Društvo
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (107)

"Iskustvo nam je palanačko"

O srpskom nacizmu

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Photo: Fadil Šarki

Od svog prvog pojavljivanja u štampi 1969. godine u ediciji Trećeg programa, "Filosofija palanke" Radomira Konstantinovića do danas je doživela čak sedam izdanja. Nesumnjivo, reč je o najznačajnijoj i najmanje čitanoj knjizi u ukupnoj povesti srpske kulture. Utemeljena na kritičkom čitanju srpskog književnog kanona, kao izrazu mitske svesti zatvorenog plemena, Konstantinovićeva studija ogolila je strukturu, jezik i politiku palanke u agoniji. Od čuvene uvodne rečenice od završnih beležaka u knjizi, "Filosofija palanke" uznemirujuće je tačna i danas

Iskustvo nam je palanačko.

Ponekad, opasno je (i kažnjivo) reći to na uho palanačkoj oholosti; ponekada, međutim, ova reč ide do pojma sudbinskog: palanka je, kaže se, naša sudbina, naš zao udes. Nema niti može da bude promene. Istorija nas je zaboravila, kao u nekakvoj velikoj rasejanosti. Između sela i grada, ovako zaboravljen, svet palanke nije ni selo ni grad. Duh njegov, međutim, jeste duh između plemenskog, kao idealno-jedinstvenog, i svetskog duha, kao idealno-otvorenog. Kada ovaj duh ovako govori o svojoj zloj sudbini, on govori o svojoj izuzetosti iz istorije. Ali, i kada je oglašava za prokletstvo, on hoće tu izuzetost. Osnovna pretpostavka duha palanke negde je u tome: da je to duh koji, zaboravljen od istorije, pokušava sada ovaj udes da preobrazi u svoju privilegiju, time što će i sam (onako kao što se klin klinom vadi) da zaboravi istoriju, ovim zaboravom da se ovekoveči u samom sebi, zaveren trajanju, s onu stranu vremena. Vreme je s druge strane brda, tamo gde počinje svetski haos, ili haos apsolutno-otvorenog sveta.

Ma šta moglo da se vidi u ovom nagonu za zatvaranjem, za izuzimanjem iz vremena (kada se, u „večnosti“, živi zajedno sa mrtvima, i kada nema mrtvih, kada je svet kao u nekakvom večnom Danu večno-praroditeljskog sveta) izvesno je da ovaj svet apsolutne otvorenosti postoji samo u duhu palanke, u njegovom strahu od sveta, da je taj svet jedan nedvosmisleno palanački svet. Nema sveta izvan duha palanke. Samo on, koji ispoveda religiju zatvorenosti, religiju u kojoj je vrhovni bog ovaj bog jedinstva, a njegova antitetička, demonska sila, zlo apsolutne otvorenosti, samo on poznaje ovaj apsolutno-otvoreni svet; ali, ne znači li to da, ako je svet palanački, isto tako nije i palanka – svetska? Gde je svet idealno-zatvorenog, ako ne samo u duhu koji se protivi otvaranju, na iskonski svoj način, i koji pokušava da ovo svoje protivljenje postvari, da ga nađe u jednom njemu savršeno saobraznom svetu? Svet palanke postoji samo u duhu; sam duh palanke je jedna apsolutna palanka, za kojom zaostaje svaka stvarnost palanke. On nema svog sveta, u koji bi mogao savršeno da se materajalizuje, koji bi bio njegovo idealno oličenje. Ma koliko pokušavao da prikaže svet palanke, u kome je rođen, kao svoj svet, i ma koliko taj svet njemu bio najbliži, on je jedan lutajući duh, jedan nemogući duh: nema zemlje u kojoj on nije moguć, jer je on svuda podjednako nemoguć, u ovom svom zahtevu za idealno zatvorenim, koje bi bilo vanvremeno i, samim tim, ništavilo večnosti.

