesta čujem kako ima dosta usamljenih Dankinja, a da im je jedna od glavnih falinki – obrazovanje i nezavisnost. Ispada – po nepotpunoj indukciji – da braća Danci (kao neki) misle da je ženi mesto u kući da pere i kuva, plus onaj strah od žene koja možda više zarađuje i ima „višu stručnu spremu“...

Ima jedna pojava u Kopenhagenu koja je nezamisliva u Serviji. Zgodna žena u crnim čarapama i lepim cipelama, odevena kao za posao ili večernji izlazak, a – vozi bicikl. Gobi bickli. Pokazujući hodaljke – koje po sili logike sada moram da zovem vozaljke – pokazujući dakle noge, i vozi ona bicikl, jer po nekim procenama Kopenhagen je najbolji grad za bickliste na svetu, i baš je briga. Nešto mislim da takva kod nas ne bi pristala na manje od džipa ili be-em-vea sa tamnim staklima. Bickle voze svi, i siroti i bogati, i mladi i stari, i čiča u lepom odelu koji se gega dok hoda, i klošar koji bazdi sa sto metara. Ali, Kopenhažanke su opasne ženske. Pri rukovanju vam skrckaju šaku. Ko baš ne voli da se bije, bolje da se oženi Dancem a ne Dankinjom.

*

Naši kada pričaju o Danskoj uvek krenu sa Akselom Sandemoseom i on mi se već popeo na kurac... Sandemose je inače danski Radomir Konstantinović i napisao je dansku filozofiju palanke. Ali, kad ono, međutim... već tokom prve nedelje me je nekoliko Danaca samokritički sačekalo upravo s tim Dancem. Ipak, neću da ga eksploatišem, samo da ponovim da je i taj pisac raskrinkao palanački duh. Do daljeg, ja negujem kult tolerantnih Hiperborejaca onako kako sam ih sanjao.

*

Sunce je zubato i varljivo u Kopenhagenu. Osim toga, izlazi pola sata pre nego „tamo daleko“, a zalazi sat i po, i više, kasnije. U pola deset uveče još je sve svétlo. Krajem juna osetljivi stranci počinju da koriste maske za spavanje, jer im se od tolikog svetla poremeti ritam.

Ponekad imam dojam da niko ne radi u ovom gradu osim došljaka. Italijani, Pakistanci, Iranci, mese testo, peku meso... Da nema njihovih pizzerija i kebaba i šavarmi, kao da ljudi ne bi imali šta da jedu kada ih glad iznenadi kasno. I rade ti doseljenici, samo im guzica viri iz pećnice i ljubezni su i radišni, i zaradili su svoj boravak.

Ima i belih klošara. I muških i ženskih, i svih uzrasta. Nisu voleli školu, rekle bi naše babuskere i učiteljice, pa eto im. Štede cigarete, kao i naši, kad nekuda žure, ugase tek upaljenu, pa u džep. S guštom otvore limenku piva na klupi, i pripale nešto što opasno sliči džointu. Ili je samo sačuvani okrajak nikotinske doze.

Crnčići dosađuju ljudima dok prolaze trotoarom, ali i rođeni Kopenhažanin, crvenog nosa i s modricama po licu, cik-cak hoda, ume da startuje prolaznike, žicajući za još koje pivo ili ih samo grdi.

Beograd je svet... 'ajd, sad, ali bar ima Kinoteku

Kinoteka ima dva kina, Carl (znate po kome, Jovanka 1928, Reč 1955 i Gertruda 1964, pri čemu ćete prepoznati snobove po tome što ovaj drugi film ističu kao „verovatno najbolji njegov film“) i – u suterenu – Asta. Asta Nielsen bi se po seksepilu mogla da uporedi s Hedy Lamarr. U Americi su joj cenzurisali filmove. Glas joj, kažu, nije bio na nivou „fizičkog izgleda“, pa joj je pojava zvučnog filma sasekla karijeru. Bila je danska internacionalna zvezda, u Nemačkoj je napravila bum ali se, kad je videla nacizam, vratila kući. Posle rata se posvetila likovnoj umetnosti i pisanju.

Restoran se u kinoteci zove – Glad (Sult). Da, zbog filma koji je snimljen po romanu Knuta Hamsuna. Kada uđete u kinoteku, ogladnećete, jer tako miriše na gulaš i pljeskavice kao da ste u blizini kioska Nišlija koji je nekoć pravio zazubice u podnožju zgrade beogradske televizije, preko puta restorana Taš.

