Pissing by the river

Vašarska atmosfera dokosuruje ostatke stresa „od preko“, napadajući svim sredstvima, kuvanim i pečenim kukuruzima, raznoraznim hlađenim i nehlađenim pićima, suvenir-majicama sa rodoljubivim obeležjima, dijademama i naočarima što šljašte u elektronskom ritmu (jedan prodavac, okićen, liči na Marsovca), semenkama, liciderskim poslasticama, pljeskavicama, pa čak i kožnim sandalama zvanim apostolke. Kao predimenzionirana riva u Budvi ili smanjeni Petrovaradin, omeđen dugačkom žičanom ogradom

LOKALNA PRIČA: Evo već neki dan kako protiče beogradski Beer Fest, jedna iz mnoštva manifestacija u kojima se vreme pobrka, koja se pamti po „odvaljivanju“i mamurlucima, i njihovoj nejasnoj granici, a koja Srbiju svrstava u sam svetski vrh festivalskog turizma. Bar tako kažu na TV-u.

Sa aspekta Beograđana bilo bi pošteno odmah priznati da za izuzetan rejting države Festival piva nije tako zaslužan kao, recimo, Exit ili Guča. On, nekako, ni posle šest godina održavanja nije uspeo da razvije mehanizam da dostigne ove dve mega priredbe. I da postane arhetipska metafora poroka, Sodoma ili Gomora gde bukvalno sve što egzistira pije, drogira se i povraća, magnet za najraspusnije hedoniste diljem cele Planete.

Nije da se Beer Fest nije trudio - em je oduvek bio besplatan, muzički potkovan i raznovrstan, uvek na atraktivnoj lokaciji, em je pivo svih robnih marki uvek bilo dovoljno jevtino da ne opterećuje ničiji džep, em se uvek događalo nešto ekskluzivno što je skretalo opštu pažnju. Setimo se samo pada onog nesretnog mladića u kavez sa medvedima, dok je festival bio na Kališu (kada su cinici festival nazvali bear festom), ili prebijanja hrvatskog glazbenika Darka Rundeka, inače redovnog učesnika, u sezoni kada je festival preseljen kod bazena „25. maj“.

Ova je godina (bar u poluvremenu) podbacila sa incidentima, sa jednim ranjavanjem nožem, i samo par nedoličnih postupaka vozača u alkoholisanom stanju. Al’ ima još dana za megdana, što reče naš narod.

Znači, sve je tu što imaju drugi, pa i više od toga, ali ipak nešto fali. Kao da ima nečeg prokletog u tom Beogradu, što čoveku ne da da se opusti. Da zaboravi da je običan rob koji će već sutra ili narednih dana otići na posao (koji obično ne voli) smrdljivim autobusom ili kršem od kola, trpeti nadrkanog šefa, još nadrkaniju ženu, da će... bla, bla, bla...
Valjda taj sivi beton isuviše upija i zrači.

Ili je posredi nešto drugo, još uvek nedokučivo njegovim organizatorima, menadžerima, marketinškim stručnjacima, ivestitorima u trgovinu i ugostiteljstvo željnim brze zarade. Tako do danas publiku ogromnom većinom čine žitelji prestonice, a tek mali deo pridošlice iz zemlje i inostranstva. Nikako da se probije ta rampa mešanja nacija koja odvaja veliki od malog festivala. Ova manifestacija ostaje lokalna, pa je logično da dobar deo tog beogradskog mnoštva dolazi javnim prevozom. U slučaju da se, kao poslednje dve godine, sve dešava na Ušću, za stanovnike kvartova oko Crvenog krsta, i Slavije racionalan izbor je autobus broj 83.

Međutim, ova, prilično kratka i obično prijatna vožnja puna iščekivanja, ovoga puta je, na dan otvaranja, bila poprište (moralnog) iskušavanja putnika koji su krenuli na festival. Da bi došla do svoga cilja, publika je, odnosno taj njen mali deo iz navedenih „fancy“ krajeva, morala da prođe kroz „drugu“ Srbiju, onu koja neumorno demonstrira protiv svega i svačega.

SELJAČKA BUNA U BEOGRADU: A nije nimalo prijatno kada se bus zaglavi u Nemanjinoj ulici kod zgrade Vlade, među sirotinjskim lunch-paketima i vrećama za spavanje, koje su, ovog puta, rasprostrli malinari iz ivanjičkog kraja. Nezadovoljni otkupnom cenom najkonkurentnijeg srpskog brenda (pored festivalskog turizma), a pod parolom „seljačka buna“. Transparent, istina, deluje preterano, jer su ivanjička imanja prilično gospodska, ali i nekako agresivno, kao „prst u oko“, nama, građanima.

Malinare su obezbeđivali (ma šta to značilo) do zuba naoružane policijske snage. Rezerve iz provincije su bile parkirane u susednim ulicama. Autobus je milio kroz rulju, a putnici, stisnuti k’o u vreme najgoreg špica, šta će, kud će - prave se da ne primećuju izbezumljene face „pobunjenika“. Od nepravde, umora, alkohola, ko zna čega. Srećom pa štrajkači nemaju pojma da ovi iz busa idu „u zezanje“, na poklonjenju bogu Bahusu (kad već ne izmisliše neko pivsko božanstvo). Da znaju, mrzeli bi ih još više.

