Entertainment Ličnosti
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (34)

Rani radovi: Mala autobiografija našeg predsednika (1)

Tvrdo, bez jastučića

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Pekar, lekar, apotekar, Srđa: Mr. President bez krize identiteta
Pekar, lekar, apotekar, Srđa: Mr. President bez krize identiteta
Photo: FoNet/Nenad Ðorđević

Ako ste godine protraćili u traganju za odgovorima o detinjstvu Borisa Tadića, njegovoj karijeri, uticajima, knjigama i filmovima koje je voleo – više ne morate da brinete. Na svom osobnom sajtu, u racionalnoj literarnoj formi od pet priča, Boris Tadić je pred čitaocima otvorio dušu i svojim rečima ispričao uzbudljivu ali dirljivu sagu o sopstvenom životu u kojem je hteo biti slikar, filmski reditelj, član cirkusa, avanturista, ronilac, arhitekta, psiholog, šahista i – Srđa Popović...

GDE STE ROĐENI, PREDSEDNIČE: Rođen sam pre skoro pedeset godina u Sarajevu, 15. januara 1958. godine. Kažem to zbog toga što su mi uglavnom pričali o nekom velikom snegu, koji je zavejao taj grad, ali i suncu koje je sijalo.

KOLIKI SU TAD BILI SNEGOVI: Tad su snegovi bili po dva metra. Moja majka Nevenka, uvek mi je govorila o mom neposrednom otpočinjanju života, tako da smo se uvek tome smejali, kroz čitavo moje odrastanje.

DA LI SU VAŠI RODITELJI MENJALI MESTO BORAVKA: Roditelji su menjali mesto boravka i neposredno pred moje rođenje su došli sa svojih doktorskih studija iz Pariza, tako ima izvesne slučajnosti u tome što sam rođen u Sarajevu. Moj otac je tada dobio novi posao u listu „Oslobođenje". Moja sestra Vjera, koja je starija od mene pet godina, rođena je u Beogradu, a oni su se još pre toga našli i upoznali na studijama u tom istom Sarajevu, a kasnije i u Beogradu, gde ih je naneo rat. Drugi svetski rat. Pošto su roditelji uvek bili skloni učenju, studiranju, bili posvećeni nauci, od samog početka je i na mene vršen snažan uticaj da se bavim naukom.

PRE SVEGA, KAKO STE PROVODILI SVOJE DETINJSTVO: Ali pre svega toga, ja sam provodio jedno sasvim normalno detinjstvo, kao i svi moji vršnjaci. Živeli smo skromno, jako skromno, kao i svi tada, uostalom.

ŠTA STE JELI: Svi smo jeli istu hranu, hleba i masti. Nismo imali više od dva mesna obroka nedeljno, jelo se povrće. Danas mladi ljudi to ne znaju.

A KAD POGLEDATE FOTOGRAFIJU DEČIJIH KOLICA, ŠTA POMISLITE: Kada pogledam fotografiju svojih dečjih kolica, vidim da je napravljena u neprijateljstvu prema ljudskom telu. Nije tu bilo na točkovima nikakvih amortizera, već je sve to bilo od drveta, tvrdo, bez jastučića, zaštite od vetra ili bilo čega drugog.

DA LI VAM NEŠTO BLEDI U SEĆANJU: I sećanja na Sarajevo su mi dosta bleda. Nemam ih mnogo jer smo relativno kratko živeli tamo i tri godine nakon mog rođenja, možda četiri, moji roditelji su se preselili u potrazi za novim poslom. Moj otac Ljuba dobio je posao u Institutu društvenih nauka. Tada je otišao sa Sarajevskog univerziteta i počeo da radi u Institutu društvenih nauka u Beogradu. Ali se sećam jedne stvari. U Sarajevu su se deca takmičila u tome šta poseduju njihovi roditelji. Pošto moji roditelji ništa nisu imali, kao i većina roditelja toga vremena, onda smo mi izmišljali blage neistine, pa su jedni govorili da njihov tata ima automobil, drugi su govorili da ima bicikl. Moj tata nije imao ni automobil ni bicikl, ali pošto je stalno putovao na relaciji Sarajevo - Beograd u taj isti Institut društvenih nauka, on je išao spavaćim kolima. Onda sam ja rekao "moj tata ima spavaća kola" i tako sam odneo jednu prvu verbalnu pobedu u takmičenju sa mojim sarajevskim drugarima.

