Entertainment Ličnosti
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (9)

Ispovest Slobodana Homena, biznismena

Kako sam srušio Slobodana Miloševića

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Da mene nije bilo, Sloba bi još vladao: Slobodan Homen, nenarodni heroj
Da mene nije bilo, Sloba bi još vladao: Slobodan Homen, nenarodni heroj
Photo: FoNet/Božidar Petrović

U “Pressu”, omiljenom listu Slobodana Homena, objavljen je njegov otporaški dnevnik u kome seon, kao jedan od lidera Otpora, priseća dana kad su “komunističkom, diktatorskom pesnicom” srušili Slobodana Miloševića, i kad se, kao, nije borio za mesto državnog sekretara u Ministarstvu pravde pored voljene Snežane Malović i njenih sedam seksualnih patuljaka

SUZAMA SAM LEPIO PLAKATE: Oktobar 1998. godine. Studentski protest propao. Donet je zakon o Univerzitetu, počelo je proterivanje profesora sa fakulteta. Ništa ne možemo da uradimo, Opozicija razjedinjena, nema je. Građani utučeni, bez ideje i nade da će se bilo šta desiti. Opšte beznađe. Niko ne zna šta da radimo. I da li da nešto radimo.

GDE JE SMISAO, PITAM SE: Zove me moj drug Srđa Popović. Kaže: „Hajde nešto da uradimo. Da nastavimo borbu protiv režima Slobodana Miloševića." U sebi mislim: „Razočaran sam brojem mladih ljudi koji se odazivaju, ko više ima snage za borbu... Ima li sve smisla." Ne mogu da otkačim tek tako Srđu. Kažem mu: „Ajde, videćemo ovih dana, čućemo se..."

JEBAČINA, MAJKA ROMANTIKE: Imam devojku, zaljubljen sam, lepo mi. Daj da se bavim nečim što ima smisla, što može da uspe, kad već neće ovo za šta smo po ulicama bili, za šta su nas hapsili.

PODGREJANA REVOLUCIJA IZ KAFIĆA: Srđa uporan, zvrcka me svaki dan. Nije to bez razloga, mislim. Kažem mu: „Biću sa devojkom u 'Bizaru', kafiću. Dođi da čujem šta si mislio." Pristaje i replicira: „Dobro, dolazim i ja sa devojkom." Sledi jedan od verovatno najsmešnijih početaka revolucije u istoriji: dvojica mladih ljudi sede sa devojkama koje preterano ne interesuje politika i dogovaraju puč. Srđa priča, izlaže ideje, polako se podgrevam. Posle nekoliko sati pada dogovor: „Hajde da pozovemo drugare da vidimo šta oni misle..." Potvrda... Revolucija je definitivno bila vezana za beogradske kafiće.

SAMO NAS GLEDAJTE: Dva dana kasnije. Nušićeva ulica, „Grinet kafe", valjda. Ozbiljna jesen, hladno. Sedimo napolju, puni elana za obaranje vlasti. Narod prolazi, gleda nas kao budale.

SPALA KNJIGA NA PET SLOVA: Srđi i meni pridružuju se Ivan Marović, Nenad Konstantinović i Jovan Ratković. Ideja, iako ne baš precizna, na stolu je. Pada dogovor da još jednom damo sve od sebe. Neko reče: „Ljudi, ako sedimo skrštenih ruku, ovi će vladati 100 godina." Nema ko da ih sruši. Ideja mora da se proširi na što veći broj ljudi. Dogovaramo naredni sastanak u širem sastavu.

SPASI SRBIJU, OBOGATI SE: Tri dana kasnije. Prostorije Cesida, ulica Majke Jevrosime. Idemo sa idejom: demokratija mora da traje, pa i borba za nju. Uspeh polovičan, neko iz druge polovine reče: „Želimo vam sreću ali, ljudi, ne gubite vreme. Dosta smo proćerdali." Ostade nas petnaestak, bez ikakve precizne ideje i plana, ali sa jezivo velikom željom da spasemo Srbiju i srušimo režim Slobodana Miloševića.