Cunjam? Cunjam

Dok idete ulicom Store Kongensgade, idete bogatom ulicom. Ovo je poslovni kraj, ne više radnička četvrt. Esterbro je posvećen Šveđanima. Ne samo da imaju stoklholmsku ulicu već i aleju Daga Hammarskjölda, a da sve bude u stilu, jedna mala, baš mala, bočna ulica zove se po Olafu Palmeu. I tako idući pješice, dolazimo do željezničke stanice Esterport, a tu je i istoimeni hotel, nadvožnjak i galerija Slobodnog centra za savremenu umetnost, gde je do sredine maja bila izložba „Koloristerne“ (ekipa slikara je još 1930-ih osnovala skupinu i evo ih i dalje, bez manifesta i programa, nove generacije se drže), a zatim je smenjuje „Party and Lost“, devetoro umetnika pravi izložbu o „bakteriji u kosmičkom bućkurišu“. Ivan Salečić bi prste oblezival. I kada se i to prođe, dođe se do kopenhaških jezera. Uz njih idući možete se, praveći krug, vratiti kroz Nerebro do Amagera. To je otprilike kao da ste sa Zvezdare pešice otišli Bulevarom do Savskog mosta, a onda se vratili Kameničkom ulicom do Zelenog venca pa se popeli do Studentskog trga i onda se spustili do cara Dušana pa peške natrag. Dakle dva i po do tri sata sporog štrapaciranja, uz razgledanje. U tom samom centru, dve ulice koje stoje uz Esterbrogade – Rosenvængets Alle i Willemoesgade, i s čijih se početaka mogu videti jezera – odlikuju se mirom, ušuškanošću, kao da su nekom selu, na ulaznim vratima ima mnogo indijskih i britanskih imena, drvoredi, bicikli naslonjeni na zidove, butici različitih namena, ali bez gradske buke. Kao da je sve tapacirano.

Turci, Buri, Englezi i poneki Hiperborejac

Posle Bodlerovog cveća zla, prošetamo se, urednica i ja, „Alhambravajom“, ulicom u kojoj je stanovao legendarni danski kolumnista, stručnjak za Kopenhagen, Dan Turel (Turèll). U jednoj kolumni je održao predavanje o ulici i mrštio se što „današnji žitelji“ pojma nemaju o lokaciji. Ali, prošlo je više od petnaest godina od njegove smrti, i kao da je i moje danstvo zastarelo. Malo ih se danas seća Turela, a meni taj Alhambravaj izgleda tako prozaično. U kafeu koji su u njegovu čast i osnovali sedamdesetih godina, mlade konobarice ne znaju čije su fotke na zidovima. U svom oduševljenju, slao sam razglednice u taj kafić, potpisujući se kao prevodilac Dana Turela, a kada sam 2008. opet kročio u objekat, ispostavilo se da su moji domaćini - koji su me upozoravali da taj kafe „više nije ništa naročito“ - bili u pravu: to je postalo mesto za japije. I kada sam pitao konobarice da li se sećaju nekih razglednica iz Srbije... one mi rekoše da tu rade tek šest meseci i da nemaju pojma o čemu ja to pričam.

I tako opet razočaran, Alhambravaj nema magije, posle Bodlerovog cveća zla s urednicom uđem u “Vinstue“ u Gamle Kongensvaj, frtalj do deset uveče, kiša je opet prestala pa sednemo u baštu na trotoaru da uzmemo po jedno pivo pre nego što odemo kući, a poenta je da se i dalje vidi, već se naziru bele noći kada mrak traje samo dva sata, tek je prva dekada juna, ali se za naše navike smrkava veoma kasno, i da nije kišno i sumorno vreme, bilo bi još svetlije. Danci su neobično tvrdoglavi glede sedenja u kafanskim baštama i po vremenu koje je za nas kijamet. Ali, sami su krivi kada su nametnuli zabranu pušenja u zatvorenim prostorijama; međutim, kada se spoje strast za nikotinom i tradicionalna nezimogrožljvost, eto razloga da bašte rade kao da je reč o reklami za Jelovicu, kiša vetar i sunce nam ništa ne mogu. Nemačko pivo od pola litre, „zidarsko“ rekao bi Bane Dimitrijević, pa u onim smeđim flašama, košta 49 kruna. Ipak, plaćamo i lokaciju, a ne samo „lokaciju“.

*

I opet iznenađenje u autobusu. Dakle, vozači kopenhagenskih buseva su od svake fele, ima Indusa, crnaca, plavokosih Dankinja koje liče na Hogarovu Helgu, sedih brkatih Danaca, Pakistanaca... i primetim ono što sam mislio da neću nikad: vozač zaboravi da otvori vrata za izlaz (ne pomaže ni ona dugmad) pa ga grde i viču majstore otvaraj vrata. A posle pozorišta, u povratku, blizu ponoći, na mojoj stanici Tingsvaj, kao u beogradskom tramvaju u 27. marta. Naime, jedan se baja parkirao na stazi za bicikle. Ne možeš da izađeš na srednja vrata. Dvojica putnika ljutito povikaše vozaču da malo mrdne bus unapred.

