Entertainment Ličnosti
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (14)

Muharem Bazdulj, nesuđeni mladobosanac i suđeni novosrbijanac

Nije lako ni Kusti, pomislim kad mi god zagusti

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Ne dirajte mi Nemanju: Omiljeni šlager Muharema Bazdulja
Ne dirajte mi Nemanju: Omiljeni šlager Muharema Bazdulja
Photo: opowiadanie.com

Nemanja Mokrogorski na dobrom je putu da dobije ozbiljnu konkurenciju na do sada neprikosnovenoj poziciji omiljenog Bošnjaka-posrbice u beogradskoj, ali i široj srbijanskoj čaršiji. Nije mala stvar kada ti, iako nisi ni Srbin ni Rus, kompletan intervju, ako ne izvorno objavi, ono makar sa drugog medija prenese jedan ultranacionalistički srpski portal kao što je, u ovom slučaju, Srbin.info. A upravo ta nečasna čast pripala je Muharemu Bazdulju, spisatelju, novinaru, kolumnisti i svačem nečem još. Bosanski a naš. Gavrilov a Principov. Ljiljin a Smajlovićkin. Žaretov a Miškov

Ovom prilikom prenosimo pažljivo odabrane najuzbudljivije segmente intervjua koji je ovaj nesuđeni mladobosanac i suđeni novosrbijanac blagoizvoleo dati portalu Frontal, uz tercirajuće sasluženje bogobojažljivih golobradlija iz Srbin.info. Odgovarajući uzgredni e-komentari se podrazumevaju.

U SVAKOM SREDNJOŠKOLCU ČUČI PO JEDAN MALI GAVRILO: Prije stotinjak godina, u epohi Mlade Bosne, u cijeloj Bosni i Hercegovini je bilo šest gimnazija, a danas ih valjda ima najmanje stotinu i šest. Šta hoću reći? Onomad ste već upisom u gimnaziju postajali dijelom nekakve intelektualne elite, dok se danas srednja škola pohađa po inerciji. Možda sam u nekim stvarima neizlječivi optimista, ali sam siguran da i u današnjim bosanskohercegovačkim srednjim školama postoje klinci koji se lože na socijalnu pravdu, na filozofiju, na umjetnost, na slobodu.

Dakle, da rezimiramo. Što više gimnazija, to više inercije. Što više inercije, to više naloženih klinaca. Što više naloženih klinaca, to više neizlečivih optimista. Što više neizlečivih optimista, to više Gavrila. Što više Gavrila, to više Muharema. Što više Muharema, to više Bazdulja. Što više Bazdulja, to manje principa.

DOKTOR BAZDULJ & MISTER ĆIRJAKOVIĆ: Donedavno ni po čemu u Beogradu nisam primijećivao da neko posebno notira moje ime niti da iz njega iščitava bilo šta. U posljednjih nekoliko mjeseci, međutim, moram priznati da mi je moje ime priskrbilo nekoliko rasističkih uvreda i invektiva, ali su one, interesantno, bez izuzetka stigle iz pravca takozvane ljevice i samozvanih antinacionalista. Poslije teksta o raskolu u DSS, jedan mi je „liberalni” novinar poručio da ja nemam pravo da se bavim temama sa srpske unutrašnjo-političke scene ako ih ne uklopim u regionalni okvir. Onda je Biljana Srbljanović – na šta je već upozorio Zoran Ćirjaković – izfantazirala nekakvo moje tobožnje konvertitstvo.

Mada se glede Principa i mladobosanaca, koliko nam je poznato, načelno slažu, između Bazdulja i Srbljanovićke očito je došlo do pičvajza u borbi oko nekih drugih interesnih sfera, da ne kažemo unapred zapišanih teritorija. Izgleda da je Gavrilo isuviše mali za Muharema, dočim je Princip, pak, preveliki za Biljanu. U svakom slučaju, lepo je iz e-perspektive gledati kako se narcisi malih razlika iz prve, druge, treće i inih besmislenih srbija podžapavaju između sebe.  