Photo: Fadil Šarki

Ali, upravo zato što nema svog sveta, on i jeste duh: tamo gde prestaje mogućnost sveta počinje mogućnost ovoga duha. Pretvoren svojom nemogućnošću u ovu stalnu mogućnost duha, on se javlja kao rodonačelni duh svake težnje ka zatvaranju u svoj svet, kao svake težnje da se svet preobrazi u svet palanke. Svet je, u njegovom doživljaju, s neke druge strane brda, a ne u njegovom svetu, kao svetu palanke koji je, u tom smislu, ne-svet. Sve što karakteriše ne-svet (do samog ništavila, do samog ne-bića) odlikuje i palanku, u doživljaju ovoga duha. Mogući stav palančanina je stav odobravanja ili pobune, stav svesnog konzervatizma, koji se zasniva na kritici „sveta”, na osećanju sopstvene prvorodnosti (svet je bio kao što sam ja sada, ja sam dakle prošlost sveta, njegova živa istorija; ja sam tamo gde je nekada bio svet, ja sam ostao, svet se otpadio od prvašnje svoje sudbine, on se odradio; svet je, dakle, odrod a ne ja), ili stav očajanja koje sanja uključenje u svet, negacijom palanke. Duh palanački u oba vida se javlja i u oba vida trijumfuje. On, u svakom slučaju, mora da se shvati kao jedan delatan duh. Čak i u prvome slučaju, ako je konzervativni stav nesumnjiv, ovaj duh je delatan: on je samo pasivno delatan, on palanački pokušava da akciji suprotstavi pasivnost, u tome smislu što ono što jeste pokušava da suprotstavi onome što nastaje. Ono što palanački jeste, samim tim što je početak koji se nije odvojio od sebe, koji nije evoluirao, ne dozvoljava aktivnost, da njome ne bi bio izneveren, preobražen. Ne sme da bude preobražaja, dakle ne srne da bude rada, potrebna je pasivnost, prepuštanje onome što jeste. Ali ovo prepuštanje je takođe svojevrsna delatnost, jedna negativna delatnost. Pasivnost je takođe izbor volje, a njen jezik (neradom, nepreduzimljivošću) takođe je jezik voljnog opredeljenja. Najčešće, ovo se gubi iz vida zato što palanačanin, rođen u jednom zatvorenom svetu, ne pristaje da vidi sebe kao subjekt toga sveta već kao njegov objekt. Otkuda to?

Ako bi palančanin priznao sebe kao subjekt, palanka bi time bila ugrožena kao volja: tamo gde sam ja subjekt, svet ne može da bude subjekt. Palančanin, međutim, verniji je palanci nego samom sebi, bar po osnovnom svom opredeljenja. On nije pojedinac na personalnom putu; on je sumum jednoga iskustva, jedan stav i jedan stil. Ono što on čuva, kad čuva palanku, to je taj stav i stil. Palanaštvo je nagonski-odbrambeno negovanje palanačkog stila kao opšteg stila. Palančanin ima izvanredno jako osećanje stila, jer ima izvanredno jako osećanje kolektiviteta, zamrznutog (ili oličenog) u tom stilu. Veliki „svet” je svet koji, množinom mogućnosti (stilova), razara ovu jedinstvenost stila, ovu njegovu jedno-obraznost. Palanački duh je duh jedno-obraznosti, pre svega, duh gotovog rešenja, obrasca, veoma određene forme. Kada palanački pojedinac čuva palanku, kao vrhovnu volju, kao svoje nad-ja, on čuva pre svega ovaj stil jedno-obraznosti, i, zbog toga, kada se on boji sveta, izlaska u svet, on se boji ovog izlaska u svet bez stila. Najčešća optužba, koja se baca palančaninu u lice: da je čovek bez stila, savršeno je nespojiva sa duhom palanke koji je duh kolektivne volje, jedno-obraznosti kojom se ta volja izražava, pa sledstveno tome i sam duh stila.