ŠTA STE, U SVOM NESTAŠLUKU, JEDNOM URADILI: Tada sam jednom i pobegao od kuće. Ne pobegao, nego sam pošao za jednim cirkusom koji se kretao sarajevskim ulicama. Otišao sam na Miljacku, i nekako me privlačilo da uđem u reku. Bilo je leto i ja sam ušao u reku da je malo istražujem. Bio sam sasvim mali, što je bilo dosta opasno iako Miljacku polako možete da prehodate u letnje vreme.

ZAŠTO PRIČATE O OVOM DETALJU: Ovaj detalj pričam zbog toga što me jako privlačila svaka vrsta avanture, pogotovo istraživanje u prirodi.

Avanturistički gen od malih nogu: Kroz pustinju i prašumu
Photo: www.t-pageant.com

KO JE NA TO UTICAO: Na to je uticao jedan, pominjem prvog značajnog čoveka u svom odrastanju, jednog profesora koji se zvao Mladen Čaldarević. Nadam se da je i danas živ. To je bio čovek neverovatne energije, neverovatnog duha i na mog tadašnjeg najboljeg prijatelja Nevena Krešića i mene snažno je uticao.

 

GDE STE IŠLI, ŠTA STE LOVILI: Išli smo u planinarenje, lovili opasne životinje. S njim sam prvi put išao u lov na zmije, bio sam jako mali, imao sam četiri godine.

ČEGA VAS JE LIŠAVAO: Lišavao me je strahova. Imao je dva divna psa, vučjaka, koje sam obožavao. On je tada imao sve, za razliku od svih ostalih. Izašao je iz revolucije kao heroj. Bio je profesor na univerzitetu, ali na neki neobičan način umeo je s parama koje je dobijao od predavanja na stranim univerzitetima pedesetih godina.

ŠTA JE JOŠ IMAO: Imao je kameru, tako da je snimio moje prve korake. Imao je i džip i čamac, jer je bio avanturista. Kada bismo išli na letovanje na hrvatsko primorje, onda bi me on upućivao u veštine ronjenja.

KAD STE POČELI DA SE BAVITE PREŽIVLJAVANJEM U PRIRODI KAO ROBINZON KRUSO: Tek kasnije sam počeo da ronim i da se bavim preživljavanjem u prirodi, kao Robinzon Kruso. Svemu tome me naučio Mladen Čaldarević. Bio je čovek velike topline, svirao je gitaru, pevao, bio je vrlo obrazovan. I danas, kada bih imao više slobode, živeo bih makar jednim delom na način na koji je to činio Mladen Čaldarević.

A ONDA: Onda smo se preselili u Beograd, i ja sam oca iznenadio time što sam se vrlo dobro snašao u tom gradu, pa sam ga jednom, kad se on izgubio u centru Beograda odveo do kuće, što je njega impresioniralo.

RECITE NAM NEŠTO TOPLO O HIJERARHIJSKOJ LESTVICI USPONA: Mislim da sam tada uznapredovao na hijerarhijskoj lestvici koju je on gradio prema ljudima. Nakon toga je i moja majka dobila novi posao u tada tek formiranom Zavodu za mentalno zdravlje Instituta za mentalno zdravlje, gde se ustoličavala dečja psihijatrija. Moja majka je jedan od nekoliko naučnika koji su i tu oblast medicine postavljali na noge. I evo i dan-danas piše knjige iz dečje psihijatrije i psihoterapije. Bila je posvećena mladim ljudima kojima je trebala takva vrsta pomoći.

TKO JE NA VAS VRŠIO INTELEKTUALNI UTICAJ: Tako da su otac, koji je bio filozof i pravnik, i majka, koja je bila psihijatar i psiholog, svako sa svoje strane, vršili snažan intelektualni uticaj i na sestru i na mene, pa je i to uticalo na naš izbor kada smo se opredeljivali šta ćemo studirati.

