Zubato sunce tuđeg neba

Kopenhažani i Kopenhažanke su kao supermeni i supermenke. Mislim na presvlačenje. I na zubato sunce mislim. Kad grane, svi goli, u gaćama, u sandalama, a koga žuljaju sandale ide bos po trotoaru a majicu skine pa na glavu da ga ne udari sunčanica. Oni normalniji skoče u prvo jezero ili kanal plašeći galebove, patke i labudove, a kanala i jezera u gradu ima ko u šipku koštica. A onda dođu oblaci, očas posla, dune vetar i – kao kad se supermen presvuče u telefonskoj govornici – evo svih građana i građanki u jaknama i patikama i dugačkim hlačama. Čudo

Zubato sunce kopenhagensko; pozorište i rokenrol; dvostruka nostalgija; gradsko cunjanje i lunjanje; saobraćaj, sladoled i pivo; Turci, Buri, Englezi, Danci i... „toga nigde nema samo kod nas“...

U pozorištu

U sredu dne devetoga junija ufatih poslednju priliku da vidim predstavu o jednom od čuvenih sifilističara, Bodleru – Cveće pakla. To je kabaretska igra, u Pozorištu kod crnog konja (Teater ved Sorte hest), na Vesterbrou. Relativno mlado pozorište, za danske uslove, rođeno 1978. u zgradi koja je pre Talijinog hrama – jao što je ovo isfurano, a di je reč „poklonici“, jado?!, pitam ja sebe – daklem, pre je objekat bio i garaža i restoran i manufaktura koverata, a u prvim godinama rada beskućnici su imali merak baš na lokal, pa svedoci vele da je posetiocima tada sledovala dupla predstava.

Ali, više ne. Već petnaestak godina pozorište dotira i kopenhaška opština; zašto ne kada su i meni boravak dotirali. Kao i mnoge kuće u gradu i ova je spolja kao od kolača, a strmim drvenim stepenicama ulazite u konobu. Nasred prostorije jedna dama prodaje rezervisane ulaznice a pare trpa u metalnu kasicu. Aromatične sveće i prigušeno svetlo iz lampi pod živopisnim abažurima, drveni rasklimatani nameštaj, vezeni jastuci, tapacirung, kao da ste u nečijoj rustikalnoj dnevnoj sobi. Pomislim da sam video Zijaha Sokolovića koji se ugojio na 150 kila, baš takav tip se šeta, leluja u beloj razdrljenoj košulji kao da imitira Bajrona. Ko zna iz koje je predstave on izašao? Sala ima oko 70 mesta, za mene i urednicu izdavačke kuće ostale su samo najskuplje karte od 165 kruna – a to su mesta prvih pet redova – i ja uključujem diktafon pre nego što sednemo u prvi red. Sve je crno, umesto zavese su trake od staniola od kojih se svetlo odbija i zaslepljuje, ogledala na sve strane. Nama levo, na kraju bine, na polici, klavirče maleno. Nama desno, meni oko da izbije, štap s „brilijantnom“ ručkom i cilindar.

Čehov nije bez veze rekao ono o Puškinu koji mora da opali iz pištolja (ili luka i strele, ne mogu sad da se setim), jer eto, sve ovo pobrojano su upotrebili odmah. Šaka se promolila „nama levo“, kao noj koji gleda levo desno i onda prsti bajagi zasviraše po klavirčetu, ali začu se i nadsinhronizacija: muzika sa trake, a nama desno, dohvati pak druga ruka i štap i cilindar, i to je bio glumac Žak Lauritsen, pedeset dve godine ima ali mu ne biste dali više od 140, i on je, eto, Bodler. Izgleda kao nepodgrejani leš, mnogo je simpatičan, i posle se setim da mi liči na Tišmu. Onog pisca, ali onog živog, Slobodana. Sorry Slobodane.

Paolo Mađeli ne bi voleo predstavu – nema ni sise ni pičke u njojzi – ali bi Ćirilov prste oblezival, dva muškarca se femkaju, superiška. Naime, Bodler se posle početnog monologa prene i spazi – Smrt. Smrt je inače kompozitor ovoga kabarea, Jens Tolsgor, i on uživo i svira električnu i poluakustičnu gitaru, kao i klavijature, a obojica pevaju. Jens inače izgleda kao Kodžak s brcima i bradom koji pristaju Džingis Kanu. (Možda me podseća na onog Rackovića što su ga kiknuli sa akademije.)