*

Inače, u Kopenhagenu iste karte za gradski prevoz važe i za metro, i voz i bus. Kada kupite kartu ili poništite glistu, taj odsečak vam važi sledeći sat. A budući da je grad mali, kao Beograd, za taj sat možete bez frke da upotrebite dva busa, ili metro plus bus, i da stignete tamo gde treba. Imam na umu jednu do dve zone, što je uži i širi centar. Doduše, ako je nešto baš periferija, na primer ako se ide na aerodorom, dakle četvrta zona, trebaće vam više vremena. Ali sa četiri odsečka na glisti možete da obiđete čitav grad. I opet – koliko god da zagusti s autobusima, ipak se sve završi s engleskom tačnošću. Ako se desi da metro zariba, odmah uvode autobuse na tim linijama, na primer prema aerodromu i železničkoj stanici (i odatle, naravno), takozvane metrobuseve. Taksi je skup, Danci će taksijem da se voze samo u Beogradu, ili o trošku firme, ali je prevoz tako organizovan da prosto ne možete da zakasnite ako imate glistu.

*

Nikad nije kasno da se čovek oslobodi nekih zabluda, obaška predrasuda (ovo dvoje se ponekad preklapa). Napišem ja tako sledeću rečenicu „Čak i induski vozači buseva su ljubazni...“ A onda pomislim: a gde sam ja to upoznao Indijce, to jest Induse, pa da znam da su ovi kopenhagenski nešto drugačiji? Odmah sam sebi objašnjavam da sam sliku o Pakistancima Kinezima Indusima i uopšte crnpurastim građanima ovog grada mogao da steknem samo iz stripa Talični Tom gde svi Kinezi imaju repić i rade u perionicama rublja ili iz amerikanskih filmova u kojima su Indijci nervozni kao Patak Dača. Pa se onda čudim što se na primer Europljani čude što ja idem da gledam Slash umesto da obujem opanke i odem na folkorni festival. To se zove teror multikulturalizma.

Ili, halal kasapnice u gradu. Ima ih ko pleve. I naravno, šta bi reklo pederče s Vračarske grbe, „okupirali nas bre muslići“. Kad ono, saznam da u tim halal mesarama ima više mušterija Danaca nego Pakistanaca i Iranaca. (Je l' ste naučili iz ukrštenih reči da Iranci nijesu Arapi?). Ima ih više iz dva prosta razloga – meso je tamo jeftinije nego kod domaćih Hiperborejaca koji su po pravilu debeljuškasti kao Lale (ovo je kemp), a mnogo kvalitetnije nego „ono s ukusom kao od plastike“, iz lanaca supermarketa „Fakta“ i „Neto“ (u celofanima pa s popustom). Tako da će Danac kada želi jagnjeći but ili teleće šnicle da ode u halal mesaru, i bole ga uvo.

Toliko sam muslimanki (i to mladih) s maramama i u 'aljinama video, da sam počeo da obolevam od bolesne mašte. Mis'im, bre, što stavljaju veštačke trepavice i ruž za usne i farbaju nokte a umaramile se?! Jeste da sam ugrožen, ali ne mogu da ne postavim pitanje, makar sam sebi. A još kad devojče s maramčetom, mis'im, obuče tajice, da ne reknem helanke, pa nike patike, pa kad krene da meša na biciklu, ja ne znam šta bih pomislio. Ptičica! Ili sira bez obzira.

*

Kad sam pisao o Pozdravima i željama slušalaca, nisam odoleo da ne pomenem fitkivnog „ujka Benta na odsluženju vojnog roka u Avganistanu“. Upravo ovih dana maja i juna, nekoliko se Danaca odande vratilo u kovčezima. Pitao sam neke ljude, ima li protesta zbog danskog angažovanja tamo, to jest ne žele li Danci da im se vojnici vrate iz tog Avganistana, da gledaju svoj pos'o, da ne ginu džabe za tuđe babe zdravlje ap još u službi amerikanskog imperijalizma, i to. I gle čuda, nisam dobio očekivani odgovor. Princip je na neki način isti kao s halal mesarama. Doduše, moj uzorak ispitanika je nepotpun, to je jasno, ali evo odgovora: Danci su iskreno uvereni da oni imaju misiju u Avganistanu, da donesu mir i red. A kad ja počeh o Bušu i to, oni me podsetiše da je sada Obama predsednik. Njima on očigledno još nije dosadio.

