Pogled na Srbiju iz drugačije Evrope

London

Photo: Stock

Vrlo je jasno da se u Srbiji o ideji Evrope, čak i nezavisno od predizborne političke atmosfere, diskutuje isključivo kroz prizmu stranačke demagogije, te i najčešće u kontekstu svoje – izrazito nelogične – antiteze Kosova. Pitanje najčešće nije šta dobijamo članstvom u EU ili, pak, koju bi vrednost (izvan mitološke paradigme) Kosovo imalo unutar srpske države. Dakle, pitanje koje postavljamo sebi u odnosu na Evropsku Uniju nije kritičko i objektivno, već kvantitativno - da li možemo istovremeno imati i jedno i drugo: i Kosovo i EU

U isto vreme kada se u svrhu predstojećih parlamentarnih i predsedničkih izbora u Srbiji naglašavala nužnost pridruživanja Evropskoj Uniji, u susednoj Hrvatskoj pripremao se peti po redu Subverzivni festival – jedinstvena konferencija na temu "Budućnost Evrope". Dok su u Zagrebu vodeći svetski intelekualci – kao što su Slavoj Žižek, Gajatri Spivak i Tarik Ali – razmatrali teme "Što ne valja sa Europom?" i "Je li drugačija Europa moguća?", srpski mediji su se bavili Evropom isključivo na nivou programa vodećih partija.

Vrlo je jasno da se u Srbiji o ideji Evrope, čak i nezavisno od predizborne političke atmosfere, diskutuje isključivo kroz prizmu stranačke demagogije, te i najčešće u kontekstu svoje – izrazito nelogične – antiteze Kosova. Pitanje najčešće nije šta dobijamo članstvom u EU ili, pak, koju bi vrednost (izvan mitološke paradigme) Kosovo imalo unutar srpske države. Dakle, pitanje koje postavljamo sebi u odnosu na Evropsku Uniju nije kritičko i objektivno, već kvantitativno - da li možemo istovremeno imati i jedno i drugo: i Kosovo i EU.

Photo: tportal.hr

Objektivan i konstruktivan dijalog o Evropi – dijalog neobojen demagogijom, a usmeren ka, recimo, razmatranju značaja evropskog identiteta i pripadnosti evropskoj zajednici, ili konkretnih konsekvenci članstva za domaće tržište i privredu – takoreći ne postoji. Štaviše, do pre nekoliko godina su isključivo dva stava prema ovom pitanju bila zastupljena u građanskoj svesti: liberalnim, zapadno orijentisanim građanima Srbije, Evropa je predstavljala panaceu, univerzalni lek za sve bolesti srpskog društva, te i izvestan raj u kojem vlada bezuslovno blagostanje, dok su nacionalističko-radikalne struje, sa druge strane, tu istu Evropu doživljavale kao neokolonijalnu političku konstrukciju čiji je glavni cilj perpetuiranje vlastitih ekonomskih, društvenih i političkih interesa na Balkanu.

Od tada je srpska javnost tiho i nečujno postigla konsenzus o neosporivim prednostima "evropskog puta" – što se (bar nominalno) ogleda u današnjim programima dveju vodećih stranaka – a ta se ista Evropa bori sa egzistencijalnim problemima koji dovode u pitanje ne samo opstanak njene valute, već i njen kompletni institucionalni okvir.

Iako je očigledno da, gledano iz perspektive utrobe same Evropske Unije, postoji mnoštvo problema u njenoj samoj srži, Srbija je ocenjena kao nestabilna postsocijalistička zajednica koja nužno mora proći kroz proces tranzicije ka savremenom, "civilizovanom", odnosno kapitalističkom uređenju. Iako Evropska Unija postepeno puca po šavovima, ukazujući i spoljnjim posmatračima na ono što se već dugo oseća iznutra, ona nastavlja da insistira na svom očigledno neodrživom neoliberalnom modelu. Uprkos njenim internim problemima, EU smo oberučke prihvatili kao reper za obnovu sopstvene države i definisali sopstvenu budućnost odnosom prema njoj.

Kritički osvrt na tranziciju zemalja "Zapadnog Balkana" i pitanje budućnosti Evrope karakterisale su ovogodišnji Subverzivni festival. I, iako se ovakav pristup budućnosti Balkana vrlo lako može otpisati kao utopijski povratak na levičarske ideje koje su nas upravo i dovele do ovakvih okolnosti, na samom festivalu je bilo vrlo malo prostora za nostalgiju. Štaviše, nostalgija je osuđena kao "mehanizam za zaborav" čiji je produkt zataškivanje svakog oblika konstruktivnog "sećanja kroz istraživanje". Dubravka Ugrešić je, na završnom okruglom stolu "Budućnost Balkana", istakla da je jugonostalgija postala mehanizam za zaborav upravo u trenutku kada je ona postala pop umetnost – kada su slike Tita počele da krase upaljače, kalendare i majice. U tom momentu je naša socijalistička prošlost apsorbovana u sadašnji komercijalni, kapitalistički stil života.

Neophodno je, dakle, izmestiti sećanje na Jugoslaviju iz kolektivnog senzibiliteta u racionalnu sferu, sferu koja prepoznaje da, bez ozbiljnog osvrta na ono što je bilo, ne možemo znati kamo ćemo dalje. Nužno je prepoznati da su bivše jugoslovenske republike još uvek deo iste geopolitičke konstrukcije "Zapadnog Balkana", konstrukcije koja je nekada bila ujedinjena oko socijalističke ideje, a trenutno jedinstvena u svojoj ekskluziji iz evropskog institucionalnog okvira. Nužno je isto tako razmotriti i tržišni model Srbije i uzrok celokupne dužničke krize na Balkanu u kontekstu grešaka učinjenih u socijalističkoj Jugoslaviji, ali i skorijih promašaja u okviru politike neoliberalizma Evropske Unije.

Ako uzmemo ovakav kritički pogled kao polaznu tačku, imaćemo priliku ne samo da bolje razumemo niz kriza kroz koje danas prolazi srpsko društvo, nego i da formiramo rešenje za izlazak iz tih istih kriza. Neophodan je dijalog izvan politički artikulisanih predrasuda, dijalog koji omogućava neku drugačiju misao. A dok se ta drugačija misao ne iskristališe, valjalo bi obići Zagreb.