Bodleru se gadi svet, na jednom mestu on veli „lasno je suze liti nad gladnima i političkom korupcijom dok jedeš svoj malograđanski doručak“, on želi izolaciju i na početku demonstrativno zatvara prozor, čime se lišava „buke s ulice“ – čestitke toncu. Na kraju, kada mu drugar Smrt kaže da je vreme poći, on ipak želi da čuje zvuke grada poslednji put.

A između, slušamo hardrok - a slušamo i Je t'aime moi non plus Serža Ginsburga i Džejn Birkin i jednu mešavinu, kako bi rekli seljaci, egzistencijalističke kuknjave i političke satire. Da ne bude predstava ipak bez ijedne ženske, tu je lutka – kao iz izloga. S perikom, perjem, ogrtačem. Na polovini šou programa, Smrt donese lutku i krene da mami Bodlera ljepotom đevojkom. A on se popali, razgrne ogrtač, pa uz Ginsburgovu šansonu krene da vata lutku, bog te vido. 'Oće Bodler žena da bude. I uzme ruž za usne, namaže se, skine cipele, skine sako, odene ogrtač i stavi periku. Zamislite pokojnu taštu kao kostura, ili Slobodana Tišmu nafrakanog – sorry Slobodane – i eto. Bodler hoće da bude nežan a ne varvarin kao muška stoka. Ali i to ga prođe. Šminku je skinuo posle desetak minuta – pošto nas je zasmejao koketnom igrom i umilnim pevanjem, imitirao je i kan-kan – ali cipele nije obuo do kraja predstave. Čarape nisu bile pocepane, pa čestitke idu i kostimografu. Do kraja života će da me kopka da li je ono pićence koje je popijeno na početku – liker „gameldensk“ ili samo čajić. Na kraju su četiri puta izašli na scenu, jer smo toliko tapšali, a ja sam sa pozornice uzeo malo veštačkog perja koje je s otpalo s ogrtača...

Dvostruka nostalgija

Stalno me prati osećaj već viđenog ili kako bi rekli seljaci deža vi. To me snašlo od onog trenutka kada sam zakoračio u moj kopenhagenski dom u Frankriksgade 33. Memla zgrade bez lifta, prljavo stepenište nad kojim bi bogoradile naše prosvetne radnice i kenjale kako bi njih lično bilo sramota da im gosti dođu u „tak'i nered“, e to me vratilo u Bor, u zgradu mog detinjstva. Ali još neke stvari podsećaju na stara vremena. Na primer, gradski saobraćaj.

Ko se još seća, nekad (između ostalog i u onim zelenim engleskim autobusima) nekada su putnici ulazili na prednja vrata i samo na prednja vrata, i vozaču pokazivali propusnicu ili kupovali kartu. Posle su uveli konduktera pozadi. Kasnije se to pogubilo pa se ulazi i zlazi i na krov ako treba. Zatim su ukinuli konduktere i uveli „gliste“ i karte koji se overavaju u automatima. Moja profesorka marksizma u I razredu srednje škole, stručno je objašnjavala: taj automat je ostatak socijalizma, a kada ne bude automata, bićemo već u – komunizmu, a dotle će i država da odumre, kako su nas učili na kongresima SKJ. Ko se ne seća, ova skraćenica ne znači Slaninijada u Kovinu i Jagodini, već jedno udruženje koje je bilo avangarda sviju nas. A obaška radničke klase.

