Decenija bez strategije

Photo: EPA/Armin Weigel

Već godinama građane Srbije zastrašuju pričom da je cena električne energije niska, najniža u regionu, zbog čega u stvari nema novih objekata a samim tim ni energije. Kada potrošnja raste, posebno u zimskim mesecima, i kada se javljaju tzv. havarijska isključenja, kada je kvalitet električne energije nizak i kada ozbiljno preti ispad blokova i prestanak napajanja, po pravilu, kreće priča o ceni. To što nema dovoljno električne energije nije pitanje trenutka, već dugogodišnje loše energetske politike, vođene nemarno i sa nedostatkom svesti o značaju ovog sektora opterećenog korupcijom

U jednoj dnevnoj novini, na temu silnih poskupljenja, od struje, goriva, ulja, do telefonskih usluga, pojavio se komentar čitaoca - Šta se očekuje od nas? Da kliknemo Like? koji slikovito pokazuje u kakvoj zemlji živimo. Možda je ovaj komentar ujedno i početak shvatanja da smo svi mi potrošači, a ne samo nemi posmatrači. Možda polako razumemo da se napred ne ide sa tezom „Samo da ne bude gore“, jer nam ni sada nije dobro. Plate su sve niže, kućni budžeti se tanje, zemlja se zadužuje, a sve će to jednog dana upravo „narod pozlatiti“, odnosno dugove vraćati.

Samo da struje ima, pa nema veze koliko košta, ili, važno je da ne sipamo gorivo na ulici, narodne su teze koje moraju postati daleka prošlost! Energije treba da ima, jer je ona uslov razvoja. Jednako je važno da je ona kvalitetna i po odgovarajućim cenama. Pitanje je geografije sve što je vezano za derivate nafte, jer je njihov kvalitet danas ispod nivoa onog koji se prodavao nekada na ulicama. Cena govori sama za sebe, jer građani ove zemlje sve češće odlaze u susedne države i tankuju gorivo, jer je to isplativije i kvalitetnije!

Cena električne energije u Srbiji nije niska. Ona je nedovoljna da popuni tzv. „rupe“ u državnim i privatno lobističkim budžetima. Da li treba mnogo govoriti, osim uzeti sopstveni račun? Potrošača ne zanima (a, i ne treba) šta je sve sadržano u toj ceni, od snage, pa do PDV-a, posebno što bi trebalo da ide na obuku kako bi razumeo srpski sistem tzv. “semafor tarifu.“ Potrošač deli iznos računa sa brojem potrošenih kWh, i sve mu jasno - cena je previsoka za uslugu koja se dobija.

Strategija

Photomontage: Instruktor

Već godinama građane Srbije zastrašuju pričom da je cena električne energije niska, najniža u regionu, zbog čega u stvari nema novih objekata a samim tim ni energije. Kada potrošnja raste, posebno u zimskim mesecima, i kada se javljaju tzv. havarijska isključenja, kada je kvalitet električne energije nizak i kada ozbiljno preti ispad blokova i prestanak napajanja, po pravilu, kreće priča o ceni. To što nema dovoljno električne energije nije pitanje trenutka, već dugogodišnje loše energetske politike, vođene nemarno i sa nedostatkom svesti o značaju ovog sektora opterećenog korupcijom.

Cena električne energije se može povećati do neba iznad oblaka ali to neće rešiti problem zime 2010/2011. Energije nema, jer već 25 godina nema novih objekata. Ako ih nije bilo pre 2000. godine, šta se onda radilo tokom cele decenije?! Dok se u svetu prosečno vreme izgradnje elektroenergetskih objekata smanjuje (NE sa 10 na 6, TE sa 6 na 3-4, HE sa 5.5 na tri godine), u Srbiji se to vreme povećava, iako je još 2006/2007. na mreži trebalo da se nađu novi objekti.

Ministri koji su se prošetali kroz „mučeno“ Ministarstvo energetike treba da odgovore - Zašto? Ako nisu bili sposobni da, ono što su po zakonu o energetici i Strategiji razvoja energetike Srbije (usvojenoj od najvišeg organa u ovoj državi )bili dužni da realizuju, onda je bilo moralno da se sklone. Ipak, ovo je još jednom znak, da oni koje biraju da vode jedan bazičan sektor nemaju elementarnu svest o sopstvenoj odgovornosti i dobrobiti građana. U međuvremenu, bazični sektor koji bi trebalo da bude pokretač postaje kočnica razvoja.