IZ KOJIH STE RAZLOGA STUDIRALI PSIHOLOGIJU: Oboje smo, dakle, studirali psihologiju, ali iz različitih razloga. Moja sestra je zaista htela da postane psiholog, a ja sam želeo da nastavim jedan opšteobrazovni fakultet. Sećam se da je dobrim delom na mene uticala i činjenica da je u biografiji našeg poznatog advokata Srđe Popovića takođe podatak da je prvo počeo da studira psihologiju, što je meni bilo važno. Dakle, možeš početi nešto da studiraš, ali ne moraš to da završiš. Ko zna gde ćeš da završiš u svom intelektualnom razvoju. Kao i Dušan Makavejev, čije sam filmove sa velikom pažnjom gledao.

Nekadašnji uzor: Srđa Popović, kriv za sve
Photo: Dragan Kujundžić

DA LI VAS JE ZANIMAO FILM: Zanimao me film, bio sam filmofil u svom odrastanju. Sada pominjem dva čoveka koji su bili bitni u različitim trenucima za moje formiranje. Ja sam stvarno pratio taj "crni talas". Jedno vreme sam se vodio mišlju da studiram režiju, jedno kraće vreme arhitekturu. A Srđa Popović je između ostalog bitan zbog toga što dan kada ja smatram da sam ušao u politiku jeste dan koji je vezan za njega. O tome nešto kasnije.

 

IPAK, TKO JE NAJVIŠE UTICAO NA VAS: Naravno da je moj otac uvek najviše uticao na mene. Čitav život vodio sam otvoreno, ponekad vrlo teško i kompleksno debatu sa njim. Bilo je zanimljivo odrastati pored Ljube Tadića.

KAD STE PRVI PUT SRELI KALEMARA: Imao sam nekih osam ili devet godina kada sam prvi put sreo Dobricu Ćosića. Tada su moj otac i on, kada sam došao iz škole, bili u kuhinji i pili kafu. Tata me upoznao, rekao je ovo je Dobrica Ćosić. Ja sam tada imao "Daleko je sunce" za lektiru. Bilo mi je zanimljivo da upoznam čoveka za koga nisam ni mogao pretpostaviti da je živ. Tada sam smatrao da su svi pisci mrtvi, da su živeli nekada davno i da su ovenčani slavom nakon života.

DA LI STE SELI S NJIMA: Ja sam seo sa njima, bilo mi je zanimljivo da slušam šta govore. Onda sam ih prekinuo i rekao sam Dobrici "Jeste li Vi napisali sve Vaše knjige ili ste ih možda prepisali? " Sećam se da je on bio prijatno iznenađen mojim pitanjem i odgovorio da ih je sam napisao, a onda smo nastavili naše prijateljstvo i to je drugi čovek koji je itekako uticao na mene.

Zar vi niste mrtvi: Ćosić, besmrtni
Photo: Dragan Kujundžić

ŠTA STE SAZNALI IZ RAZGOVORA SA GEDŽOM: Zanimljivi su mi bili razgovori sa Dobricom Ćosićem u tim mojim adolescentnim godinama, kada sam mu postavljao pitanje o tome zašto je na neki način sporna ličnost svakog umetnika, na šta mi je on rekao da i jeste umetnik zato što je sporan, jer sudar u vlastitoj ličnosti pretače u svoje umetničko delo koje je onda zanimljivo svakom drugom čoveku. Zapamtio sam tu njegovu definiciju umetnika.

 

DA LI STE ŽELELI DA POSTANETE SLIKAR: Dobrica Ćosić me kasnije upoznao sa mnogim drugim umetnicima kao što je Mića Popović, slikar, kod koga sam odlazio nakon četvrte godine studija, da se pripremam i raspravljam o svojoj budućoj slikarskoj karijeri, jer kada sam već postao psiholog, dva ispita pred kraj, odlučio sam u jednom trenutku skoro da napustim te studije jer nisu više zadovoljavale moju znatiželju.