Photo: Fadil Šarki

Ova služba stilu ide do njegovog obogotvorenja. Stil je sve, čovek je mnogo manje. U svetu palanke, važnije je dobro se držati ustaljenog običaja nego biti ličnost. Sve što je pretežno lično, individualno (ma u kom pravcu) nepoželjno je pre svega zato što je obećanje „sveta”, kao čiste negacije palanke, dakle obećanje stilske polivalencije, a ova polivalencija je, za palanački duh, čisto otelotvorenje kakofonije, muzika samog pakla.

Ova služba stilu je, u svojoj osnovi, služba sigurnosti. Odreknut od sopstvene volje, stilizovan po obrascu kolektivne volje, palančanin je sklonjen u sigurnost opštega. On ima utisak produženog detinjstva, ili utisak produženog života pod okriljem porodice. Infantilizam je korelativan palanačkom duhu. Ne može se biti u palanačkom duhu a ne biti u infantilizmu: palanački duh, kao duh nad-ja, kao duh kolektivne volje koja nas je uzela pod svoje, koja nas štiti od svega, a pre svega od nas samih, od svih izazova i iskušenja koja se zovu Ja (lična odgovornost i lična preduzetnost), nužno je duh koji posvećuje u infantilizam. On zahteva, iznuđuje taj infantilizam, kao zaštitnički, kao duh koji je nad-stavljen svemu individualnom. Jedno-obraznost stila znači, nesumnjivo, i izvesno protiv-vremensko opredeljenje. Ako je jedno-obrazni stil moguć, kao delo svih, on nije moguć samo u prostoru. On podrazumeva i svoju važnost, kao svoje rasprostiranje, u vremenu. Stil ne priznaje mrtve. On je nad-smrtan, jer je nad-graničan. Kao što mora da važi svuda (kao što mora svuda da prodre), on mora da važi i uvek. Duh tradicionalizma jedan je od osnovnih izražaja palanačkog duha; biti u duhu palanke, znači biti u njenoj volji, konkretno-stilski oličenoj, ali tako što će se, ovim stilom, ponoviti jučerašnjica palanke. Jako osećanje istorije, izvestan duh istoričnosti, koji se često uočavaju, kao jedna od bitnih odlika palanačkog duha, u suštini su delo van-istorijskog a ne samo ne-istorijskog (ili samo protiv-istorijskog) duha. Radoznalost za ono što je bilo ovde se javlja pod maskom istorije, ili istoričnosti; u stvari, u njoj nije teško prepoznati protiv-istoričnost palanke, zasnovanu ovde na dva činioca: 1) na radoznalosti, kojom palanka izražava svoju želju za jedno-obraznošću, za prodiranjem svuda, za apsorbovanjem svega, i to uništenjem onoga što bi njoj bilo nepoznato, što bi ostalo „tajna” za nju, van domašaja njenog oka, sluha i mogućnosti delanja, kao mogućnosti „odgovora” na sadržinu dogođenog, i 2) ovde nije teško otkriti ovu protiv-istoričnost i u palanačkoj težnji za vremenskim dejstvovanjem vrhunskog, praksom obogotvorenog stila. Treba svuda prodreti pogledom da bi se moglo sve „povezati” protiv-dejstvom palanačkog duha, njegovim tumačenjem, koje je uvek tumačenje stila. Palanka ne voli nepoznato, u načelu; to je jedna od osnovnih njenih oznaka, kojom se odlikuju njena istorija, njena kultura, njen mentalni svet. Ali ona ga odbija ne samo u svojoj aktualnosti, ona ga odbija i u vremenu. Ne voli ga u prošlosti, kao što ga ne voli u budućnosti. Zaverena trajanju, time što prihvata (što želi da učini to izborom svoje volje) sudbinu palanke, one koju je svet „napustio”, ostavio, ona trajanje traži svuda, pa neizbežno i u svom stilu. Ona mora sebe stilski da ujednači u vremenu kao i u prostoru, u prošlosti i sadašnjosti kao i u budućnosti. Konzervativan duh palanke, kao ovaj duh osuđen na trajanje, i koji ovu osudu želi da proglasi za svoju volju, koji ovu determinaciju istorije pokušava da oglasi za stvar svog sopstvenog izbora, u mračnom pokušaju koji ne znači samo izmirenje sa sudbinom već i njeno obogotvorenje, dakle ne samo na ravni koja bi osvetlela tu sudbinu kao snošljivu već bi joj dala značenje jedino moguće sudbine; taj konzervativni duh, upravo ovim svojim trajanjem kome je prevashodno veran, jeste duh koji se protivi vremenu, koji „sačekuje” budućnost svojom vernošću postojećem, ali koji takođe sačekuje prošlost svojom vernošću postojećem koje želi, neuporedivom upornošću, uvek da otkrije u prošlosti. Prošlost nije ono što nije sadašnjost, neka pre-sadašnjost, ili neka ne-sadašnjost. Prošlost je u najmanju ruku predviđanje sadašnjeg, ali je mnogo više potvrđivanje njeno. Palančanin ide po zadovoljenje svoje potrebe svuda, u svoje susedstvo, ali i u vreme; on hoće prošlost kao svoju potvrdu, i zbog toga je neće. On je anti-istoričan, na liniji svoga osećanja svevremenosti sopstvenog stila, na liniji naloga da, zatvoren u jedan zatvoren svet, prihvati ovu zatvorenost kao stvar svoje prednosti i, ponovimo to, svoga sopstvenog izbora, a ne kao stvar tuđe osude. On nije kažnjen, iako to jeste, ovom osudom da živi u zatvorenom svetu koji se zaustavio (i koji može biti zatvoren samo onoliko koliko je zaustavljen), i koji kao da se našao izvan vremena. Kažnjeni su drugi, koji su napustili taj svet i koji, zbog toga, u paklu stilskog višeglasja, u „haosu” koji je nastao na ruševini jedno-obraznosti palanačkog svevlasnog stila, doživljavaju najstrašnije užase koje uopšte može da doživi jedan „bludni sin”.

