Društvo
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (20)

Predrag Koraksić - Corax, karikaturista

Četnici su mi ubili oca

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Photo: Stock

Nemačke “štuke” su mitraljirale bolnicu, četnici su je opkolili, zarobili partizane, odmah pobili one koji nisu mogli da hodaju, a devetnaestoro ranjenika i bolesnika, među kojima je bio i moj otac, odveli su na Ravnu goru i tamo ih streljali u selu Kosijerić. Prethodno su ocu isekli četiri prsta na ruci; jedan od tih četnika, po pričanju nekih koji su prisustvovali tom događaju, rekao je: “Nećeš ti, učo učiti našu decu”. Ima puno teških detalja, a najzanimljivije za ovu priču je da je Gestapo došao u Zemun i uhapsio moju majku – po poternici koju su poslali četnici

Ja sam imao osam godina kada je počeo rat, 1941, moj otac je od početka bio učesnik, bio je zarobljen i u transportu prema Nemačkoj, sa našim zarobljenim oficirima i vojskom. Negde u Sloveniji je iskočio iz voza i vratio se u naš kraj. Inače sam rođen u Čačku, iz učiteljske sam porodice, moji su bili učitelji. Otac je poreklom iz Gornje Gorevnice, devet kilometara od Čačka. Kada je došao, pridružio se čačanskim partizanima, najbolji drug mu je bio Ratko Mitrović; na jednoj fotografiji, snimljenoj po podizanju ustanka, moj otac je u partizanskoj uniformi pored Ratka Mitrovića koji drži govor.

Kada je bio prvi okršaj sa Nemcima, jedinica u kojoj je bio moj otac bila je prinuđena da prepliva reku. Bio je kraj oktobra, moj otac je dobio upalu pluća. Smešteni su u jednu partizansku bolnicu, zapravo školu u našem selu Gornja Gorevnica, bilo je i ranjenika.Naša kuća je bila otprilike tri kilometra odatle i ja sam sa proplanka imao pregled svega što se tih dana dešavalo. Onog dana kada je Draža Mihailović prekinuo sporazum sa Titom, četnicu su “hrabro” izveli svoju prvu akciju, napali su tu partizansku bolnicu koja nije bila naročito branjena. A prethodno – ja sam to video iz svog dvorišta – dve nemačke “štuke” su mitraljirale bolnicu. Onda su je četnici opkolili, zarobili partizane, odmah pobili one koji nisu mogli da hodaju, a devetnaestoro ranjenika i bolesnika, među kojima je bio i moj otac, odveli su na Ravnu goru i tamo ih streljali u selu Kosijerić. Prethodno su ocu isekli četiri prsta na ruci; jedan od tih četnika, po pričanju nekih koji su prisustvovali tom događaju, rekao je: “Nećeš ti, učo, učiti našu decu”.

Neverovatno je da je moj otac jedini preživeo to streljanje. Kad su četnici otišli, on je dopuzao do jednog potoka, naišla je jedna žena koja je bila iz četničke familije, javila je četnicima i oni su ga tu dokrajčili dum – dum metkom. Ja to tada nisam znao, moja mati nije to htela da priča ni meni, ni mom, sada pokojnom, mlađem bratu. Tek posle rata sam saznao kako je završio moj otac.

Ubrzo posle toga, četnici iz štaba koji je bio u našem selu, donose odluku da zakolju celu moju porodicu, moju tetku, majku, mlađeg brata i mene. Međutim jedan sluga koji je radio u četničkom štabu došao je i javio nam. Mi smo pobegli kod kumova u Čačak. U tom bežanju naišli smo na jednu užasnu scenu, prošli smo kroz dvorište poznate i bogate familije Toroman, iz koje su sva tri brata bili u partizanima. Četnici su tu napravili masakr, ja sam video to stratište, starca koji je bio glava porodice su zaklali, izvadili mu grkljan i prislonili ga na ulaz njihovog dvorišta.

U panici smo došli u Čačak i odatle je moja rođaka prebacila mene i mog brata prvo u Beograd, a onda smo ilegalno prešli u Zemun. Zašto? Moj deda po majci, Dalmatinac po poreklu, bio je šef Poreske uprave grada Beograda pre rata, to je bio gotovo ministarski položaj, imao je kuću na Dorćolu koja je u bombardovanju pogođena. Pošto su ostali bez igde ičega, otišli su kod prijatelja na jedan splav na Savi, a potom su iznajmili kuću u Zemunu, u Gundulićevoj ulici, neposredno pored Gradske bolnice. Tu smo se prebacili, a moja mati se prijavila pod svojim devojačkim prezimenom, ja sam, takođe, imao prezime Božić, a ne prezime moga oca. Ubrzo posle toga došla je i sestra moje majke koja je bila udata za poznatog generala Terzića, sa četvoro dece. Tu smo doživeli užasne stvari, bilo je gladi, morao sam da čekam pored domobranske kasarne sa nekom šerpom da, kada se domobrani podmire, nama, deci, prosjacima, daju ono što je ostalo u kazanima.

Ima puno teških detalja, a najzanimljivije za ovu priču je da je Gestapo došao u Zemun i uhapsio moju majku – po poternici koju su poslali četnici. Moja majka je odvedena u Glavnjaču, ali se četnik koji je trebalo da je prepozna, iz nekih razloga nije pojavio. Moj deda je intervenisao, molio, uspeo je da moju majku izvuče iz zatvora.

Znali smo da to nije kraj, otišli smo u Batajnicu, prvo kod prijatelja, a potom smo iznajmili neku kuću. Posle kapitulacije Italije 1943. prešli smo u selo Ugrinovce i tu smo dočekali oslobođenje.

Ima još mnogo detalja kojih se sećam, ali je za ovu priliku osnovna stvar, zapravo dokaz, to da su četnici, čim su prekinuli sporazum sa partizanima, počeli saradnju sa Nemcima. Gestapo je, dakle, došao u Zemun i uhapsio moju majku po poternici koju su za njom poslali četnici.


* Izlaganje na tribini Alternativne kulturne organizacije “Politička zloupotreba prošlosti: Rahabilitacija, relativizacija, fašizacija”, održanoj 10. maja u Kulturnom centru Novog Sada


star
Ostali članci iz rubrike Društvo
Tagovi
Nema tagova za ovaj članak