Ovo ima samo kod njih

U subotu, na dan državnosti, u Okrugloj kuli održana je celodnevna pesnička manifestacija. Okruglom se kulom Danci hvale kao najstarijom opservatorijom u Evropi koja još služi (i) toj svrsi, i na fotografiji se pesnik i semiotičar Per Oge Brand jedva vidi od teleskopa. Ako međ' danskim kraljevima treba imenovati najvećeg graditelja, onda bi se 95 posto danskog življa saglasilo da je to Kristijan IV. Jes', on je podigao i ovu kulu, kao i zgradu berze i mnoge druge. Danas ona služi najmanje astronomima (samo amaterima), a više za izložbe, predavanja, koncerte (u biblioteci tornja) i razgledanje grada. E, 5. juna danski su pesnici čitali poeziju drugih pesnika, slavnih, premda pokojnih. Teško mi je da zamislim da bi naši pesnici pristali da odaju tribjut drugim stihotvorcima, pa makar i mrtvima. Klaus Rifbjerg je čitao poeziju Johanesa Jensena, Janjina Kac je čitala Zbignjeva Herberta, Ursula Andkjer je čitala Emili Dikinson, na svaki sat su se tako smenjivali pesnici, i to se plaća, svako slušanje košta svojih 60 kruna po osobi, spisateljica Kristina Heselhold je platila šezdeset kruna da bi slušala svog nekadašnjeg profesora Branda, čitali su Anu Ahmatovu, Pola Celana, Majakovskog i Volasa Stivensa, i Rimboa i Rilkea, a na slici se dakle vidi Per Oge Brand kako prvo malo predaje o Helderlinu, pa onda pročita jednu pesmu na nemačkom, pa prokomentaariše versifikaciju velikog Nemca, a onda pročita prevod na danski. Brand je osnivač katedre za semiotiku na univerzitetu u Orhusu (pošto ju je, semiotiku, doktorirao na Sorboni), u tom Orhusu i predaje, ali gostuje kao profesor i na američkom Stanfordu, on je kritičar i pesnik i jezikoslovac, danski Umberto Eko, samo ne piše romane već pesme. Ali je zato i džez pijanista. Rođen u Buenos Airesu, diplomirao na romanistici – francuski i španski – a eto Helderlina zbori na nemačkom. Duhovit, frajer, ne znam ko bi o Helderlinu i versifikaciji njegovoj mogao da govori a da zasmeje publiku. Doduše, jeste bila malobrojna i stručna, ta publika, ali ipak...

*

Hack of an atmosphere!, reče čova kad s nekom ženskom (koja liči na akrepa sa Vračarske grbe) uđe u John Bull Pub, u Store Kongensgade, dne 13-tog junija. Da li mu to prizor mene samog u lokalu izazivlje te asocijacije? Ne bih znao. Inače sam očekivao gužvu u tu nedelju fuzbalski dan, doš'o da gledam naše u crnom svetu, ja u belom oni u crnom, prosečno smo partizanovci, sve sam se pribojavao gomile Ganaca (poznatih po nasilničkom ponašanju) i ostalog življa oko dva velika ravna ekrana toga sportskoga kafea, kad ono – prc. Sam samcat sam odgledao prvih 15 minuta utakmice Servija : Gana. (Posle došla tri momka i jedna đevojka da igraju pikado i loču pivo iz bokala.) Igrali se Ganci na sred zemlje Afrike, sitno kolo do kola, čulo se do Johanseburga. Poručim ajriš kofi plus pivce, kad je bal nek je bal, kad, kurac: „We are out of cream... sorry“, dobro, daj „gammel dansk“, i tako. Na poluvremenu barmen ode da kupi i vrhnje, pa sam ipak probao irish coffee. To me podsetilo na jednog našeg konobara u Cara Dušana, u kafani koja je sada igraonica ili tako nešto. Nestalo leba, a čiča uzme ceger i skokne do samoposluge preko puta pa kupi. Onda te kriške proda po dvajest dindži. Ma, mala privreda tera ljude na kreativnost, to je to, nema veze geografska širina i duljina. I, šta bi? Kak bi rekli bedblubojzi, ganci nemreju izgubit, a tako se i dogodilo. Moj danski frend mi šalje sms „Kozmanovic må dø“, baš tako, ali to je naravno „kemp“, igrao je rukom slučajno, pa zato je i dobio samo žuti karton, je l' tako (znamo i mi intelektualci pravila), a logika veli da su obje momčadi bile sretne neodlučenim ishodom jerbo su očekivali da netko drugi za njih zabije zgoditak, a onda po sistemu ćorave koke, eto i penala. Drugi danski frend mi se žali sms-om da Srbi u Silkeborgu prave pačaris, ali ne dobih detalje. Da li je Silkeborg još uvek na zemljopisnoj mapi sveta, videću posle podne na internetu, kad me prođe mamurluk.