Evo ih, moje male dnevničke beleške: Slobodan Homen, skriboman
Photo: BETA/Milan Obradović
PESNICA SE RODI, VAISTINU SE RODI: Oktobar, novembar 1998. godine. Niz sastanaka. Na jednom konstatujemo da možemo da ih pobedimo ako ono što oni rade izvrnemo ruglu. Ako napravimo komediju, parodiju. Sledi niz duhovitih akcija. Najviše će ih zaboleti ako uradimo nešto kao oni, ako se poslužimo njihovim oružjem. Na jedan od sastanaka neko donosi komunističku, diktatorsku pesnicu. Skapirali smo da to treba da bude simbol naše borbe. Posle toga napravljena je modifikovana, lepša, jača, NAŠA pesnica, koja je postala simbol borbe. Razne reči mi smo imali, ali je neko uzviknuo OTPOR i tako nastade Narodni pokret Otpor.

MOJ PRVI BIZNIS PLAN: Novembar 1998. godine - mart 1999. Studentske akcije, protesti, oblepljivanje, plakatiranje Srbije. Počinju i prva hapšenja. I to sama od sebe. Četvoro studenata je uhapšeno samo zato što su nosili bedževe Otpora. Kao advokat pripravnik odlazim u policijsku stanicu i pitam: „Što ih ne pustite, šta su uradili?" Komandir mi kaže: „Zbog bedževa, kazali smo im da skinu, oni neće." Ulazim u ćeliju: „Klinci, skidajte to, da vas vadim odavde, roditelji brinu." Oni neće. „Aman, deco, stavićemo iza ćoška nove značke, samo da izađete", kažem im. I tako se izvuku.

SVI SMO MI POMALO LIDERI, NAROČITO JA: Ideja Otpora se širi i prima sama od sebe. U nekim gradovima nastaju organizacije Otpora, a mi osnivače i ne poznajemo. Dobro je bilo što Otpor nije imao lidera. Jer kada postoji lider, vlast službe sa njim hoće da pregovaraju, mogu da ga izmanipulišu, podmite, zastraše. Ovako - svi smo lideri.

I NOVČANICE SU OD PAPIRA: Mart 1999. godine. Dva dana pred bombardovanje zovu nas na sastanak u ambasadi SAD. Hoće da vide koji su to klinci, šta je ideja. Dolazimo, pričamo sve. Ne interesuju nas strančarenje, podela vlasti, državne funkcije. Mi imamo samo jednu misiju: da srušimo Miloševića. To nam je cilj i nagrada. Oni nas pitaju: „U redu, je l' vama treba nešto?" Mi onako ozareni zbog podrške skromno kažemo: „Treba nam papir, mnogo papira. Želimo celu Srbiju da oblepimo plakatima, da pesnica bude na svakom koraku." A oni nama kažu: „Zahtev je u redu, ali mi ne možemo da potpomažemo rušenje legitimno, na izborima izabrane vlasti." Mi u šoku. Šta bi bilo da smo nešto ozbiljnije tražili. Izlazimo kao pokisli... A i besni. Mislim u sebi, kad ovde nema podrške, nema nam spasa. Neko drugi tako nešto reče naglas.

Ti odlaziš, ja dolazim: Homenov pozdrav Miloševiću
Photo: b92.net
JEDNA JE MAJKA, MAJKE MI: 24. mart 1999. Bombardovanje. Strahota za sve građane. Za nas pogotovo. Nekoliko sati uoči bombardovanja gostujem na radiju B92. Sve najgore dva sata uoči sirena pričamo o vlasti, državi, personalno o Miloševiću. Sve najcrnje što sam mogao da izvučem, sve što mi je bilo na duši, pa i to da je on kriv ako nas bombarduju. Dolazim kući, sirene kreću. Majka Dušanka, koja je svih ovih godina, ponekad bez razloga, bila uplašena, sada se prestravila.

DOLE BOMBARDOVANJE: 25. mart 1999. godine. Vrag je odneo šalu. Jeza u državi, strah u narodu i gnev prema onima koji nas gađaju. Do nas dolazi ozbiljna najava da bi mogli da nas uhapse i trajno sklone. Da iskoriste opštenarodni gnev i strah. Sastajemo se sa liderima Demokratske stranke i još nekim prodemokratskim opozicionim strankama. Sastanak, pa konferencija za novinare. Saopštavamo javnosti da je Otpor protivnik režima, ali i bombardovanja naše zemlje. Stvarno je tako. I izvukosmo se.