ŠTA VAS JE RAZOČARALO: Bio sam pomalo razočaran tom naukom u metodološkom smislu i želeo sam da počnem da se bavim umetnošću. Nakon dve godine priprema za Akademiju shvatio sam da nisam nikakav umetnik već obični crtač reproduktivac.

DO KAKVOG STE ZAKLJUČKA U UNUTRAŠNJEM DIJALOGU STIGLI: Smatrao sam da nema smisla da, kao neko ko nema umetnički dar, mada sam tada možda bio sklon da potcenjujem neke svoje sposobnosti, a istovremeno da precenjujem neke druge, da treba da se vratim na psihologiju, što sam i učinio. Diplomirao sam psihologiju.

ŠTA ĆETE SAD DA URADITE: Sada ću opet da se vratim na godine pre toga. Treći čovek koji je takođe bio veoma značajan za moje odrastanje, koga sam upoznao negde u svojoj desetoj godini života bio je Dragoljub Mićunović, koji me je učio da igram šah. Uvek me je pobeđivao. Vrlo je zanimljivo da smo odigrali partiju šaha i kada smo formirali koaliciju između Demokratskog centra, stranke koju je tada on vodio, i Demokratske stranke, koju sam ja vodio. Odigrali smo dve partije šaha i ja sam pobedio. Te dve partije šaha odigrali smo nekih dvadeset godina od poslednje partije. On je navikao da me pobeđuje i bio je šokiran.

KAKVO STE OTVARANJE IZABRALI: Bilo je to malo iznenađujuće otvaranje za njega, nije bio pripremljen za jednu hazardnu varijantu kraljevog gambita. Mićun nikad nije voleo da gubi u šahu. To znaju svi koji su sa njim igrali šah. I ubeđen sam da je on i zaboravio ta dva svoja poraza. Ali dobro je. Pobedio me jedno dvesta puta u životu, tako da on zapravo vodi sa dvesta prema dva.

DA LI JE DRAGOLJUB MIĆUNOVIĆ IKAD NAPUŠTAO VAŠU KUĆU: Dragoljub Mićunović je bio skoro svakoga dana u našoj kući i bio je uvek najtoplije dočekan, bio je deo moje porodice. Kao i svi ovi ljudi koje sam prethodno pomenuo.

Spreman za cirkus: Tadić Sr & Tadić Jr

ŠTA JE DRAGOLJUB DELIO S VAŠIM TATOM: Delio je dobro i zlo sa mojim ocem - izbacivanje sa fakulteta, političko disidentstvo, debate, filozofske rasprave, tako da sam ja odmalena učestvovao u svim intelektualnim i filozofskim debatama, političkim diskusijama.

 

RECITE NAM TO KROZ NEKI PRIMER: To je kao kada, na primer, dete odraste u porodici fudbalskog trenera, onda mu lopta i fudbal uđu pod kožu. Tako su meni politika, uloga pojedinca, "uloga moje porodice u svetskoj revoluciji".

ŠTA SAD ČUJETE: Evo sad čujem da ćemo uskoro imati novu premijeru u Beogradu po ovom čuvenom tekstu Bore Ćosića. Znači sve te knjige i naslovi, njihovi autori, svi ti ljudi… Dragoslav Mihajlović, Matija Bećković, Veljko Korać, Mića Popović i Mihiz, svi ljudi iz intelektualnog života, iz Zagreba Predrag Vranicki, Gaja Petrović, Milan Kangrga, kasnije Žarko Puhovski, bili su ljudi koji su uticali na moje odrastanje i oni su bili ljudi koje sam sretao. Tada je bila i veoma aktuelna Korčulanska letnja škola, na koju je moj otac svake godine išao.

KAKVA JE TO BILA ŠKOLA: To je bila svetski poznata filozofska škola Praksis grupe kojoj je moj otac pripadao. Imao sam prilike da srećem tadašnje filozofe Herberta Markuzea, Eriha Froma, Jirgena Habermasa. To je bilo moje odrastanje.

* Originalni tekst, bez izmena, preuzet sa sajta www.boristadic.org. Međunaslovi vlasništvo redakcije.

 

star
Oceni
3.75
Ostali članci iz rubrike Ličnosti