Zaštita novinara i druge prevare

Pakt sa đavolom: Bivša predsednica NUNS (levo) i neki čudni ljudi (desno)

Photo: BETA/Božidar Petrović

Drastična cenzura koja prati monopolizaciju medija ne bi bila tako uspešan projekat u "demokratskoj" Srbiji da nije preovlađujuće robovlasničkog modela ekonomije. Novinarima se ne isplaćuju honorari i plate ali se zato velikodušno dele otkazi; dok se po evropski plaćenim uredničkim foteljama guze polupismeni poslušnici sa preporukama iz stranačkih centrala, cena prosečnog novinarskog teksta dosegla je rang nužne socijalne pomoći. Novinarima su na usluzi dva profesionalna udruženja - u jedno ne bi kročio niko ko pamti devedesete, u drugo nema smisla kročiti jer se ne usuđuje da se javno usprotivi lokalnim medijskim mogulima i politici koja ih podstiče. Sledi sasvim lična ispovest Bojana Bednara, novinara koji se nedavno pridružio našem malom jeretičkom mediju

Ima jedna pesma grupe Babe, čuli ste je sigurno, zove se "Ko me tero (da te volim)". Pesma počinje stihovima "Sticajem čudnih okolnosti/dok sam tonuo u dosadu". Tako sam i ja, sticajem čudnih okolnosti, prvo dobio otkaz u Blicu. Zatim sam sticajem još čudnijih okolnosti, ali ne i iz dosade već iz potrebe da učinim nešto za sebe i novinarsku profesiju, odlučio da tužim Blic. Za nekog ko nije član ni NUNS-a ni UNS-a, za nekog o kome nijedan političar, nijedan moćnik, izuzimajući ponekog u Blicu, nikada ništa nije čuo - vrlo naivno, ispostavilo se. Ali i to je manje važno. Problem je što je namera da se pomogne profesiji ispala vrlo jalova, a zahvaljujući maloj pomoći "mojih prijatelja" prerasla je u burlesku.

Trange za frange: Jelka Jovanović, potpredsednica NUNS

Photo: Medija Centar Beograd

Ko ne zna neka nikada ni ne sazna ali mnogo je, reći ću, kompleksno kada vam neko pljusne otkaz, pogotovo ako ste odgovoran porodičan čovek. Situaciju u kojoj sam se, sa još desetak kolega našao, dodatno je začinila činjenica da smo mesec dana pre dobijanja otkaza svi profesionalno degradirani, što je zapravo bila uvertira u otkaz. Ja sam bio preregistrovan u pomoćnika novinara, poziciju koja nije nepoznata u velikim medijskim kućama.

Međutim, kad se tako nešto dogodi, kolege, uglavnom visokoobrazovani ljudi, ne misle da ste stvarno postali pomoćnik novinara jer je takav trend u velikim medijskim kućama. Zato se dogodi da počnu da vas tretiraju kao obolelog od HIV-a: sve je to ok, razumemo da su ti uzeli pola plate, degradirali te, znamo i da se otkaz, kao ni HIV, ne prenosi vazduhom, ali nemoj da pričamo mnogo, mogu da nas vide zajedno. I to je potpuno ljudski, samo se nenormalan čovek ne plaši boleštine. Da se razumemo, pre mene žrtva degradacije postala je koleginica koja je sedela odmah pored mene, i ja sam tada bio oprezan s njom kao da ima temperaturu bar 37,5 i nisam se pobunio. Pa, kako seješ... Na kraju, kad vam daju otkaz, nekako vam postane lakše jer ne morate više da se sklanjate kolegama sa vidika kako biste ih poštedeli neprijatnog truda da se prave da vas nisu primetili dok prolazite pored njih.

I onda mudri ljudi sagledaju kakvu ličnu korist mogu da izvuku preko tužbi protiv bivšeg poslodavca. Naivnima kao što sam ja dovoljno je da se obrati neko ko vas ne posmatra kao leglo zaraze, ili kome ne smeta ta vaša "bolest" i ponudi vam pomoć. Tako je meni, sticajem čudnih okolnosti, NUNS ponudio besplatnu pravnu pomoć. Trebalo je samo, rekli su mi tako, da dostavim svu neophodnu dokumentaciju i da se učlanim u NUNS i stvar će biti rešena. Objašnjeno mi je i da ne mogu da se nadam nekoj velikoj lovi, ali hej, pa ja ni do tad nisam živeo u dvosobnom stanu, vozio svoja kola, letovao u Egiptu... Imao sam samo miran porodičan život i dovoljno da platim račune i kiriju. Nešto drugo je mene interesovalo.