(Iz uvodnog poglavlja Stil, najviše načelo palanke)

******

Srpski nacizam nije „import“ iz nemačkog nacional-socijalizma, kome je služio i podražavao, već je krajnji izraz duha palanke, odnosno osnovnog protivrečja njegovog koje je protivrečje između večno-plemenskog kao iracionalnog i prevashodno empiričko-racionalističkog njegovog stava, protivnog svakoj iracionalnosti, pa i ovoj na koju poziva njim samim ovekovečeni duh plemena. Protiv-mistički (do čistog ateizma apsolutnog Dana), duh palanke ovde neizbežno biva suočavan sa pozivom na misticizam, i s nemogućnošću svojom da misticizam prihvati. Zlo srpskog nacizma je i zlo ovog protiviečja, a propast njegova je, izmedu ostalog, u nemogućnosti duha palanke da prihvati misticizam “rase”.

Photo: Fadil Šarki

Nacizam u tom smislu jeste, u sferi srpskog duha palanke, nemogućnost ovog duha da, ostajući skroz empiričko-racionalistički, bude istovremeno i mistički “rasan”, veran svom večno-plemenskom idealu, onome mitu o plemenu koji se pretvorio u plemenski mit nemogućnošću da bude protivstavljen istoriji i ponovljen. Misticizam srpskog nacizma je”krstašk”, ratnički, u stilu “odbrane” Hrista od marksističkog Anti-hrista, misticizam Dimitrija Ljotića koji je svoje kvislinške falange hteo da vidi i prikaže kao falange sreednjovekovnih svećenika Hrista. Međutim, taj misticizam (savršeno tuđ duhu palanke) nije bitan ni izdaleka kao misticizam večno-plemenskog, “rasnog”, koji je u samom korenu srpskog nacizma kao krajnjeg izraza srpskog nacionalizma pa i duha palanke koji, u pokušaju povratka duhu plemena, neizbežno jeste i ovaj duh nacionalizma.