E, da se vratim u suncem okupani Kopenhagen godine 2010, osim kada nije okupan suncem već kišom a bogami i gradom, i to svaki drugi ili treći dan. Busevi su u Kopenhagenu tačni i onda kada nisu tačni. Na svakoj stanici semafor obaveštava koliko minuta ima do dolaska busa, a ona satnica koja je okačena zaista i važi, i ljudi pogledaju na sat, pa ako su zakasnili za 45 sekundi i pobeg'o voz to jest autobus, krenu peške. Doduše, i ovde često vidim prometalo na kojem svetle slove IKKE I TUREN, ili po naški „idem za garažu“, doduše sve deluje sporo, ali, sve štima. Ama baš svi ulaze na prednja vrata. I to po redu, čeka se da i poslednji putnik kupi kartu kod vozača, da svi pokažu povlasticu, da svi otkucaju svoju glistu na automatu koji se nalazi napred, i to deluje staromodno, kao kada naši međugradski busevi staju na svakoj livadi da pokupe staramajku sa kacom sira. I opet se sve stigne na vreme, po satnici, kao da je engleski voz. Čudo. Desi se da vozač i ustane sa sedišta da pomogne bakici ili da – kao meni, neiskusnom putniku a uvek je teško kada se prvi put tura – malo zaobli glistu pre prvog šlogiranja, i sve ide mirno i 'ladno. I ne samo to, već su busevi opremljeni dugmadima „stop“ koji kod nas uopšte ne rade, pa se i nasred ulice može stati da se pokupi majka s decom u kolicima. (Kod nas sam jednom u životu video da to dugme stop radi, i neki klinci su ga naravno drkali, pa je besni vozač zaustavio bus i isterako klince vanka: „Ko je pretisnuo? Ko je bre pretisnuo? Je l' ja? Nisam ja? Ma kako nisi ti?! Napolje!“)

Kopenhažani i Kopenhažanke su kao supermeni i supermenke. Mislim na presvlačenje. I na zubato sunce mislim. Kad grane, svi goli, u gaćama, u sandalama, a koga žuljaju sandale ide bos po trotoaru a majicu skine pa na glavu da ga ne udari sunčanica. Oni normalniji skoče u prvo jezero ili kanal plašeći galebove, patke i labudove, a kanala i jezera u gradu ima ko u šipku koštica. A onda dođu oblaci, očas posla, dune vetar i – kao kad se supermen presvuče u telefonskoj govornici – evo svih građana i građanki u jaknama i patikama i dugačkim hlačama. Čudo.

Pozdravi i želje slušalaca

I Danci imaju emisiju na radiju Pozdravi i želje slušalaca. Sada čekate da pročitate nešto u stilu, „... ali, Danci ne bi bili Danci da to ne rade na... svoj način“, je l' tako? (A onamo izvodim kako su Danci Srbi kakvi bi mogli biti. Pa u tome je štos. Eh kada bi...) E, ako to očekujete, pametni ste. Prvo, evo link da se posluša kako je to izgledalo dne 6. juna, nedelja, neradni kršteni dan, još su svi rumeni i veseli od subote, 5. juna, koja em beše neradna već i superpraznična jer to je dan ustavnosti dežele Danske, tada je godine 1849. Kristijan Peti potpisao konštituciju kojom se uvodi parlamentarna monarhija. (Zašto li baš njegov spomenik od svih zovu „konj“? Možda zato što se čiča izglupirao na mnogim drugim poljima, ali o tome kasnije.)

