Slavni monolog o truloj Jabuci

Dejzi je otkrio da uspeh i debeli profit ovog hi-tech džina počiva pre svega na beskrupuloznoj eksploataciji radnika koji učestvuju u proizvodnji najpopularnijih svetskih gadžeta. Inače i sam veliki fan svih Appleovih spravica, Dejzi u ovu se avanturu upustio sasvim slučajno ugledavši jednog dana fotografiju na kojoj se videla unutrašnjost pogona fabrike Foxconn na jugu Kine

Ime Majka Dejzija vam sigurno ništa ne govori. A i kako bi kada je on, čak i u svojoj zemlji sve do nedavno bio malo poznat zabavljač i glumac. Međutim, otkako je ovaj mladi, nasmejani i talentovani Amerikanac krenuo da izvodi svoj monolog “Agonija i ekstaza Stiva Džobsa” po pozorištima diljem zemlje, situacija se naglo promenila - postao je čovek koji se usudio da javno kaže istinu o mračnom i tajnom svetu poslovanja najvećeg svetskog tehnološkog diva, kompanije Apple. Jer njegovo kazivanje nije priča o slavnom Stivu Džobsu, o čijem su životu i delu ispisane hiljade stranica i utrošene tone papira, niti o blještavoj strani jedne od najslavnijih i najmoćnijih firmi na svetu, a koja nam se priča svakodnevno - već o onoj skrivenoj i sramotnoj strani, o kojoj se tako malo ili ništa nije znalo. Naime, Dejzi je otkrio da uspeh i debeli profit ovog hi-tech džina počiva pre svega na beskrupuloznoj eksploataciji radnika koji učestvuju u proizvodnji najpopularnijih svetskih gadžeta.

Dejzi koji je inače i sam veliki fan svih Appleovih spravica, u ovu se avanturu upustio sasvim slučajno ugledavši jednog dana fotografiju na kojoj se videla unutrašnjost pogona fabrike Foxconn na jugu Kine, a u kojoj se proizvode delovi za većinu Appleovih artikala. Umesto očekivanih, klinički belih hi-tech laboratorija, robota i ljudi koji u besprekornim uslovima, uz osmeh i muziku, proizvode najelegantnije, najrafiniranije i najsofisticiranije elektronske aparate, on je otkrio da se Appleova proizvodnja odvija u skandaloznim i krajnje nehumanim radnim i životnim uslovima. To otkriće ga je toliko šokiralo da je rešio da se lično uputi u Kinu i na licu mesta se uveri u prizor sa slike.

Nakon punih 18 meseci napornog istraživanja, tajnih obilazaka pogona i razgovora sa radnicima, Dejzi je napisao svoj monolog i krenuo da ga izvodi po američkim pozorištima. Doista, pred malobrojnom ali oduševljenom publikom, uz pohvalu kritike ali bez ikakve reakcije onih kojima je kritika bila upućena – samog Applea.

No, stvar se bitno izmenila prošlog meseca kada je Dejzi sa svojim monologom nastupio na nacionalnom radiju, u popularnom programu Ovaj američki život. Za samo nekoliko dana to je postala najpopularnija emisija u istoriji programa, o njoj su počeli svi da pričaju i da je presnimavaju. Istovremeno je pokrenuta i online peticija kojom se Apple poziva da reformiše svoju proizvodnju. Za samo 48 sati 140 hiljada ljudi je podržalo inicijativu i potpisalo peticiju.

Srećom, tu priča nije stala, jer je zatim na scenu stupio The New York Times koji je sproveo detaljno istraživanje Appleove mreže proizvođača u Kini i potvrdio da se radi o brutalnoj eksploataciji stotine hiljada ljudi koji rade u pogonima za proizvodnju delova za iPhone, iPod i iPad. Pored mizernih nadnica - manjoj od pola dolara na sat, radnog vremena od 12 do 14 sati dnevno, šest od sedam dana nedeljno, stanovanja u prenatrpanim barakama u kojima je često, u jednoj maloj prostoriji, smešteno i po 6-7 ljudi, kompaniji Apple se između ostalog na dušu stavlja to što je zbog mizernih uslova života i rada od 2009. godine 18 ljudi pokušalo samoubistvo; da je tokom 2010. godine čak 137 ljudi bilo ozbiljno povređeno zbog izloženosti otrovnim hemikalijama koje se koriste za čišćenje ekrana; da je 2011. zbog neodgovarajuće bezbednosti četvoro ljudi poginulo a 18 bilo teško povređeno prilikom eksplozije izazvane aluminijumskom prašinom u fabrici koja proizvodi iPad delove; da je 61 radnik teško povređen 2011. u eksploziji gasa u fabrici u Šangaju koja proizvodi aluminijumske delove za iPod; da među radnicima ima dece, itd.

Sva ta saznanja i optužbe su odjednom odjeknule poput bombe. I Apple više nije mogao da ćuti. Naravno, prvo je osporavao mnoge tvrdnje kao neistinite, navodeći i da slične stvari rade i druge kompanije, a što je izazvalo samo dodatni odijum. Potom je, pod pritiskom rastućeg skandala i iz straha od bojkota proizvoda, Apple izrazio spremnost da preispita uslove života i rada ljudi u svojim fabrikama, kao i rešenost da u budućnosti bude transparentniji. Zbog toga je čak angažovao i nezavisnu agenciju, Fair Labour Association (FLA), koja treba da izvrši detaljnu proveru i inspekciju svih navoda i predloži mere koje treba preduzeti u cilju poboljšanja uslova i bezbednosti života i rada ljudi koji proizvode njihove sofisticirane gadžete. Već se pominje ukidanje nehumanih spavaonica, povećanje nadnica, veća bezbednost na radu i drugo.

Izveštaj FLA se očekuje u martu, kao i predlog mera koje će Apple preduzeti. Da li će sve ostati samo na kozmetičkoj intervenciji ili će doista doći do suštinskih promena, videćemo.

U svakom slučaju, zahvaljujući upornosti i hrabrosti jednog mladića kao i angažmanu lista The New York Times došlo se do istine i o nedodirljivom Appleu, čije je poslovanje svih ovih godina bilo obavijeno velom tajni daleko od javnosti.

Ne znam kako će na vas uticati ova vest - možda ste vi bili manji idealisti od mene - ali moram priznati da na svoj iPod ne gledam više isto. Naravno, divim se i dalje genijalnosti i besprekornom dizajnu ove spravice, ali ostala sam duboko razočarana saznanjem da je nastala na nemilosrdnoj eksploataciji ljudi. Čini mi se, čak, da ni muzika više nije ista.