Ako je svojim teističkim misticizmom srpski nacizam bitno protivrečan duhu palanke (dolazeći, uostalom, i u protivrečje sa nacional-socijalizmom tim pokušajem uspostavljanja verskog fanatzma), on je ovim misticizmom večno-plemenskog, “rasnog”, sasvim na putanji duha palanke okrenutog tautologiji večno-svoga, samo-posedujućeg duha koji se, samim posedovanjem, zatvara u krug prema svemu što je izvan njega i što je, zato, opako-tudinsko (i neprijateljsko, jer je tude). Ma koliko da je reč o “samosvojnosti” srpskog duha (na koji se srpski nacizam, u svom vazalstvu Hitlerovom nacional-socijalizmu, pozivao) prevashodno reč u službi gebelsovske propagande kojom je on svoje vazalstvo pokušavao da predstavi kao izraz narodnog duha pa, time, i kao legitimni izraz njegove volje, ova ideja o samosvojnosti je starija od srpskog nacizma i autentična autentičnošću neautentičnog duha palanke kao tražioca te iste samosvojnosti, a u sukobu sa istorijom i sa neizbežnošću “svetske” sudbine.

Zlo do koga je srpski nacizam neizbežno dolazio na makrokosmičkoj ravni jeste zlo ovog sukoba sa istorijom, zlo od pokušaja istorijske regresije, linijom nasilnog povratka u van-vremenost prošlosti, a na mikrokosmičkoj ravni (na ravni duha koji dolazi do izražaja kroz nužno individualno iskustvo) ovo zlo je, kada je autentičan izraz, stihijno-podsvesni pokušaj njegov da se u sebi preobrazi: bitno iracionalno, zlo je ovde tehnika kojom se pokušava da prevaziđe nepobedivi i nerazrešivi sukob između večno-plemenskog (“rasnog”) kao iracionalnog i korenskog racionalizma emiričkog duha palanke. Ono mora da bude jezik ovoga duha nesposobnog za izmirenje sa večno-iracionalnim u koji pada duh obogovljenog plemena duh koji je jedino moguć kao duh tamnog vilajeta, kao duh Noći, jer nužno iracionalan, na samom rubu ništavila, kao što je iracionalan duh samo-svojnosti kao duh apsolutnog identiteta, u njegovoj iracionalnaoj van-istoričnosti. Zlo je jedini mogući jezik vernika vilajeta koji, istavljen kao večnost svemu istorijski-vremenom, može da bude jedino tamni vilajet (vilajet tame); svaki drugi jezik, a pre svega jezik govora (ili govor jezika) posvećen rasvetljenju, prožet vremenom i pokretom, inteligencijom koja je inteligencija duha posvećenog određenom cilju, duha radnje i poduzetnosti, u dubokom je protivrečju sa ovim tamnim vilajetom. Kao iracionalan (obećanje ništavila ako ne i samo ništavilo), ovaj tamni vilajet (taman u svojoj “večnosti”, izvan pokreta i vremena(, jeste nepomirljiv sa jezikom, i utoliko je pomirljiviji sa zlom.

