Siroti mali Tadićevi mediji

Photo: Svetska komunalna baština

Boris Tadić nesumnjivo misli da je njegova demokratija fenomenalna, da ne može biti boljeg modela od ovog što je nam je on dodelio i da prosto, zdravom deesovskom logikom se nameće, nema nikakvog razloga da se sad tu nešto pametuje i da se igramo nezavisnog novinarstva ako to nema nikakvog smisla. Svi su ućutkani, neko dobrom napojnicom, neko teškom ucenom, tek scenom vlada licemerje nekad nezavisnog novinarstva

Sitges je malo primorsko mesto udaljeno svega 25 kilometara južno od Barselone. Na jednom od internet sajtova posvećenom turističkim destinacijama izabran za jedan od najlepših malih gradova Evrope. Uske mediteranske ulice, romanski stil u tragovima pomešan sa tragovima Gaudijevom arhitekturom, ukazuju na to da ovaj gradić za svoju lepotu mnogo duguje umetnicima.

I priča bi tu verovatno bila završena jer je Sitgest zaista jedno lepo - ali samo lepo, primorsko mesto kakvih imate na stotine širom Sredozemlja. Ali, ono što Sitgesu daje važnost, nisu ni crkve, niti arhitektura, niti uske uličice, već gej i lezbejska populacija koja u velikom broju dolazi u ovo katalonsko letovalište.

Baš tu smo se ovog leta zaputili supruga i ja sa naše dvoje dece. Još dok smo surfovali internetom tražeći najbolju lokaciju na španskoj rivijeri za naše letovanje, primetili smo da Sitges ostavlja jači utisak od drugih kandidata. Pročitali smo i da je to gej i lezbijska “Meka”. To smo samo konstatovali, onako uzgred, malo razmislili o deci i zaključili da su to normalni ljudi koji uvažavaju svet u kojem žive.

Photomontage: KANDAhar

Da ne dužim, bilo je to jedno od onih letovanja koje će ostati u pamćenju, a iskustvo sa ljudima raznovrsnog seksualnog opredeljenja samo je potvrdilo naše uverenje da nema nikakve razlike da li letujete u Sitgesu ili bilo kom drugom letovalištu. Ovakvo uverenje mora se jasno i glasno iskazati na brdovitom Balkanu - tamo gde možete da seksualno zlostavljate decu, ali nisu dozvoljeni intimni odnosi sa osobom istog pola.

Dablin je, pak, prilično veće mesto od Sitgesa. Vetrovito je i kišno, u ove oktobarske dane, nema one katalonske boemije u njemu niti uskih ulica. Međutim, Dablin može postati prva svetska prestonica koja će imati gej osobu za predsednika. Dejvid Noris, javno deklarisani gej, senator i intelektualac visokog kova, jedan je od sedam kandidata za upražnjeno mesto predsednika Republike Irske. Činjenica da nije strejt je toliko malo eksloatisana, da to puritanstvo prosto jednom Balkancu gotovo da smeta. Pomislio bi Gedža sa Morave da se foliraju i glume finoću, pa neće da mu kažu “ma, šta je bre pederčino jedna, ti da mi budeš predsednik”. Sve se misli Gedža kad će da krene lavina na Norisa.

Od lavine međutim nema nit traga ni glasa. Jednostavno, biti gej ili strejt u Irskoj - inače užasno konzevrativnoj zemlji, sa jakim korenima patrijarhata i gotovo pa verskog fundamentalizma - nije tema. Prosto nije. Baš kao što nije tema da li predsednički kandidati imaju plave ili braon oči, da li su visoki ili niski, e baš tako se gleda i na činjenicu da li je neko seksualno ovakav ili onakav.