I šta je to tako posebno u tim danskim pozdravima i željama slušalaca? Čestitaju praznike, pozdravljaju rodbinu... da, da, ali se to plati. I nije štos samo u tome. Emisija se zove Žiro 413, po broju računa koji je uveden daleke 1947. godine, dakle plaća se, ali nije samo to, već se taj novac daje onima kojima fali. Od samog početka je emisija bila zamišljena kao prilika da se pomogne mladima i deci – u nevolji. Isprva su mnoga evropska ratna siročad dolazila na odmor i oporavak u Dansku, a tokom godina je pomoć usmeravana na mlade ugrožene domoroce svih boja. Prošle je godine tako sakupljeno 400 iljada kruna, a to ako se pomnoži sa 13, koliko je današnji kurs, eto pet miliončeta. I to je – transparentno – otišlo na poznate adrese, i to mnoge. Neko je dobio samo 60 hiljada dinara, neko 100, ali u prave svrhe, deca obolela od cerebralne pareze, deca roditelja bolesnih od multiple skleroze, četvorodnevno putovanje za 12 mladih Iranaca ispod 18 godina, da se bolje upoznaju s novom otadžbinom, Danskom, samohrane majke da imaju za uskršnji raspust i tako to. I kako onda da se ne raznežite kada slušate ovaj link – dve pesme i najave od 6. juna – nije dakle sve isto, babi Greti srećan 80. rojstni dan, ujka Bentu uspešan boravak na odsluženju vojnoga roka u Avganistanu, dabogda se vrnuo u komadu a Talibane ko šiša, i sve to, ali dakle nije poenta da čuješ turbofolk debilanu po milijarditi put već i da pomogneš onome kome treba. Pre tri godine su koncertom (koji su prenosili) proslavili 60. godišnjicu, broj žiro računa je ostao isti i svi su sigurni da će novac otići u prave ruke. Tako da pozdrav koji će da pročita domaćica programa i ta željena pesma budu u stvari skromno uzdarje darodavcu. Prvobitno ime emisije bilo je „Želje slušalaca a naš gramofon“ (u slobodnom prevodu, parodirajući nekolike naše emisije sličnog tipa s radio Novog Sada i Beograda), ali od 1950. program ima birokratsko ime Žiro 413. Mnogo su se bunili, ali ime ostade. I zvezde danskog radija su vodile taj program – osnivač Karl Bjarnhof, pa Stig Mervild, Mogens Kilde, Knud Visum, Arne Migen, Arne Onore, Mogens Landvig, a glas koji možete čuti na linku pripada Margareti Linhard. Ipak, za kuma cele ideje smatraju Ota Lajsnera, najpopularnijeg voditelja ne samo te emisije već i danske radiotelevizije „u celini“.

Od kolevke do groba prate nas želje iz emisije Žiro 413, hvale se na radiju Pe 4 – tada je sve to bio jedan, državni radio – imaju se čime hvaliti. A između dođe matura, upis na fakultet, prvo lumpovanje (redosled se menja, razvojem civilizacije), diploma, ženidba, rođenje dece itd. Oto Lajsner, taj legendarni radio voditelj, godinu dana posle proslave 60-godišnjeg jubileja, umro je u devedesetprvoj godini. Zamislite Sašu Zalepugina i Miću Orlovića u jednoj osobi.

Park 10 para i rokenrol (Copenhagen Live 2010)

Sunce je konačno upeklo 2. juna. Dan ranije, kada je kao i uvek svečano otvaranje kopenhaške gradske plaže – lučkog kupališta – kišilo je celi dan. Ne pominjem vreme zato što sam odjednom opsednut meteorologijom, kao neki amater koji želi da privid literarnosti svojoj napisotini. I dalje sam saglasan s epigramom Zuke Džumhura – „nikad nisam razumeo ljude koji se žale na kišu. Život je isuviše kratak da bismo ga proveli kukajući na vreme“. Primetio sam nešto „u vezi tog vremena“ – kao da deluje sugestija: u Beogradu ljudi ne izlaze do samoposluge leba da kupe kad tako pada kiša, ali ovde se to kišuckanje i pišuckanje, ta laka kiša, i ne smatra opasnom pojavom. Kao da se ne priznaje za padavinu. Ako pogledaš kroz prozor, vidiš ljude bez kišobrana, a kišica tako rominja da se i ne vidi. Pa tek kad siđeš dole, i osetiš kapi, uvidiš da je za Kopenhažane ovo zapravo normalan dan. Za njih je samo potop – kiša. Ljudi idu i bez kapuljača, polako, šetaju decu u kolicima, nema tu ni kiko kišobrančića, voze bicikl i boli ih uvo za kišu. I eto, o tome sam hteo: kao da sugestija deluje na mene, kad si međ Kopenhažanima, ponašaj se kao Kopenhažanin, i meni toplo. Toplo mi od ono malo sunca, i bogami se i nasunčam na njemu, i to toliko da mi nos izgori tog prvog letnjeg dana, drugog juna na festivalu Copenhagen Live, pa je i pevač iz benda koji je okupio Slash pozdravio „first day of summer“.