Mene lično, ako mogu da budem tako slobodna, sve je to podsetilo na leto ’95. kada se prebukirano Sutomore srelo sa izbeglicama iz Krajine (i ovde su, podrazumeva se, gosti mahom iz Beograda). Kada su pokućstvom krcati automobili tutnjali magistralom razgrćući razgaćene turiste.

Međutim, taj sukob dva, do tog trenutka paralelna sveta, bio je direktniji, strane su se suočile licem u lice. Jedni otvoreno puni prekora što se drugi provode dok oni stradaju, a drugi, zatečeni, sa određenom dozom krivice (nepoznatog porekla) koju bi što pre da zaborave.

Ali, nema mesta za patetiku uoči tako veselog događaja. Ionako se ništa nije dogodilo, a malinari su već sutradan otišli. A oni koji su ih videli na njih više nisu mislili čim su do njih doprli prvi festivalski damari na drugoj obali Save.

VAŠAR JE HIT: Kod bivšeg CK, današnjeg mola „hoću na Ušću“, osamdesettrojka se ispraznila, a putnici se utopili u gomilu. Ogromna masa pod testosteronom je pristizala sa svih strana, neprekidno, da te uhvati užas (previše za nekog ko nije bio na Ceci, Stonesima, prethodnom pivo-festu...). Prosek godina jasno kazuje da maloletnicima nije zabranjeno točiti piće.

Tada vašarska atmosfera dokosuruje ostatke stresa „od preko“, napadajući svim sredstvima, kuvanim i pečenim kukuruzima, raznoraznim hlađenim i nehlađenim pićima, suvenir-majicama sa rodoljubivim obeležjima, dijademama i naočarima što šljašte u elektronskom ritmu (jedan prodavac, okićen, liči na Marsovca), semenkama, liciderskim poslasticama, pljeskavicama, pa čak i kožnim sandalama zvanim apostolke. Kao predimenzionirana riva u Budvi ili smanjeni Petrovaradin, omeđen dugačkom žičanom ogradom.

„Atrijum“ natkriljuju ogromni plakati sa festivalskim porukama, jer ove godine je Beer Fest društveno angažovan. Glavna parola koja prosto bode oči glasi „Biram da recikliram“, što izgleda sumanuto u gomili otpadaka svuda okolo. Skupljenih, pa rasturenih, nehajano bačenih, pa zgaženih...

Kao da se ekološka svest posetilaca, koja je ovom kampanjom trebalo da bude produbljena, strogo usmerila ka „reciklaži“ ispijene tri limenke u specijalni festivalski poklon-paket (akcija menjaže „staro za novo“ trajala je danima u centru grada, i produžila se na Ušću).

Kolone gamižu ka festivalskom jezgru, pa se pored (u tom trenutku) Laibacha čuju i poređenja sa pohodom na Titov grob. Iz suprotnog od „prirodnog“ pravca bauljaju ljubitelji „koje čaše više“, znatno stariji od mimohodećih, dvoje po dvoje, u teturavom zagrljaju (oni su, valjda, bili na Zvonku Bogdanu ili imaju „izlaz“ do deset). Đubreta je sve više, noge zapinju o odbačenu ambalažu. Nigde ni jednog, namenskog ili običnog (prljavog, izgorelog) kontejnera. Ulaz je samo formalan, a pretresivači malodušni, smoreni buljukom.

„Ovde možeš da uneseš šta ’oćeš, osim...“, pokušava da se seti šta ne bi mogao da prošvercuje jedan zajapureni junoša. Jedino pivo „sa strane“, ako si hteo nekrijući da ga proneseš kroz kapiju, kako je pokazalo iskustvo nekih „naivnih“ posetilaca.

Zagrađeni poligon je ogroman, pa rulja mora i dalje da tabana (po sve „grguravijem“ terenu). Znak da je stigla na „lice mesta“ je ogromni falusoliki objekat: u čudnoj igri svetlosti, velika reklamna konzerva, nastavni rekvizit za „čas u prirodi“ iz ekologije, stvara obris mošnica na stubu (Slobinog) spomenika Večni plamen, sa sve erupcijom na vrhu.
Pokvarena mašta, ili simbolika?

Tu je ulaz u grotlo opštenarodne euforije, ali i ulaz u backstage i, posledično, u VIP sektor. Koji je, na festivalima poput ovog, fenomen za sebe. VI Persona je tokom sedmog beer festivalskog izdanja mogao da bude bilo ko, odnosno svako ko bi zavaljenim debelguzima sa „stuff“ prslucima pokazao press propusnicu. Ona je, opet, deljena „šakom i kapom“, nevezano za profesiju, važila je za dvoje-troje, dodavala se preko ograde. Nikom „zaista važnom“ nije palo na pamet da se pojavi, a biti VIP-ovac ama baš ništa nije značilo (iako se šuškalo da su prema toj kartici pivare strašno bolećive, te vlasnika iste ne puštaju dok ga propisno ne naliju).

