Društvo
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (8)

Tajni računi crkvene offshore kompanije

Koliko košta patriotizam?

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Photo: rferl.org

Prema podacima Centra za razvoj neprofitnog sektora, SPC, koja formalno ima status nevladine organizacije, dobila je od države, u periodu 2008-2011, nešto više od 20 miliona evra. U 2012, država je crkvama i verskim zajednicama namenila 678 miliona dinara, od čega 85 odsto, odnosno 578 miliona dinara pripada SPC. Ukratko, tokom jedne budžetske godine, država na račun SPC prebaci nekih šest miliona evra, dvostruko više od sume kojom pomaže Crveni krst Srbije. Crkveni budžet verovatno nema stavku “srbovanje”, ali novac koji dobija od države, barem formalno, u najvećoj meri troši na “unapređenje verske kulture i zaštitu kulturnog i nacionalnog identiteta”

Photo: Stock

Koliko košta patriotizam? - Zavisi koga pitate.

Kada bi hteo da govori i bude iskren, Miladin Kovačević bi mogao da svedoči da je svoj naplatio milion dolara. Toliko je, naime, država Srbija na ime odštete isplatila porodici američkog državljanina Brajana Štajnhauera, žrtve Kovačevićevog fašističkog divljanja. Službenici našeg konzulata u Njujorku, koji su Kovačeviću neovlašćeno izdali isprave, omogućivši mu da napusti Ameriku i izbegne odgovornost za premlaćivanje Štajnhauera, morali su da se zadovolje nematerijalnom nadoknadom za taj patriotski čin. Odlukom Apelacionog suda, nisu snosili konsekvence za zloupotrebu službenog položaja.

Na sličan način, država se odužila i Urošu iz sage “Sloboda za Uroša”. On je svoj patriotizam iskazao nabijanjem upaljene baklje u usta policajcu na dužnosti, a država ga je nagradila prevremenim puštanjem na slobodu i zatvaranjem očiju pred činjenicom da je odmah nakon otpusta izazvao nered u jednom beogradskom noćnom klubu, izazvavši fizički sukob s mladićima koji su, ispostavilo se, osoblje Američke ambasade u Beogradu.

Par godina ranije, Miladinovi i Uroševi “saborci” iskazali su svoj patriotizam paljenjem zgrade te iste ambasade. NN lice, deo razuzdane nacionalističke gomile, mirno sedi negde u našem komšiluku, iako je njegova baklja, njegov koktel, odgovoran za smrt jednako patriotski nastrojenog građanina – mladića koji je iskoristio metež na beogradskim ulicama da bi ušao u Ambasadu, gde je pronađen mrtav, ugljenisan.

Razume se, niti je nasilje jedini način da se iskaže rodoljublje, niti je suma kojom se ono plaća ograničena na iznos do milion dolara. Znatno veću sumu od toga, potpuno neopaženo, naš sugrađanin S. Ž, po zanimanju blagajnik, ukrao je iz kase Patrijaršije, sedišta Srpske pravoslavne crkve, institucije čiji se patriotizam, barem javno, bezmalo niko ne usuđuje da dovede u pitanje.

Blagajnik S. Ž. uhapšen je u februaru ove godine, nakon što je interna crkvena kontrola utvrdila da je kasu Patrijaršije “olakšao” za 19 hiljada dinara, 40 hiljada švajcarskih franaka, 50 hiljada američkih dolara i 890 hiljada evra.

Crkveni službenik to nije učinio u jednom danu, verovatno ne sam. Prema novinskim izveštajima, potkradanje je trajalo par godina i suma je, moguće, znatno veća.

O finansijama SPC ne zna se gotovo ništa. Vrh ledenog brega, ono što je vidljivo, teži nekih šest miliona evra godišnje, koliko se u kasu Patrijaršije godišnje slije iz državne kase, na ime nadoknade za patriotsko delovanje. Imajući u vidu samo taj iznos, milion evra, koliko je službenik SPC ukrao u periodu od nekoliko godina, zaista predstavlja iglu u plastu sena i ne čudi da nije otkriven ranije.

Prema podacima Centra za razvoj neprofitnog sektora, SPC, koja formalno ima status nevladine organizacije, dobila je od države, u periodu 2008-2011, nešto više od 20 miliona evra. U 2012, država je crkvama i verskim zajednicama namenila 678 miliona dinara, od čega 85 odsto, odnosno 578 miliona dinara pripada SPC. Ukratko, tokom jedne budžetske godine, država na račun SPC prebaci nekih šest miliona evra, dvostruko više od sume kojom pomaže Crveni krst Srbije.