ĆUTANJE JE ZLATO: April - jun 1999. godine. Nema aktivnosti. Zbog bombardovanja skroz smo se pritajili. Ćutimo i čekamo priliku. Dogovaramo se.

VLAST ME STVARNO NE INTERESUJE, NAROČITO NE U MINISTARSTVU PRAVDE: Jul - novembar 1999. Srbija se budi. Međunarodna zajednica, koja je prekinula sve odnose sa Srbijom, daje nam sve veću podršku. Sastanci u ambasadama, nevladinom sektoru. Stižu pozivi iz Brisela, Budimpešte. Narod nas podržava, a i opozicione stranke, naročito kad su shvatile da im nismo konkurencija, da nas ne interesuje vlast. Širimo se kao virus usred zime. Vlast odgovara odbijanjem saveznog ministra pravde da nas upiše u registar organizacija jer smo teroristička organizacija. Hoće zakon da menjaju zbog nas. Posle toga sledi ispravka. Rešenje kojim se upisujemo u registar.

BORIS, HIS MASTER’S VOICE: 13. januar 2000. Ceo dan euforija. Narod se sprema za ludu žurku. Mladi naročito. Spremamo se i mi. Na malo drugačiji način. U sebi mislim, kakva li će reakcija naroda biti kada shvate šta smo im uradili. Mora da se rizikuje. Nema druge. Pukovnik ili pokojnik. Verujem. Oko 21 čas narod se već okuplja. Muzika trese centrom Beograda. Narod pije, đuska, veseli se. Takvi smo svi mi. I kad je najteže. Odbrojavanje do ponoći. I umesto vatrometa, tajac. Gase se svetla, staje muzika. Veliki video-bim. Kreću slike. Smenjuju se snimci. Ubijenih na ratištima, prognanih, hladnih... Prazni rafovi, inflacija, unesrećeni narod... Sve na slikama. U pozadini, iza video-bima, neko čita građanima šta im se dešavalo. Glas je upozaravajući, ozbiljan, upečatljiv. Glas Borisa Tadića. Stajao je iza video-bima i govorio šta da se građanima dešavalo. A onda je usledio vrhunac tajca, Tadić poručuje: „Narode, nema šta da se slavi. Raziđimo se." I svi pognute glave, krenuše ka kućama. Masa se razilazi. Gledam, mislim: „Uspećemo, ne može da se zaustavi." Kraj se osećao u vazduhu.

SMEŠI MI SE MESTO U MINISTARSTVU PRAVDE: Druga polovina januara 2000. Slika sa dočeka Nove godine obilazi svet. Otpor postaje relevantan, uvažen, vrlo ozbiljan faktor. Svi kapiraju da smo jedini koji možemo da iznesemo stvar do kraja.

I WILL SURVIVE: Februar - maj 2000. Situacija se zakuvava. Mitinzi, okupljanja, tuče, privođenja. Računica - već više od 2.000 privedenih. Miting u Požarevcu, hapšenja i tuče. Oseća se da je kraj blizu, vlast je sve nervoznija, nekontrolisanija, nepromišljenija. Na silu bi sve da uguše. Lideri DOS-a u Požarevcu daju podršku „otporašima". Osećam da kreću meseci koje treba preživeti. Ostati živ i neuhapšen.

TAD NIJE BILO RAZLOGA DA ME HAPSE, ZA RAZLIKU OD DANAS: Jun 2000. godine. Niz skupova širom Srbije. Vraćam se s Nenadom Konstatinovićem i Sašom Brankovićem sa Zlatibora mojim privatnim kolima. Imamo neke najave da postoji mogućnost da možemo da budemo uhapšeni. Ne padamo u paranoju jer su nam najave apsane redovno stanje. Znamo da hoće da nam stvore atmosferu straha i tako nas ometaju u delovanju. Oko jedan ujutru, u Lipovačkoj šumi, zaustavlja nas policija. Neki punkt, kućica i stariji policajac ispred. Uzima isprave. Nije isključio mikrofon, sve čujemo. Referiše nekome: „Pronašao sam lica koja ste tražili, a to nisu lica koja su tražite. Ovo nisu teroristi, ne liče na teroriste." Čudan glas iz kutije naređuje: „Zadrži lica do daljeg."