Dobro zbori Muharem, svaka mu je ko Principova: Emir Kusturica u nestajanju
Photo: Stock

NIJE LAKO NI KUSTI, POMISLIM KAD MI GOD ZAGUSTI: Na sličan – rasistički – način, isti ti ljudi i njihovi istomišljenici već godinama pišu o Emiru Kusturici ili Ljiljani Smajlović. U tom kontekstu sam se sjetio iskustva o kojem mi je pričao Miljenko Jergović, odnosno načina na koji se on sam, zbog odnosa zagrebačke lijevo-liberalne čaršije prema njemu, odnosa koji je prozvao naci-bontonom, počeo osjećati kao „Turčin u Agramu”. Ako bih se nekad i mogao osjetiti kao „Turčin”, bilo bi to zbog tih samoproglašenih „antifašista” koji po forumima i društvenim mrežama sastavljaju potjernice i šire rasističke dosjetke.

Plemenito je s Bazduljeve strane što uzima u zaštitu nejakog Nemanju i još nejakiju Ugricu, ama nikako nije lepo što je zaboravio na svog drugog nalogo... pardon, poslodavca, Žareta. Ni Žaretu nije lako, Muhareme, bez obzira što nije sarajevski prebeg. On svaki Miškov bol oseća kao svoj sopstveni. Malo više empatije za glavnog urednika ne bi bilo na odmet. Sledeći put ipak povedi više računa, ovako te molimo.

KAD JE MUHAREM SREO BAZDULJA: Umjesto vizije javnosti kao „agore”, nametnula se vizija fronta, gdje svi, kako kažete, govore iz svojih rovova. To nažalost nije ograničeno samo na izbor sagovornika i medijsku uređivačku politiku. Problem je zapravo mnogo širi. Postoji u našoj javnosti skoro nevjerovatno licemjerje, potpuno skandalozan nedostatak svake principijelnosti i svake čestitosti.

Ovo nam, bogami, opasno liči na tešku samokritiku. Muharem iz svog rova napada Bazdulja teškom artiljerijom, na šta Bazdulj uzvraća silovitim jurišom ka prvim linijama fronta. Ko još normalan može sve to da skonta?!

Dozvolite da vam objasnim sve o svemu, uz nekoliko prigodnih citat: Bazdulj Muha papazjaniju kuha
Photo: Žarka Radoja

ČAK I UGRIČIN I ŽARETOV KOLUMNISTA UBODE PONEKO ZRNO: Cijelo to „razmrdavanje“ [tzv. “Druge Srbije”, op. aut.] meni je zapravo prijalo jer je zapravo bilo savršena ilustracija koliko je moj izvorni tekst o prvoj godišnjici smrti Srđe Popovića i Aleksandra Tijanića bio tačan. Ja sam, sjećate se, ustvrdio da je smrću Srđe Popovića unutar tzv. Druge Srbije nastala praznina koju pokušavaju da popune mediokriteti poput Dejana Ilića ili Branislava Dimitrijevića. Reakcije na moj tekst ne samo da su potvrdile da ka ispražnjenom mjestu gurua i sive eminencije sada teže mediokriteti nego i da je u tzv. srednjem ešelonu nastala gužva sačinjena od raznih trećepozivaca.

Moramo priznati da apropo opaske o drugosrbijanskim mediokritetima delimo Bazduljevo mišljenje. Eto, mašala, da se bar u nečemu složimo. A kad bolje razmislimo, ne treba mu previše zamerati ni što se u narečenom uratku drznuo da pravi poređenje između pokojnih Srđe Popovića i AleksandraTijanića. Iznenadićete se, naime, koliko je između njih dvojice zapravo malo razlike. Praktično, samo u jednoj jedinoj reči: Srđa Popović bio je velika ljudska i moralna gromada, dok je Tijanić bio velika ljudska i moralna nakaza. Eto vidite: vaistinu, samo jedna reč. Mala, a tako ključna.

Na samom kraju ipak ne možemo sakriti razočarenje što Bazdulj nijednom jedinom reči nije u intervjuu pomenuo Lukovića i e-novine. Veoma smo neprijatno iznenađeni tim propustom, posebno ako imamo u vidu visok stepen opsednutosti koju dotični u svojim uratcima u poslednje vreme ispoljava prema našem malom jeretičkom portalu.

No, zato smo se mi setili njega. Kad neće Muharem e-novinama, onda će e-novine Muharemu.

star
Oceni
3.18
Ostali članci iz rubrike Ličnosti
Tagovi