Kao što su imali prava da zaključuju Ugovore u „četiri oka“, omogućavaju rad ili nerad u ovom sektoru, tako su šefovi u energetskom sketoru imali i određene odgovornosti, na koje ih niko nikada nije pozvao. Da jeste, mi bi danas imali dovoljne količine energije, EPS bi bio u boljem stanju, Srbijagas ne bi bio u vrtoglavom propadanju, a pri privatizaciji NIS-a bili bi dovoljno pametni da ne prodamo domaća nalazišta nafte. Ne bi bilo jalove retorike i Srbija bi danas bila, kako i sveprisutni predsednik države voli da se uznese - lider u regionu.

Kada se govori o ceni električne energije, neozbiljno je vršiti poređenje sa regionom i nekim zemljama, budući da veliki broj faktora utiče na njenu visinu i strukturu. Svaka je država specifična, i brojni su faktori koji utiču na cenu energije: postojanje ili nepostojanje tržišta energije, vrste energetskih izvora iz kojih se dobija električna energija, kapitalnih troškova, troškova rada i održavanja, troškova goriva, očekivanih godišnjih časova rada, vrste tehnologije, postojanja ili ne kogeneracije (odnosno istovremene proizvodnje električne i toplotne energije), troškova upravljanja otpadom, troškova zaštite životne sredine, životnog veka elektrane, faktora opterećenja. Dodatno, a možda na prvom mestu po važnosti jeste politika cenovnih pariteta, odnosa između cena energenata. Ona treba da je u interesu strateških opredeljena države, a ne u interesu lobija. Ako država želi da u dugoročnom periodu intenzivira upotrebu nekih energenata (na primer efikasnijih i ekološki prihvatljivijih), a smanji potrošnju drugih, ona će to uraditi kroz politiku cenovnih pariteta. Ako je Srbija proklamovala povećanje upotrebe gasa u domaćinstvima i privredi (i tako između ostalog rasteretila i elektroenergetski sistem), onda se ne sme desiti da se uvodi posrednik u nabavci gasa, ili vrši skladištenje u susednim državama jer to enormno povećava cenu za krajnjeg korisnika. A upravo se to danas događa jer je cena gasa u Srbiji jedna od najviših u regionu.

Pored toga, nikako se nije smelo desiti da Srbija za grejanje troši ovolike količine električne energije. Da su Agencija za energetsku efikasnost i država radile svoj posao, ukupna potrošnja energije bi danas bila niža, ne zbog toga što pola privrede ne radi, već zbog toga što bi se energija efikasnije koristila, iskorišćavali bi se obnovljivi izvori energije, građani i privreda bi imali mogućnost da visoke inicijalne troškove ulaganja u nova tehnička i/ili tehnološka rešenja (izolacija stanova, upotreba solarnih panela...) podele ili delom odlože. U svim zemljama i onim najbogatijim upravo je država inicijator smanjenja troškova energije po jedinici društvenog proizvoda. U Srbiji se s jedne strane nadpevavaju predstavnici EPS-a koji kritikuju građane jer se greju na struju, a država „kritikuje“ EPS jer je neefikasna. Plaćaju građani. Gubi EPS i država. Dobijaju trgovci i preprodavci.

Nove termoelektrane samo na slici: EPS

Photo: EPA

Istina jeste da se u Srbiji oko polovine električne energije proizvodi iz termoelektrana, starih i raubovanih, koje troše nisko kalorični ugalj lignit, sa visokim sadržajem vlage, pa su troškovi dodatnog goriva veoma visoki. Lignit ima i više sumpora nego ostale vrste uglja, te su troškovi zaštite životne sredine takođe visoki. To svakako znači da je struja proizvedena u ovakvim kapaciteta skuplja u odnosu na onu koja se proizvodi u HE.