Na travnjaku parka koji se zove Tieren – Ti-øren – a što znači 10 para (ili lipa, ili centi) posetioci koriste priliku da idu bosi po travi. Glavu ipak pokriju majicom, i tek uveče mi postane jasno zašto, kad vidim svoj crveni nos u ogledalu: ličim na okorelog alkoholičara iz staromodnih komedija, na nekog skretničara koji u džepu krije pljosku rakije. Do Tierena pedesetak minuta brzog hoda, ulaznica 720 kruna na licu mesta, brz protok ljudi, i tek što uđoh, s glavne bine neko na engleskom pozdravlja Kopenhagen. 13.45, satnica se poštuje, počinje Slash, uključujem i diktafon i vadim kamericu da snimim video klip. Na vreme sam stigao.

Majke s ćerkama, babe s unučadima, tete koje se od sunca štite kišobranom i štrikaju čarape, tete koje se od sunca štite kišobranom i čitaju knjigu, dva matora tipa kao Man in black, ili kao Blues brothers, sa šeširima a na leđima njihovih sakoa piše Rammstein, žena s velikim cilindrom na glavi, u kolicima – nju su dovezli zbog Slasha, stari hipici, stari pankeri, mladi pankeri i mladi rokeri, čekaju u redu za pivo, ili hitaju do pisoara, ili su već zadremali po ćebadima.

U ušima mnogih vidim neke naprave, i prvi impuls mi je da to protumačim kao još jedan znak političke korektnosti, valjda gluhonemi imaju badava ulaz ili slično. Ali ne, reč je o zapušačima za ušesa, i oni su prevencija – štite vas da ne ogluvite kao Rodžer Daltri, na primer, ili većina drugih rok-dinosaurusa i/ili posetilaca koncerata. Te zapušače – koncert ørepropperne – prodaju cure s plavim perikama, i one ih nose okačene oko vrata, kao nekad što su cigarete prodavali po kinematografima, i nude zaboravnima.

Beton kao kombinacija piva i žestokog pića se, kao što je poznato, u Danskoj zove „komplet“, a da bi se izbeglo gomilanje srče na travi, rakija se prodaje zasebno u plastičnim pakovanjima. Opet neke cure nose to okačeno oko vrata, u plastičnim epruvetama – gammeldansk, votka s limunom i mentolom. Pivce se prodaje i na veliko, plastični bokal od 2 litra košta 200 kruna, a ako donesete prazan da dopunite, 175. Tu kantu su mnogi čuvali kao čedo rođeno, okačeno o hlače. Mnogo je brate 25 kruna, za te pare u jeftinijem ćumezu dobiješ dva mala piva. Pisoara ima dve vrste, osim onih mračnih komora ima i kvatro-pišonjara, jedan izum dostojan Nobelove nagrade za ispišavanje, četiri posetioca kojima bešika samo što nije pukla, mogu da se isprazne. Jedan srećnik, u živopisnoj nošnji, a iz šešira mu viri danska zastava kao paunovo perje Franji Ferdinandu, piški i peva, valjda neku islandsku novokomponovanu.

Slash su svirali tačno jedan sat. Poslednji im je ton odlepršao u fejd aut u 14. 45. Ako je suditi po prvim reakcijama publike na njihovu A1 s novog albuma, dobro im se piše. Na pitanje koliko je od prisutnih kupilo novu ploču, dosta se ruku diglo. Što se mene tiče, plan i program sam ispunio kada sam njih video i čuo.

Ostatak sam posmatrao s odobrovoljenom pažnjom, na rezervnom stejdžu su između ostalih bile domaće snage – to je umilni punk, dušu dao za Akademiju – Shotgun Revolution i Black City, a i tekstovi su im na engleskom. Ne bi ih primili na Gitarijadu ni na subotički festival. Pošto sam se načekao u redu i kupio svoj komplet – pivce i colu – vratio sam se tim teretom do glavne bine i seo da danem. Još dok sam stajao pored tezge, Bullet For My Valentine su počeli. Zamolili su publiku da im kupi ploču i poslednju pesmu su najavili „Ovo je za vas, jer, you give a fuck...“ Nisam poznavalac, neka ih.

Black City će 5. juna biti predgrupa za AC/DC i time se ponose.