Photo: Fadil Šarki

(...)Glas večno-plemenskog je “unutrašnji glas” koji je neizgovorljiv, jedan Jezik idealno-nemoguće oslobođen od Govora, od pojedinačno-vremensko-artikulišućeg i od ma kakve racionalnosti, glas a ne jezik, i ne reč; osnovno protivrečje duha i duha večno-plemenskog je protivrečje između ovoga ”unutrašnjeg glasa” i jezika, protivrečje neizbežne volje za izrazom kao neizbežne pojedinačno-vremenske-artikulišuće volje koja, i kad se okreće protiv sebe, ostaje ono što jeste, onako kao što i svest, pobunjena protiv sebe, ostaje svest. Neprevodljivost ovog ”unutrašnjeg glasa” večno-plemenskog na jezik jeste, samo po sebi, zlo ili pra-zlo svakog zla kao tamne svesti o nepomirljivosti van-jezičkog (jer van-vremenskog, večnog) plemena i svesti (kao bitno ”konkretne”, pojedinačne svesti) koja pokušava da postane svest plemena, pokušajem koji nije drugo nego upoznavanje nemogućnosti apsolutnog samo-nasilja svesti, ili upoznavanje nemogućnosti svesti ništavila. Zlo je nemoć, i nemirenje sa tom nemoći, svesti da postane van-svesna svest, da iz stava mita o plemenu pređe u svest plemenskog mita, osuđena uvek na mit o plemenu samim tim što je izvan njega, što je svest o onome ”izvan”, što ne može da prodre u njega.

- Otuda je svaki pokušaj stvaranja ekskluzivne nacionalne umetnosti, one koja bi izrazila neposredno ovaj mit, završavao u opredmećenju, tako da je ovo svesno traženje ne-svesno rasnog pretvaralo subjekt toga ne-svesno ”rasnog” u objekt, u predmet. Udes onoga slikarstva protiv koga je pisao Bogdan Popović (Prva jugoslovenska umetnička izložba, Srpski književni glasnik, br 6, 1904), tvrdeći da je ”jedno šire obeležje našega slikasrtva i naše umetnosti uopšte... naš običaj da pozajmljujemo predmete za umetničku obradu iz svoje istorijske prošlosti.” Junačke narodne pesme starijeg vremena, naša starija i novija istorija i gusle, daju još jednako predmete za tvorevinu naših umetnika: naša je umetnost ”patriotska” – nije samo udes jednog umetničkog ”stila” ili jedne ”nerazvijene” kulture, već je izazvan i ovom dubljom kobi: da ovaj ne-govoreći unutrašnji glas, kad pokušava da se iskaže, nužno sebe objetivira, svodi na predmet, i tim opredmećenjem uništava.Opomena Milana Ševića (povodom iste izložbe u Letopisu Matice srpske, knj. 228, 1904) da ”biti nacionalan predmetom još ne znači biti nacionalan”, ma koliko da je razložna, ne može da se suprotstavi ovoj maniji opredmećivanja izazvanoj nagonom da se mitsko-iracionalno pomiri sa izrazom, da se iz stava o plemenu pređe u stav svesti plemenskog mita: postoji jedna neizmerna literatura bez duha i značaja, mrtvo slovo otuđenog duha, koji je našao svoju smrt u ovom neizbežnom opredmećivanju bez-predmetnog, van-predmetnog.-

Rozenbergov stav, u knjizi Mit XX veka: ”Uisto vreme u skrhanim dušama onih koji su preživeli pale ratnike, onaj mit krvi, za koji su heroji umirali, bio je obnovljen, produbljen, shvaćen i doživljen do njegovih krajnjih ogranaka. Taj unutrašnji glas zahteva, danas, da mit krvi i mit duše, rasa i ja, narod i ličnost, krv i čast, taj mit sam, apsolutno sam i bez kompromisa mora da prožme ceo život, da ga nosi i da ga predodređuje” – jeste nužni stav svakog duha apsolutno okrenutog večno-plemenskom nad-ja, pa i duha palanke koji je, takođe, okrenut traženju ovoga obogovljenog nad-ja odsutno-plemenskog (odsutnog i nemogućeg i zato obogovljenog). Kob ”unutrašnjeg glasa” o kome govori Rozenberg, pozivajući da se sve prožme njime (totalitaristički: apsolutno, bez kompormisa), jeste kob iracionalnosti ovog plemena čiji vilajet mora da bude u Noći, odnosno mora da bude tamni vilajet jer je nedostižan svesti i jeziku i jer im se protivi (nađen upravo u tom protivljenju i, na neki način, čak ”forma” tog protivljenja svesti), jer ostaje tim više jedan mit o plemenskom što je (sudbinski) manje živi plemenski mit (dakle mora biti mit o plemenskom mitu jer ije sam taj mit).