I u VIP zoni se sedelo i pijuckalo za svoje pare (za 120 dinara po pivu), kao i na svakom drugom od nesagledivog broja štandova. Propusnica nije ništa predstavljala ni u pogledu kontakata sa izvođačima, jer su muzičare proturali valjda nekim podzemnim tunelom, da se ne vrzmaju iza bine. Jedino se sa terase, najelitnijeg dela ovog elitnog područja, možda malo bolje videla bina nego iz partera, ali ništa jasnije nego sa „balkona“ bilo koje druge pivnice ili kafića.

I na tom, kao i na drugim uzvišenim mestima, bili ste u situaciji da promatrate pimpeke brojnih mlađanih pivopija koji su se olakšavali uz ogradu (okrenuti ka šetačima kejom), ili uz Potemkinove pregrade pivske udružene imperije (okrenuti ka reklami trenutno konzumiranog piva).

Međutim, pišanje na javnom mestu nije neekološko, jer se radi o raspadljivoj materiji i nikog tu nije bilo ko bi ga branio. Imalo se razumevanje za fiziološke potrebe onih što prave mesto za nove pivske količine.

Žene su ili manje pile, ili čekale na red ispred mračnog i vlažnog hemijskog toaleta, ili bi trčale na parking i nuždu obavljale što su skrivenije mogle (tražiti intimnost u ovakvim situacijama je, naravno, ravno utopiji). Zato su svi bez zadrške pušili i svuda bacali pikavce, oglušujući se o još jednu od festivalskih krilatica „Festival bez opušaka“. A lepo su mogli da s jednog od plastičnih pultova usput podignu svoje sledovanje reklamnog materijala, džepnu pepeljaru sa pet kartonskih mesta. Ekološki prikladnih po tih pet pikavaca.

Ni „Don’t drink&drive“ akcija, propagirana takođe na svakom ćošku, nije imala mnogo više uspeha, iako je tretirana populacija bila mahom bez auta (što se videlo posle koncerata po značajnom broju pešaka na mostovima).
Ljudi su pili i vozili, i posle bežali od policije.

TEZGARENJE: Što se muzičkog dela festivala tiče, koji umalo da zaboravimo, bilo je nekako previše obično, skoro pa tezgaroški. Nastupi isprognamirani po svim pitanjima, od vremena trajanja i izostanka bisa, do play liste, koreografije i ljubaznih pozdrava Beogradu. Ali, publici je bilo svejedno, oni su ionako ovde bili piva radi, ili, u najboljem slučaju, zbog dve-tri kompozicije navodno omiljenog benda.

Prvi redovi, poslovično gušći i mlađi, pratili su koncerte sa većom pažnjom, mlatarajući rukama ma šta da je bilo na repertoaru. Pozadina se usporeno njihala u večnoj dilemi - da li da ide „po još jedno“ ili da se malo pritrpi. Ionako nije mogla da vidi ništa na stejdžu, jer nije bilo prenosa svirki preko video-bima. Dokaz krize, ili je neko pare stavio u džep?

Bilo je i vatrometa, jadnog, ali dugotrajnog, koji je zasuo neko udaljeno nebo, daleko iza oblasti festivala (možda čak i kod same zgrade vlade), pa ga mnogi nisu ni primetili.

„Pristojan“ svet obično zanima „jutro posle“ ovakvih spektakala. „Kosovo polje“ od PVC čaša i flaša, srče, povraćke i ko zna još čega. Ne treba da brinu, stvar je organizovana: u smeni festivala i drugog dana dolaze vojske Gradskog zelenila i čistoće, i za pet-šest sati poljanu dovedu u besprekorni red. U toj žurbi da se u kese natrpaju tone i tone smeća, niko ne razmišlja o reciklaži i ekološkom razdvajanju otpadaka. Posle je ledina par sati pritajena, da bi uveče ponovo počeo džumbus.

Ima i onih koji u cirkuskoj šatri (a na to najviše liči festival, jer sadrži i luna-park, pa i Mc Donald’s) provedu svih pet Beer Fest dana. To su čuvari lokala, po važnosti odmah posle gazde. Bar tako sebe doživljava Kruševljanin Rambo, nazvan po tome što neustrašivo brani gazdino („evo ovom lopatom koju vidiš“). Međutim, ni Rambo tu nije iz čiste vernosti. Bar kako kaže, za dva dana organizovanog ispijanja piva, zaradio je 400 evra, „samo na cigarama“. Ovo mu je pedeseti „dan na livadi“, jer za šatrom putuje po celoj Srbiji. Koja je, srećom (i radi ugleda), puna festivala raznih formata, slava i preslava, vašara, jubileja, otvaranja, zatvaranja... pa stoga i razloga za „pičvajz“.

A pametan čovek iz svakog od njih može nešto da izvuče. Užitak, novac, a možda i neku pouku.