POLICIJA TRENIRA STROGOĆU: Desetak minuta kasnije stiže još jedna patrola, čuveni policijski „kec", sa tri policajca koja nam naređuju: „Izađite iz vozila." Smeštaju nas u policijsku kućicu i započinju detaljni pretres naših kola. Pronašli su promotivni materijal, bedževe i slične stvari u kaseti. Izveštavaju čudnu kutiju da ništa nije pronađeno. Stiže naređenje: „Držite ih i dalje." Dolazi još jedna ozbiljna patrola.

SMRDLJIV SIR DEMOKRATIJE: Noć odmiče. Što je dublja i crnja noć, policajaca sve više. Broj se penje na 14. Oko tri sata ih je 18. U pola pet, kada je počelo da sviće, oko nas trojice su bila 24 policajca. Međutim, oni nisu našli teroriste koje su tražili. Jedan od njih mi prilazi, valjda neki malo vispreniji komandir, i pita me: „Je li, čemu sve ovo?" Kažem mu: „Politika." Oko pola pet odluče da nas puste jer nisu našli ono što su želeli da nađu... novac, oružje, drogu. Jedan od komandira nevoljno referiše: „Dostavite izveštaj o ovome Upravi policije, Službi državne bezbednosti i ministru." Face policajaca, umornih i smrknutih, bile su kao smrdljiv sir kada su čuli da je sve to maslo državne bezbednosti. Na kraju mi jedan policajac reče: „Izvini!"

SLUŠAJTE, JA I DALJE DRŽIM ČAS: Jul 2000. godine. Moji roditelji na letovanju van Srbije. Ja sam kod kuće, a nikad kod kuće. Zovu me komšije, kažu obijena kuća. Dolazim, vrata otvorena. Tako stručno obijena da sam posle mogao normalno ključem da zaključam. Ništa ne fali. Nema premetačine. Čak i nekih 100 maraka, koje su bile na stolu, stoje. Ništa ne nedostaje. Čak imamo i višak. Neke bubice za koje se ispostavlja da su najsavremeniji prislušni uređaji.

IZDALI ME PRIJATELJI, IZDAO ME BRAT: Avgust 2000. Vraćam se iz Brisela sa jednog sastanka na kome smo dobili podršku da istrajemo. Letim do Budimpešte jer nema letova do Srbije. Dalje autobusom, stopom, kako se snađem. Pun sreće ugledam svog druga Igora Žeželja, koji je valjda bio na nekom sastanku za DOS. Kolima došao u Budimpeštu. Kažem: „Super, brate, što sam te sreo, taman da me povezeš do Beograda." A on meni: „Da li si lud, gde da pređem granicu sa tobom..." I ja gledam, ne verujem. Ostadoh da jurim neki prevoz. Ipak, bilo mi je jasno. Mi smo jedina nekontrolisana opasnost za vlast.

MILANE, ŠTA TI JE: Septembar 2000. Jorgos Papandreu, kao ministar spoljnih poslova Grčke, jedine zemlje koja nije sa Srbijom prekinula diplomatske odnose, došao u Beograd. Organizovao prijem u rezidenciji svoje zemlje, pozvao i lidere opozicije i nas „otporaše". Vidim predsednika Milana Milutinovića. Primećuje nas njegovo obezbeđenje. Uguraše nas u kuhinju. Pitam: „Je l' vi to nas hapsite?" Ne mogu da verujem da nas hapse nas na teritoriji strane države.

Tajni glas za sve nas: Boris Tadić, spiker
Photo: FoNET
ZATVOR, NAŠA ŠANSA: Iz kuhinje su nas izgurali do saobraćajaca koji su bili tu da obezbeđuju promet, s obzirom na to da je bilo mnogo zvanica. Zovu patrolu koja ne stiže pola sata. Tokom sprovođenja srećemo mnogo diplomata koji dolaze na prijem. Kažemo im: „Ljudi, mi smo uhapšeni!" Dolazi patrola koja treba da nas sprovede. Nastaje svađa između dvojice policajaca koji su nas doveli i patroldžija: niko neće da potpiše zapisnik o hapšenju. Ovi koji su nas doveli do kola neće da potpišu, a ovi drugi kažu: „Mi ne hapsimo, samo vozimo." Shvatam da je kraj Miloševićeve vladavine apsolutno blizu. Kažem: „Ljudi, dosta ujdurme, vodite nas više u zatvor."

