Entertainment Događaj
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (3)

Koncert benda The Sisters of Mercy u Beogradu

Some fans wander by mistake

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Photo: www.mondo.rs

Izbor pesama je zadovoljavajuć, kažem to jer izostaju raniji rariteti sa njihovih manje poznatijih singlova, kao i mnoge pesme sa prvog albuma. Umesto njih tu su: „Alice“, „No Time To Cry“, „Logic“, „Dominion/Mother Russia“, „Vision Thing“ i „Something Fast“. Glavne numere na albumima kao što su „This Corrosion“, „More“ su poprilično skraćene, dok u prvoj polovini stvari „Lucretia My Reflection“ izostaje bas deonica bez koje je čitava pesma nezamisliva. Ofra Haza se, naravno, i dalje ne pojavljuje na „Temple Of Love“

Sada je 2:30h, a Sistersi najavljeni za 1:30h i dalje ne počinju. Doduše, scena je već postavljena, dve industrijske cevne instalacije, set od dva reda reflektora skroz iza, u zadnjim redovima spremnih da direktno zaslepe publiku. To je vremenom postao trade mark Sistersa, baš ti reflektori koji bacaju svetlost horizontalno, u nivou tela muzičara praveći od njih senke i siluete (ko ne zna o čemu pričam, neka pogleda spot za pesmu „More“). Testiraju se mašine za dim, sa svakog kraja po jedna. Ništa se ne razaznaje, a primećujem i da su sve kamere organizatora isključene i razmontirane. Koncert se neće snimati. Ali i kako bi se bilo šta jasno videlo od silnog dima koji se boji reflektorima, ili obrnuto, od svetlosti prigušene gasom? Gothic, industrial, dark zahteva tako.

Kao fan odlazim u prednje redove da konačno živnem i pevam. Da rasteram san i umor koji me je još pre sat vremena obuzeo. Imam utisak da su i ostali u sličnom raspoloženju, da je puno ljudi tu baš zbog Sistersa, a ne zbog prethodnog benda. Još u srednjoj školi morao sam da znam sve njihove pesme napamet, da im se divim neizmerno (i naravno, polagao ih pred komisijom u sastavu od preostala četiri člana našeg tadašnjeg benda). U 2:45h članovi grupe izlaze na scenu i koncert počinje. Njih četvorica, frontmen Andrew Eldritch, gitarista, basista i čovek zadužen za elektronsku podlogu. To je ista ekipa koja je nasupila i na Tašmajdanu juna 2006. Mislim da je čak i uvodna stvar ista i da se zove „Crash & Burn“. Nema je na albumima, pa ne znam reči.

Tražim razliku da vidim šta se promenilo. Eldritch se tek nakon nekog vremena pojavljuje iz dubine dima, vidim njegove prepoznatljive nalik „police“ naočare, sportske pantalone sa džepovima sa strane, sav u crnom, i gle – sa omanjom bradom i brkovima. Obrijane glave, naravno. Prošlo je vreme dugih kosa, samo mlađani poletni gitarista ima kosu do ramena. Izgleda da mu zaista puno znači što nastupa pod svim što ide uz ime „The Sisters of Mercy“. Eldritch deluje moćno kao i uvek, njegov glas (koji oponaša pevanje), u početku pomalo stidljiv i prigušen, postepeno izbija i pronalazi svoju artikulaciju. Dr. Avalanche, naziv koji nosi ritam mašina, najbolje se čuje od svega na sceni, izuzetno jaka i razbija sve pred sobom, mada se u suštini sa mesta gde se nalazim vidi samo nekolicina laptopova. U poređenju sa prethodnim nastupom u Srbiji, ova bina je i veća i jača, pa im daje još više mogućnosti da se rašire zvukom. Nadmoć ritmike i glasa nad svim ostalim sugeriše da će ovo pre darka i gothica biti uistinu jedna industrial izvedba.

Neko iz publike je pitao: „Hoće li Ofra Haza da dođe da peva „Temple of Love“? Nasmejalo me je. Mislim u sebi – aha. Sistersi ne samo da nemaju na sceni ženski pomoćni vokal, već nemaju ni žive klavijature. Prateći glas izvlači s vremena na vreme divno građeni gitarista, pun energije i entuzijazma, adut za sve one mlađe kojima Eldritchova pojava deluje rezervisano i nerazumljivo. Neki elementi klavijaturnih deonica, sa druge strane, jedva se naziru, puštaju su sa istog onog mesta, sa jednog od kompjutera, ali više kao dekor nego kao konstituišući deo muzike. Ne mareći koliko je bitna u studiju. To čini poprilično nerazaznatljivim neke od pesama, sve dok Eldritch ne zapeva, ili čak sve do trenutka dok ne krene refren. Ako ne tako, onda je spas u izražajno autentičnim ritmikama kojima neke od numera započinju, kao što je recimo slučaj sa „Ribbons“.