Crkveni budžet verovatno nema stavku “srbovanje”, ali novac koji dobija od države, barem formalno, u najvećoj meri troši na “unapređenje verske kulture i zaštitu kulturnog i nacionalnog identiteta.” Tako, na primer, eparhije u Crnoj Gori, Hrvatskoj i BiH godišnje dobijaju iz budžeta Srbije oko dva i po miliona evra, kojima finansiraju aktivnosti koje tamošnje Srbe treba redovno da podsećaju na to ko su. U iste svrhe, SPC na Kosovu dobija nekih pola miliona evra.

Photo: vijesti.me

Sve u svemu, ne lažu nas kada kažu da nacionalni identitet nema cenu. Naime, izričito ili ne, na njegovom očuvanju rade škole, biblioteke, izdavačke kuće, Srpska akademija nauka, univerziteti, muzeji, televizije, radio stanice, kinoteke, istorijski arhivi. Država, naime, u manjoj ili većoj meri finansira školstvo, mrežu biblioteka, izdavaštvo, Javni servis, filmsku produkciju… Sve to nije dovoljno; SPC za isti taj posao dobija milione evra godišnje.

SPC ima, međutim, jedinstven položaj kako među institucijama koje se direktno ili indirektno bave zaštitom nacionalne kulture i identiteta, tako i među nevladinim organizacijama, kako je formalno registrovana. Od nevladinog sektora se razlikuje po tome što nije neprofitna, od klasičnih institucija kulture i obrazovanja po tome što ne plaća porez na prihode koje ostvaruje.

Dakle, donacije koje iz državnog budžeta dobija kao naknadu za rodoljubivo držanje i delovanje zaista su samo vrh ledene sante. Koliko iznosi skrivena donacija, tj. kolika je suma poreza koju SPC ne plati na prihode koje ostvari od objekata koje izdaje u zakup i naplate usluga koje pruža građanima, može se samo nagađati.

Da se ne lažemo, u crkveni objekat praktično ne možete ući, a da ne platite. Poput “finih” ljudi koji vas vređaju tek nakon što napustite prostoriju, samo lažna pristojnost sprečava SPC da na ulaze u crkve postavi biletarnice. Svejedno, čak i ako ste u crkvu ušli kao nereligiozni turista, ulaz ćete platiti na prvoj ikoni na koju naiđete. Dobar deo sume od 50 miliona evra, koliko godišnje prihoduje “Ostrog”, ostvaruje se na taj način.

Daleko više nego u vidu direktnih donacija, SPC od države, tj. oporezovanih građana, dobija zahvaljujući tome što joj je dopušteno da u Srbiji posluje kao kompanija registrovana offshore. Neometano naplaćuje svaku svoju uslugu, ne polažući račune ni državi koja je obilato dotira.

Samo u Beogradu, prošle godine je rođeno nešto više od 20 hiljada beba. Recimo da je trećina njih, a procenat je manji, rođeno u brakovima ateista i ljudi drugih veroispovesti, sveštenici SPC obavili su na teritoriji Beograda nekih 14 hiljada krštenja, naplativiši svako u proseku 50ak evra. Godinu dana ranije, u Srbiji je sklopljeno više od 35 hiljada brakova. To znači da su pravoslavni sveštenici obavili nekih 25 hiljada venčanja, inkasirajući na svakom između pet i 20 hiljada dinara, zavisno od broja činodejstvujućih sveštenika, od toga da li je u ceremoniju uključen i crkveni hor. Dodajte tome sahrane i ostale parastose, osveštenja stanova, poslovnih prostorija, lokala, slavskih kolača…

Suma izaziva vrtoglavicu. Samo po sebi, to ne bi moralo biti sporno. Gorak ukus ostavlja činjenica da SPC pod firmom zaštite nacionanog identiteta prilježno gradi finansijsku imperiju, zavlačeći ruku u džep najsiromašnijima i najranjivijima. Istina je, naime, sledeća: vernika je više među siromašnijim, slabo obrazovanim građanima; u toj populaciji stopa bračnosti je veća nego među dobrostojećima; siromašni rađaju više dece i češće se suočavaju s nedaćama koje ih vode u crkvu. Drugim rečima, SPC u najvećem delu svoje bogatstvo gradi na eksploataciji sirotinje kojoj se pomoću mainstream medija i države (koja crkvu lažno registruje kao neprofitnu instituciju) predstavlja kao zaštitnik i spasilac.

* Tekst prenosimo sa bloga MindReadings

star
Oceni
4.82
Ostali članci iz rubrike Društvo
Tagovi