Kao što znate, na presudama koje donose srpski sudovi, odmah nakon zaglavlja piše "U ime naroda". Bio sam rad znati da li bi eventualnom presudom u korist mene i drugih otpuštenih iz Blica, u ime tog naroda koji se toliko često poziva na čast i poštenje i nepravde nanete mu tokom istorije, država Srbija zakonima stala na put vlastodršcima koji se prema svoj podređenima odnose kao prema manje vrednim, nižim bićima, kojih se, zašto ne reći, otvoreno gade. Razumem ja da neko ko svakog meseca trpa hiljade evra u džepove misli da je makar polubog i da očekuje da mu se tako (polu)bezgrešnom bližnji dive, ali moram da primetim da je takvo shvatanje počelo da zastareva još u Homerovo vreme i da je vrlo loše za psihu "mislioca". Ako ljudi vrede samo onoliko koliko imaju para na računu, onda bi naši sugrađani koji preturaju po kontejnerima trebalo ozbiljno da se zabrinu.

"Kako da ne", odgovaraju iz NUNS-a, "pa to će tek biti pobeda! Na posao, verovatno, ne možemo da te vratimo, ali ti ni ne želiš nazad, zar ne? Oni te ne žele, šta ćeš tamo. Međutim, nakon presude Blicu svako će se dobro zamisliti kad samo pomisli da otpusti novinara. Pa time se flagrantno krše prava na rad, takvim ponašanjem Blic unosi bezakonje u medije, poslaćemo mi njima inspekciju, žalićemo se Evropi! Ej, Evropi! I sve to u okviru besplatne pravne pomoći koju NUNS pruži obespravljenim novinarima."

Photomontage: Instruktor

"Potpuno besplatno?"

"Potpuno besplatno."

"U jeee!", tutnjalo mi je u glavi, doduše možda zbog piva, jer se plan borbe protiv nepravde kovao u krčmi znakovitog imena - "Polet". "Ovi iz NUNS -a su veoma ozbiljni."

Krenem tako da skupljam dokumentaciju i savetujem se sa preporučenim mi advokatima i konačno mi stiže mejl iz advokatske kancelarije da je tužba protiv Blica predata Prvom osnovnom sudu. Dobiću, kaže tužba, silnu lovu što mi nisu isplaćivali regrese, tople obroke i što imam 10 dana neiskorišćenog godišnjeg odmora. Suma sumarum, Blic će bludničenje glavnokomandujućeg nada mnom platiti 519.034 dinara sa zakonskom zateznom kamatom. To jest, ako sud presudi u moju korist. Okej, u Blicu malo njih ima toliku platu. Još manje zaradi toliko za pola meseca. Međutim, nigde ni reči o bezakonju u medijima, flagrantnim kršenjima prava na rad. Ali šta sad, dobiću pare ako sud presudi u moju korist a da dinara nisam uložio a sa tolikom lovom, ako sud presudi u moju korist, mogu i sam da ih tužim. A onda... čekaj, čekaj, još jedan mejl. Iz NUNS-a je, sigurno sad sledi onaj deo o tužbi evropskim institucijama!

"Čujemo se, a verovatao i vidmo, vezano za troškove sudske takse."

Kakve sad takse?!

Iz dva razgovora saznam da je NUNS, eto baš se tako pogodilo, istog dana kada je tužba podneta saznao da tužitelji, što će reći ljudi koji su dobili otkaz u Blicu, moraju da plate troškove sudske takse jer ona ne ulazi u besplatnu pravnu pomoć. Vrlo su radi, kažu, da mi kintu za tužbu, 10-15 hiljada dinara, "a možda i manje", posude dok ne dobijem lovu od Blica. Ako sud presudi u moju korist. I da se već jednom učlanim u NUNS. Da li bi trebalo da se učlanim i u DS ili SNS ili kod veselog Mlađe, nisu mi rekli, ali kad jednom platim biće lako. Članarinu će, verujem, iskoristiti za organizovanje protesta i makar jednodnevnog opšteg obustavljanja rada svih članova NUNS-a u svim medijima, kada jednog dana neke druge kolege budu najurene s posla jer se gloduru tako može.

Za one koji nisu shvatili – odustajem od tužbe.

Zvoni mi telefon. Možda su iz UNS-a.

Laku noć.

P. S. Ima i jedna pesma grupe Familija, čuli ste je sigurno, počinje rečima: "Mala, mala, mala grupa..."