Luksuz, ali fer

Photo: Dragan Kujundžić

U balonu, optimalnih +18 stepeni na beogradskih -4, rasveta kao na mikrohirurgiji, tereni u savršenom stanju i stolice za predah, sve sa imenom Novak, valjda kao podsećanje ili opomena da smo svi mi pomalo Đokovići kada već više nismo Dačićevi “socijalisti”. Pored dvoslojnih i proštepanih balona (komada dva, levo i desno od poslovnog objekta) koji podsećaju na jorgan-planine, najopremljeniji je kafić. Još nema ime pa ga kumimo “Foot Fault.” Iza šanka od stakla i ogledala, optočenog fluorescentnim teniskim lopticama, na policama se, u sportsko-rekreativnom maniru, šepuri nekih tridesetak vrsta viskija. Odmah je jasno – zrelo je za akademiju!

Posle dve godine prinudne pauze, stigao sam u hladno nedeljno jutro do bivšeg sportskog centra Milan Gale Muškatirović, najlepšeg parčeta Beograda, koje je gradonačelnik Đilas Dragan, kao babovinu, udelio Novaku Đokoviću, samo zato što je ovaj tako uspešni teniser, kako pronicljivi srpski mediji svakodnevno otkrivaju – roda srpskoga i svagda spreman za promotivne evente s gradske terase.

Pozvali me prijatelji kao četvrtog za dubl, jedine teniske discipline koja im preostaje posle tolikih paklica cigareta ili hrane kojom nervozno nadomeštaju ovo prvo. Kažu: “Kod Noleta je toplije”, pošto smo se mesecima smrzavali u nekom ćumezu Elitte, na kraju grada. Već na parkingu monstruozne površine, baš tamo gde je bila travnata ledina na kojoj su deca pikala loptu i kučkari šetali kućne ljubimce, jasno vam je da elita, sportska, politička, poslovna, provizijska, nazovite je kako vam drago, obitava baš u ovom, lepšem delu Beograda, na ušću gradskih reka, sa pogledom na netaknutu prirodu druge obale. Rampe, kućice i parking automati uvode nas u svet Novaka Đokovića, uspešnog mladića koji je doskora imao sve na svetu osim komada beogradske rečne obale. Iza robusno ograđenog imanja koje obuhvata i malo više od ranijeg gabarita sportskog centra MGM (ranije “25. maj”), u njegovom centralnom delu, po cenu kidanja pedesetogodišnjeg platana, smeštena je dvospratna građevina u tamnom staklu, sportska i poslovna imperija familije Đoković, dotirana sa 40 miliona dinara iz gradske kase, kolokvijalno – iz naših džepova. I mogu vam reći da smo to lepo opremili: na spratu kancelarije za strica Gorana, u prizemlju recepcija, levo svlačionice, tuševi i locker-room, desno kafe sa šankom i budućom turističko-ugostiteljskom baštom. Sve što treba da ima jedan savremeni Đokovićev teniski centar, jednog dana i akademija, možda i pri Beogradskom univerzitetu, why not?

Down by the river: Đokovića tereni

Photo: www.starigrad.org.yu

U balonu, optimalnih +18 stepeni na beogradskih -4, rasveta kao na mikrohirurgiji, tereni u savršenom stanju i stolice za predah, sve sa imenom Novak, valjda kao podsećanje ili opomena da smo svi mi pomalo Đokovići kada već više nismo Dačićevi “socijalisti”. Pored dvoslojnih i proštepanih balona (komada dva, levo i desno od poslovnog objekta) koji podsećaju na jorgan-planine, najopremljeniji je kafić. Još nema ime pa ga kumimo “Foot Fault.” Iza šanka od stakla i ogledala, optočenog fluorescentnim teniskim lopticama, na policama se, u sportsko-rekreativnom maniru, šepuri nekih tridesetak vrsta viskija. Odmah je jasno – zrelo je za akademiju!

Posle sat vremena u balonu, bacio sam se na vizuelnu metodu istraživačkog novinarstva, memorišući cenovnik i gnjaveći najnaivnijeg među uposlenima. “Pogledajte samo locker-room, ormariće sa bravom, fenove na zidu...”, dičio se službenik kao da je njegovo. “I sve to za samo 1.700 dinara (17 evra) po satu, do 16 sati kada je cena jednosatnog termina svega 2.200 dinara (22 evra)”. Brzo računam u sebi: “Dva'es'dva evrića na nas četvoricu, pa i nije tol'ka frka”, unapred se radujući letnjoj sezoni koja mora biti jeftinija od zimskog teniskog neizdrža. Međutim, službenik dodaje: “Nisam siguran za letnju sezonu. Znate...ATP, neki radovi su još u toku, a tek treba da se grade tribine. Ni prošle godine nije bilo zakupljivanja termina.”

Utom je došao i kelner “da vidimo šta smo imali” i naš ceh zaokružio na 2.500 dinara (kod Noleta se zakup termina plaća za šankom) jer je za tri kratka espressa (130 dinara po jedinici), dva soka od 0,2l (150 dinara) i kiselu vodu od 0,25l (120 dinara) valjalo dodati još osam evra. Na naplatnoj rampi koja Đokoviće deli od običnog sveta, parking majstor je procedio: “120 dinara.” Jebiga, zagazio sam u drugi sat. Ali to nije bilo najgore u šta sam zagazio tog dana.

Umalo da zaboravim, najskuplji viski, u količini magičnog napitka od 0,4dl, tek 38 evra. Istinski drop shot!