Photo: wordpress.com

Nekako se pogodilo da su, u trenucima kada je Noris u Dablinu podnosio zvaničnu kandidaturu za predsednika Irske, dvojica političara sumnjivog intelektualnog kapaciteta i dokazano mizernog nivoa opšte kulture, odlučili da u Srbiji zavedu neki drugi red. Potpuno nakaradan i neusklađen sa ostatkom civilizovanog sveta. Prvi, kome je onomad bilo iskreno žao što mu je malo nedostajalo pa da Beteovena dovede da mu pokaže majmune i žirafe ( sve se nadajući da će njihova onomatopeja proizvesti u geniju još jednu simfoniju, koju bi, što da ne, možda nazvao Palminom) neumorno se trudio da zabrani održavanje Parade ponosa, dok nije ubedio svog “partnera”. Onog koji je sada volšebno drugi čovek vlade, verovatno zbog neverovatne količine znanja kojim raspolaže - sa statusom najboljeg (!?) studenta u svojoj generaciji na Fakultetu političkih nauka - što je jednog dana rešio da impresionira svog francuskog kolegu širokim univerzitetskim znanjem, te mu je objašnjavao kako turska reč “kale” znači ništa drugo do “brdo, planina”. Sve u svemu, Parada ponosa nije održana na tom balkanskom brdu.

Vođen irskim iskustvom, naivno sam počeo razgovore sa intelektualno osvešćenijim, tako sam mislio, delom srpske srednje generacije. Naveo sam rezigniranost, utučenost, i ostala loša osećanja zbog činjenice da u mom rodnom gradu ne može da se održi nešto što je civilizacijska tekovina. Ostali su me posmatrali i slušali kao da sam za sanatorijum. Niko se sa mnom nije složio; čak ni oni koji se predstavljaju građansko-liberalnom strujom. Niko!

Slušao sam opravdanja o tome kako je time spasen Beograd, životi, kako je to jedna zrela državnička odluka, kako ja ne znam šta je sve moglo da se desi, kako Evropa nas ne razume, kako nam previše traži i tako dalje.

Ogromna većina građana Srbije ima identično mišljenje. Ista matrica, ista argumentacija, isto mišljenje i jednako nepostojanje kritičkog otklona prema određenim društvenim pojavama.

Priznajem da je Demokratska stranka, kada je reč o kontroli medija, nadmašila Slobodana Miloševića. Ako je devedestih kontrolisao državne medije, Milošević je u manjoj ili većoj meri dopuštao nezavisnim medijima da pišu šta god žele. Barem smo mi, u tadašnjem Danasu, imali takav osećaj; da možemo da napišemo kritiku vlasti kako god hoćemo, bez ikakvih kočnica. One su se (kočnice) pojavile tek sa postpetooktobarskim vladama, počevši od prve, pa se to razvijalo da bi danas dostiglo pandemijske razmere. Boris Tadić je sa svojom marketinškom kamarilom uspeo ono što nije ni Milošević – da potpuno kotroliše sve medije u Srbiji.

Možete uzeti Politiku ili Danas, Nin, Standard ili Vreme, možete gledati RTS ili B92, svuda ćete čuti jedno te isto. Isti komentari, isti stavovi, ista argumentacija.

Boris Tadić nesumnjivo misli da je njegova demokratija fenomenalna, da ne može biti boljeg modela od ovog što je nam je on dodelio i da prosto, zdravom deesovskom logikom se nameće, nema nikakvog razloga da se sad tu nešto pametuje i da se igramo nezavisnog novinarstva ako to nema nikakvog smisla. Svi su ućutkani, neko dobrom napojnicom, neko teškom ucenom, tek scenom vlada licemerje nekad nezavisnog novinarstva. To je poprimilo neslućene razmere. U takvoj situaciji, u kojoj se preko svih medija na identičan način opravdava svaki potez vlasti, i ne može da se očekuje ništa drugo nego da se javna kritika svede na nivo statstičke greške, u kojoj ta banalna manjina i kad kaže bilo šta što odudara od propisanog diskursa postaje ismejana i omražena.

U takvoj apsurdnoj situaciji razum u vidu odbrane elementarnih ljudskih prava može samo da se povuče i ustupi svoje mesto iracionalnom shvatanju politike, društva i života uopšte.