Photo: Fadil Šarki

 

Upravo ta nužnost zla kao neizrecivosti unutrašnjeg glasa na koji poziva Rozenberg, kao njegova neprevodljivost na jezik reči i zato unućenost na jezik nasilja (snaga nasilja raste sa nemoći artikulacije), otkriva nužnost nacizma u duhu palanke, makar i kao njegovu krajnju, protivrečnu nužnost kojom se dodiruje sama nemogućnost ovoga duha najizrazitije, najtragičnije (i najkrvavije). Nema službe ”samo-svojnosti” rodno-plemenskog koja je pomirljiva sa ma kakvom ličnošću i, tako, sa ma kakvom svešću, pa saobrazno tome nema ovakve službe koja potencijalno ne sadrži i mogućnost ne samo nacionalizma već i nacizma. Srpski nacizam je moguć kao i svaki drugi nacizam. On nije delo ”tuđinstva” ili, kako se to uobičajeno kaže, ”odrođavanja”: ako on zaista jeste odrođavanje, on je to kao odrođavanje (otuđenje) obogovljenog roda, ova (u praksi) nevernost rodu putem apsolutne vernosti njemu, ove vernosti koja rodni vilajet pretvara u iracionalno-večni tamni vilajet, u njegovu neiskazljivo-neprihvatljivu Noć nepomirljivu sa Danom vilajeta, odnosno sa živom njegovom stvarnošću. Ideja o tome da je nacizam tuđ duhu palanke, jeste ideja kojom jasno progovara upravo sam taj duh kao nepomirljiv sa egzistencijom sopstvenog zla, ali i kao ovaj duh koji odbija zlo ljubavi, ili ljubav zla, onako kako odbija svako otvaranje, veran načelu zatvorenosti svuda pa i u prostoru emocionalnosti. Kao što nema i ne može da bude zlog herojstva i herojskog zla, i kao što je za ovaj duh pojam o tragičnom uvek vezan za pojam o uzvišenom (utoliko više što on u tragediji vidi samo način žrtvovanja za zajednicu, za ”više” ciljeve, i što je, sam, duboko anti-tragičan), tako je ljubav samo ljubav: ona je zatvorena u sebi, uvek sa sobom podudarna kao što je i idealno pleme, kome teži duh palanke (težnjom koja je u osnovi svakog njenog doživljaja), izvan svakog načela protivrečja kao načela otvaranja. Ukoliko je duh palanke duh nemogućnosti, protivrečan sebi, utoliko on nužno odbija svaku pomisao oprotivrečju, pa i ovu misao o protivrečju ljubavi ili protivrečju zla. Kao što ljubav može da rodi samo ljubav, tako se i zlo rađa samo iz zla. Nema, ne može da bude za ovaj duh, u njegovom stremljenju zatvorenosti, zle ljubavi: njega obuzima ”sveti gnev” i na sam pomen takve ljubavi kao na čisto ”skrnavljenje” ljubavi. U tom smislu, on ostaje savršeno dosledan sebi kad odbija mogućnost ne samo netrpeljivo-nacionalističkog već i nacističkog zla i nevernosti ”rodu” upravo po liniji ove apsolutne vernosti koja apsolutizuje rod i tom apsolutizacijom se upravo otuđuje od njega, osuđena na sve izraze ovog otuđenja koje podrazumeva pokušaj pojedinačne svesti da se preobrazi u ”svest” obogovljenog plemena, odnosno u ne-svest, naporom koji je uvek (i kad se ne izražava krvavim orgijama( negde između religijske obredne igre i raspaljenog erotizma jer je uvek pokušaj svojevrsnog ”očišćenja” pojedinca od svega plemena ”nedostojnog” u njemu, odnosno od same svesti koju ”svest” plemena bez svesti (kao opštost bez svesti) zahteva. Pleme, obogovljeno vernošću njemu, jeste jemstvo otuđenja fetišizacijom njegovom, kao što je to svojstveno svakom fetišizmu u kome je motiv vernosti prvenstveno značajan motiv. Zabuna u koju ovde pada duh palanke, koji je neveran u ime apsolutne (i apsolutizovane) vernosti, jeste zabuna pred protivrečjem njemu nepojmljivim, objektivnog i subjektivnog izdajstva čiji subjekt može da bude, ali ne mora, i subjekt ove apslutne ljubavi kao apsolutnog zla prema svesti. Čak, izgleda, ovaj objektivni izdajnik je utoliko manje to u sebi, za sebe, ukoliko je to više objektivno, jer veličina njegovog otuđenja srazmerno raste veličini njegove ne-svesti o tom otuđenju, nemogućnosti uvida u njega, nemogućnosti koja je ravna nemogućnosti prihvatanja dijalektike stvari pa i dijalektike ”vernosti” koja vodi apslutnom i zlu u ime njega (kao samoga zla i ”izrecivog” jedino, u njegovoj van-jezičnosti, ”jezikom” zla).