MNOGO SAM OPASAN: Stavljaju nas u podrum u OUP-u Savski venac, preko puta prostorije u kojoj se policajci presvlače. Zajedno ja, Peđa Lečić, Jovan Ratković, Vukašin Petrović. Pričamo, zezamo se. Polako se pridružuju policajci. Nailazi komandir i zatiče svoje podređene, kako nama, „otporašima", prokazanim teroristima i stranim plaćenicima pričaju kako im je teško, kako su male plate, kako nemaju uniforme. Komandir naređuje: „Vodite ih u ćeliju." Sledi skidanje pertli, kravata. Meni uzimaju i naočare. Verovatno misle da par dioptrijskih stakala može da izvrši državni udar. A bez njih ne vidim ništa. Svi imaju partnere u ćeliji. Jedino ja u samici. Znači, procenjen sam kao najopasniji. Nema svetla. Zovem dežurnog policajca: „Upalite mi svetlo bar, ionako bez naočara ne vidim ništa." Dolazi i kaže: „Mi bismo vam upalili svetlo, ali ga nema."

I POLICAJCI PLAČU: Posle nekoliko sati komandir nas je obaveštava da smo upali u grčku ambasadu, verovatno da krademo, i da smo zato uhapšeni. Petak je veče, nema istražnog sudije. Vidimo se u ponedeljak... Međutim, posle nekoliko sati dolazi taj isti komandir i kaže: „Slobodni ste, možete da idete." Kažem mu: „Čekaj, prijatelju, kako da idem... Daj mi neku potvrdu da si me uhapsio, što, gde sam bio, koliko." A on meni, pognute glave: „Daj, nemoj tako. Znaš da nismo mi." Pokazuje gore prstom, ne izgovarajući ni reč. A gore ispostava državne bezbednosti, koja je već saslušala Jovana Ratkovića.

MOKRAĆNI MILJE: Na izlasku me grli i kaže mi: „Slobodane, kažite kolegama, roditeljima, novinarima, svima da je sve bilo u redu. Je l' da da hoćete?" Ma, beži, bre. Izlazimo i saznajemo šta se dešavalo: Papandreu je prekinuo sastanak sa patrijarhom i pozvao telefonom Slobodana Miloševića. Kazao mu je: „Ovo što ste uradili je neprihvatljivo, odmah da ih pustite." S obzirom na to da nije bilo nikakvog rezultata, posle dva sata Papandreu ga je opet zvao i kazao mu: „S obzirom na to da ste vi nezakonito na teritoriji naše države izvršili hapšenja, mi to smatramo uvredom i prekidamo diplomatske odnose sa Srbijom." Iz vrha policije je stiglo naređenje komandiru da nas puste. Njihove face su skamenjene. Mi nećemo da idemo bez rešenja o pritvoru. Odlazimo na sastanak sa Papandreuom u „Hajatu". Smrdimo na mokraću, ali iz takvog smo miljea došli. Svima je malo neprijatno.

JOŠ MALO, PA FOTELJA: 24. septembar - 5. oktobar 2000. Rezultat takav, kakav je. Znamo šta sledi. Ako neko poklekne, to je kraj i za ideju, i za nas, i za Srbiju. Svaki dan očekujem da nas uhapse. Potpuno spremni na to. Kontakti sa liderima DOS-a su svakodnevni. Sa strancima takođe. Organizujemo se. I narod na ulice, i akcije, i letke.

GOTOV SAM, EVO ME U MINISTARSTVU PRAVDE: Non-stop menjamo lokacije. Spremamo kolone, dižemo Srbiju. Nema spavanja. Radi, izdrži. Pozitivan strah da smo uspeli je sve jači. Revolucija na vratima. Strah od kontrarevolucije, od krvoprolića, od prevrata. Energija naroda, želja za promenama i OTPOR jednoumlju sve su jači. Narod na ulicama, a u glavi samo jedna misao, ona koju je naš drug Srđan Milivojević jednom izgovorio, a ona postala krilatica zauvek: GOTOV JE!

*Dnevničke beleške preuzete iz lista “Press” bez uredničkih i ostalih pravoslavnih intervencija; međunaslovi vlasništvo e-otpora

star
Oceni
3.77
Ostali članci iz rubrike Ličnosti