Oko četiri sata park se ispunio, bilo je teško pronaći slobodno mesto za nogu dok se opet probijaš do tezgi, ovog puta da bi nešto čalabrcnuo. Kæmpebøf-sendvič, danski hamburger od junetine, sa slonovskom dozom senfa, kečapa, majoneza i s mnogo kiselih krastavca i – prženog pa osušenog crnog luka. Još jedna kulinarska krasota na koju sam se navadio, pored marinirane haringe. Samo što nijedan od tih specijaliteta ne konzumiram kršteno danski, već na svoj način. Uzeo sam „dve džinovske faširane šnicle“ i sve do uveče sam na napecima osećao te ukuse... U stvari, kada bi se ona vatirana zemička, koja je bezukusna kao kod mekdonaldsa, zamenila somunčetom, hm, bio bi to ekološki burger, nema šta. Faširana šnicla na danski način.

Tada je već trebalo na stopala vratiti čarape i obući patike, jer je prvo zahladilo „tamo dole“, a i iz drugih razloga više nije bilo lako ići bos po travi – i previše se otpadaka nagomilalo, spomenutih praznih epruveta sa žestokim dozama, zgnječenih plastičnih čaša, opušaka, razbacanih pomfrita u kečapu, i drugih zalogaja koji su ispadali pripitim posetiocima. Sve više veselih ljudi koji su cik-cak tražili svoj put olakšanja do pišoara, ali i stari i mladi su najviše na svetu pazili na onaj dvolitarski bokal, to se lepo okači oko pojasa da te bog vidi. Oni koji su ipak kupovali manje doze piva, pa su morali da nose po nekoliko čaša, nisu ni primećivali da su duboko umočili prste u taj rokerski napoj, kao sa izvora što snaša vodu nosi, tako su nosili pivo, klateći se i sve škropeći narod i levo i desno, na smeh trezvenije publike.

Tokom nastupa Slasha, ekipa neke danske televizije je imala zadatak da intervjuiše posetioce metodom slučajnog izbora i da uslika „zanimljive momente“. Meni je bio zanimljiv čika koji je ličio na Fabijana Šovagovića, i koji je bio tonac i pratilac mlađem kamermanu, ali ironijom sudbine baš njemu, toncu, preglasno beše, pa je turio prste u uši. Snimim ja njih ako neće oni mene.

Rokerke u najboljim godinama su se na suncu ogrejale. Niko se ne stidi svojih godina, pivskog trbuha, celulita, perutave kože iznad oklembešenih grudi, veštačkih desni, štake ili same starosti oca joj njenog, ovo je vreme da se čovek razgaći na suncu, na zaista prvom letnjom danskom danu, da nabaci štikle i kockaste čarape ne misleći na krštenicu.

Skank Anansi su se okupili posle deset godina i ovo je bio njihov prvi koncert. Nisam neki obožavalac, ali pri kraju su me oraspoložili, poslednje 3-4 stvari su me naterale da se razmrdam, osobito onda kada je Debora Dajer (Deborah Dyer) zvana Skin – valjda jer izgleda kao kost i koža iz konclagera – i sama uzela palice i zalupala u velike bubnjeve na sceni. Inače im je nastup bio obavijen - ne velom tajne – već scenskog dima.

Zatim sam opet napravio turu do rezervnog stejdža, i tada prosto nije bilo slobodnog parčeta trave. Ako omanem kao pisac u pokušaju – a sve mi se čini da će tako i da bude – kao đubretar u Danskoj imam osiguranu budućnost.

Volbeat i Rammstein, danski i nemački metalci, trebalo je da budu šlag na torti, ali ne i za mene. Ja sam se tada već vraćao Amager strandsvejem, i tada se desio moj šlag na torti – dvojica Danaca me pitaju gde ima uživo muzika. Eto i ja nekome da pokažem put u Kopenhagenu.

A na toj džadi ima kućica vrednih uslikavanja. Velika, kolonijalna kuća, na dva sprata plus potkrovlje, sa prozorčićima koji kao oči žmirkaju sa crepom pokrivenog krova, na verandi stolica za ljuljanje, na velikom travnjaku neka skulptura od bivšeg stabla, podseća me na spomenik Stevanu Filipoviću, ali da se vratim onoj stolici za ljuljanje, tu sedi crnac sa fronclastom frizurom, sedi i pripaljuje cigaretu...

 

* Drugi deo kopenhaških avantura Predraga Crnkovića objavljujemo u petak, 18. juna