Treba reći da su nove tehnologije bile dostupne baš kao što je i novac bio pristupačan u EPS. Iako je EPS od 2000, putem pomoći, subvencija, mekih kredita i kredita, primio više od 2.2 milijarde evra, ni jedan novi objekat nije izgrađen. U isto vreme, Elektroprivreda Srbije broji preko 33 hiljade ljudi! To je, primera radi, 14,3 puta više od takođe državnog norveškog preduzeća Statkraft (!) koje, u odnosu na EPS, proizvodi 20% manje GWh električne energije. Da bi proizveo 1GWh električne energije, u EPS radi 0,86 radnika, Statkraftu radi 0,046 radnika! Jednostavna računica Produktivnost rada je u EPS-u niža 5,4 puta.

Ni sam EPS sa svojim kratkovodima rukovodstvima i predstavnicima radnika ne vidi da je upravo to pogubno za njih same. Kao što se Srbijagas gura u propast i stečaj, nešto slično može se dogoditi i EPS-u. Zvuči neverovatno, ali Ministarstvo i EPS su se u poslednjih godinu dana napotpisivali kojekakvih Protokola i Memoranduma koliko verovatno ni najveće svetske kompanije ne potpišu. Tamo gde postoji strategija i gde se zna s kim i šta se potpisuje, nema gubljenja vremena i novca kao što jer slučaj u Srbiji, u kojoj se radi i ovako:

- Aprila 2008. potpisan Protokol o saradnji sa ruskom kompanijom InterRao, u cilju izgradnje novih proizvodnih kapaciteta, modernizacije elektrana, iskorišćavanja obnovljivih izvora energije. Formirane su radne grupe...i?

- Oktobra 2009. EPS je sklopio Protokol o saradnji sa španskom kompanijom WATTPIC a radi promovisanja solarnih panela. Onaj isti EPS koji ne može ni osnovu delatnost da obavlja valjano, koji 20 godina nije izgradio objekat!

- Novembra 2009. predsednik Srbije, se tokom svoje posete Nemačkoj, bavio sklapanjem Memoranduma o razumevanju sa nemačkom kompanijom RWE, a u cilju investiranja u nove objekte, i strateškom partnerstvu sa EPS-om!

- Novembra 2009. ministar energetike sa italijanskim predstavnicima sklapa Energetski sporazum radi izgradnje objekata, iskorišćenja potencijala obnovljivih izvora.

- U drugom kvartalu 2009. je potpisan Protokol sa Kubom (vremenske prilike tada su baš povoljne u ovoj zemlji), o tome da novac srpskih privrednika bude investiran u energetske objekte na Kubi!

- Decembra 2009. planirano je potpisivanje Protokola sa Demokratskom republikom Kongo.

- Februar 2010. Ministarstvo rudarstva je u pregovorima sa predstavnicima Egipta o daljoj saradnji u oblasti energetike...

Nejasna strategija države po pitanju razvoja i budućnosti EPS-a je porazna. Kao i pre 2000, danas slušamo parole: „Dok sam ja ministar EPS se neće privatizovati!“, „EPS nikako ne sme biti privatizovan“, „EPS nije fabrika cipela!“ Bilo da je reč o ministru energetike, predsedniku države ili njegovim savetnicima, niko osim parola ne govori šta je strategija, vizija, niti koji su sledeći koraci? Slične su izjave i prvih ljudi u ovom javnom preduzeću:„EPS je tu zbog građana“, „EPS se ne odriče svojih građana.“ Pogrešno. EPS nije NVO, i/ili Dobrotovorno pevačko društvo. EPS je kompanija koja posluje po svim ekonomskim principima, i po zakonu je zadužena da obavlja delatnost proizvodnje i distribucije električne energije, i trgovine za tarifne potrošače.

A, cilj je samo jedan, utemeljen kroz strategiju razvoja energetike – obezbediti dovoljne količine energije po odgovarajućim cenama. Odgovarajuće cene (i po najnovijoj studiji Međunarodne agencije za energiju) su one koje može da plati prosečni potrošač i koje mogu da pokriju opravdane troškove elektroenergetskog sistema.

Problem u Srbiji nije u tim „groznim građanima“ koji uključuju sva grejna tela na minus 15, već u visokim troškovima koji su davno premašili kategoriju „opravdanih troškova.“

Vodovi će poželeti struje i obrnuto: EPS

Photo: Stock