Photo: www.mondo.rs

Međutim, od samog starta nešto nije u redu sa zvukom i jačinom gitare. Najpre, pomislim da se tripujem, jer kad pogledam u lepotana, on mi deluje kao da je sve u redu i da ništa ne primećuje, nastavlja sa svojim uživljavanjem u svirku. Sve što stiže od „Ribbonsa“ jesu odzvanjajući udarci, Eldritch polu-pokriven, a gitara bleda i tupa. I dalje, na spoju „Dr. Jeep/Detonation Boulevard“ imam problema da prepoznam o kojoj se pesmi uopšte radi. Najzad, shvatam da nisam ja taj koji umišlja da nešto nije u redu, već gitarista koji se, pretpostavljam slušajući samo svoj monitor, tripuje da je sve kul i ok. Pitam se i čudim, kako neko od onih inžinjera nazad ne primećuje ništa i ne rešava problem. Ponekad deluje smešno kada gitarista istupi napred da svira solo, a zauzvrat ga sve zatrpava i ništa bistro ne izlazi čak ni kroz „iglene uši“.

Počinje „First And Last And Always“ a melodija se jedva pomalja. Ne znam više da li da se čudim, jer Sistersi su poznati po tome da uživo ne zvuče kao u studiju. Jedno vreme, u periodu oko albuma „Floodland“ iz 1987. važili su za bend ograničen studijom, jer nije bilo teorije da se sve ono što je nasnimljeno, horovi, razni gostujući pevači, mnoštvo gitara, klavir, finansijski isprati na turnejama. Zapravo, turneje nije ni bilo sve do izlaska albuma „Vision Thing“ gde je Eldritch okupio provizornu ekipu u tu svrhu, koja se opet ubrzo raspala ili raspustila. Na neki način, već po izlasku njihovog prvog albuma „First And Last And Always“ članovi su bili pocepani, a tadašnji gitarista Gary Marx napustio je ekipu usred turneje. Počinjem sve više da mislim da Sistersi možda to tako hoće i da je to sasvim normalno za njih. Možda sve to baš tako treba da bude?

Kad mladić promeni gitaru usred pesme, to se uopšte ne oseti jer se ni inače bog zna kako ne čuje dok svira. Ali i sa novom gitarom je isto. Na posletku, ja vidim da je uznemiren i da govori nekome sa strane da ga pojačaju, i posle toga njegov zvuk biva za nijansu glasniji. On se okreće sa strane, a odgovor koji dobija kao da glasi – ne može jače od toga. I to je to što se tiče gitare na koncertu. Ali već je gotovo pola nastupa prošlo! Svaka čast na glumi i što je izdržao da ne pokaže negativno lice publici, on je naš pravi heroj.

A masa? Vidim već dosta ljudi je smoreno, slabo se peva. Da li je to zbog pomenutog problema ili ih je savladao umor i alkohol, ne znam tačno. Znam to da i sam imam problem da potrefim kad šta treba da otpevam, jer nemam ništa drugo na šta bih se oslonio do Eldritchovog delimice sporadičnog „pevanja“. Melodije nema i svaka promena prinudno se razaznaje kroz bas, ritmiku i najzad, glas. Tako mi se čini da jedini ja u okolini fanova znam kad treba da se proderem: „Flood!“ u refrenu sjajne numere „Flood II“. Ostali tu su prilično statični, ili samo nešto kao talasaju. Levo od mene, metar-dva, vidim neko pomeranje, a u stvari, komešanje. Dvojica su se potukli, pa ih rastavljaju, nisam video zašto, ali slutim da je nešto potpuno trivijalno. „Stao si mi na nogu!“

Ništa od toga, naravno, ne remeti koncepciju Sistersa, pesme teku jedna za drugom, gotovo da nema pauze između. Eldritch se čini dosta skoncentrisanijim nego onomad na Tašu, kada je između numera ubacivao (retoričko) pitanje: „Where in the world is Ratko Mladić?“ i ispromašivao se pri pevanju. Možda je mogao da smisli neku novu ironiju, kao što je to sat i po pre njega učinio Mike Patton, i našem novoizabranom predsedniku posvetio pesmu „Digging the Grave“. Ali nema veze. Falširanja uglavnom nema, a samo je jednu strofu smutio na „Detonation Boulevard“ što je u granicama sasvim pristojnog.

Izbor pesama je zadovoljavajuć, kažem to jer izostaju raniji rariteti sa njihovih manje poznatijih singlova, kao i mnoge pesme sa prvog albuma. Umesto njih tu su: „Alice“, „No Time To Cry“, „Logic“, „Dominion/Mother Russia“, „Vision Thing“ i „Something Fast“. Glavne numere na albumima kao što su „This Corrosion“, „More“ su poprilično skraćene, dok u prvoj polovini stvari „Lucretia My Reflection“ izostaje bas deonica bez koje je čitava pesma nezamisliva. Ofra Haza se, naravno, ubitačno i dalje ne pojavljuje na „Temple Of Love“.

Već je četiri ujutro (prebrzo je prošlo) i savršeno je jasno da je ovo bio jedan od onih koncerata koji radi na staru slavu benda i ne donosi ništa naročito novo u odnosu na onaj pre šest godina u Beogradu. Ali, i nekom ko je manji fan od mene, to vreme je više nego dovoljno da se zaželi muzike The Sisters Of Mercy, njihove pojave, i osveži svoja sećanja na legendarni underground band. Sve u svemu, još jedan veliki događaj za darkere koji su se ratnih devedesetih iz „Akademije“ i „KST“-a kao misionari širili brzom brzinom sve do zabačenih provincijskih subkultura. Ko drugačije kaže, kleveće i laže!

star
Oceni
4.33
Ostali članci iz rubrike Događaj
Tagovi
Nema tagova za ovaj članak