Kada se srpski nacizam poziva na kosovski mit, mokušavajući da u njemu vidi osnovu svoga ulaženja u Rozenbergov ”novi mit” nacional-socijalizma i,čak, kad pronalazi istovetnosti u glavnim odlikama kosovskog mita i ”novog mita” (tako, na primer, jedan od ideologa nacističkog Zbora Dimitrija Ljotića, Damjan Kovačević, u članku Nacionalni mit, Srpski narod, Božić 1942, kaže da su ”glavne odlike novog nacionalnog mita i našeg starog Kosovskog mita istovetne. Zar princip voćstva novog mita nije isto što i svetiteljstvo naših kraljeva? Prednost duhovnih vrednosti nad materijalnim šta je drugo do nebesko opredeljenje Kosovskog mita? A zar herojstvo i požrtvovanje Kosovskog mita nije isto kao i herojstvo vernika u novi mit?”), onda je to nedvosmisleno unakažavanje kosovskog mita, prljavo trgovanje s njim na putu u nacistički logor ”Nove Evrope”. Ali, i bez Rozenberga i nacizma, pa čak i u racionalnom nemirenju sa Rozenbergom, svaka apsolutizacija svakog mita (pa i kosovskog mita) vodi netrpeljivom nacionalizmu pa i krajnjoj njegovoj konsekvenciji, nacizmu, tako da bi se moglo govoriti o svojevrsnom protiv-rozenbergovskom rozenbergovstvu kao potencijalnoj mogućnosti i pre i posle Rozenberga, jer vodi ovom ”unutrašnjem glasu” plemena, njegovoj neartikulisanosti, sukobu sa svešću (vremenskom i istoričnom) pa, tako, i zlu ovog sukoba kao pra-zlu svakog zla. Postajući izvor i oblik plemenskog nad-ja, iracionalno-mistička nad-stvarnost, svaki mit, bez obzira na svoj racionalni sadržaj (pa tako i kosovski mit), postaje izvor i oblik zla, otuđujući se od samog sebe sopstvenom apsolutizacijom.

Konfuzna i nedorečena, na odlomke (po novinama) razbijena poetika srpskog nacizma, a takođe i stav njegov prema jeziku, ovo nedvosmisleno potvrđuju.

(Iz završnih beleški O srpskom nacizmu)

star
Oceni
4.61
Ostali članci iz rubrike Društvo
Tagovi
Nema tagova za ovaj članak