Slike ratnog zločina

Photo: wordpress.com

Projekat „Vizuelni dokumenti i njihov efekat u javnosti i u sudskim procesima", koji realizuju profesori s Odeljenja za studije rata Kraljevskog koledža iz Londona, predstavljen je u petak istraživačima i novinarima iz Beograda kroz razgovor i zajedničko praćenje izricanja presude hrvatskim generalima u Hagu

Regionalno istraživanje obuhvatiće konsultacije sa studentima, udruženjima mladih, verskim grupama, medijima, učesnicima lokalnih razvojnih projekata, nevladinim organizacijama i drugim zainteresovanim grupama u Srbiji, Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj, da bi se, kako se navodi, istraživanje londonskog Departmana za ratne studije obogatilo empirijskim informacijama, različitim pristupima i vrednovanjima.

U prostorijama beogradskog Fonda za humanitarno pravo, koji je i lokalni saradnik u organizaciji istraživanja, u četvrtak su okupljenim istraživačima i novinarima projekat predstavili profesori Džejms Gau i Zoran Pajić, pozivajući prisutne da prilože svoja iskustva. O snazi fotografije i snimka u kreiranju javnog mnjenja govorila je Meridijana Sadović iz britanskog Instituta za izveštavanje o ratu i miru (IWRP), koja je podsetila na ratnohuškačke medije s prostora bivše Jugoslavije, navodeći nekoliko tipičnih primera medijske manipulacije slikom s namerom da se relativizuje ili porekne počinjeni zločin. S druge strane, Sadović je istakla značaj vizuelnih dokumenata s bosanskih i kosovskih ratišta u alarmiranju međunarodne zajednice, navodeći da su upravo slike zločina na Markalama presudno uticale na odluku o intervenciji NATO-a u Bosni. Konačno, fotografije i snimci nose najveću vrednost za dokazni postupak u okviru sudskih procesa, rekla je Meridijana Sadović, dok je njihov efekat vidljiv ne samo na svedocima i izveštačima sa suđenja već i na samim optuženicima.

Nakon emitovanja dela dokumentarnog filma „Slike ratnog zločina“ u kom su prikazana ubistva bošnjačkih civila koja su snimile same ubice, pripadnici paravojne formacije „Škorpioni“, direktorka Fonda za humanitarno pravo Nataša Kandić ukazala je na posledice koje je javno emitovanje tog snimka 2005. imalo u srbijanskoj javnosti. „Prvi put se desilo da većinska javnost stane na stranu žrtava“, rekla je Kandićeva i podsetila da su i reakcije javnosti na oslobađanje jednog od „Škorpiona“, te presuda od svega pet godina drugom, većinom bile izrazito negativne. Nažalost, ovi snimci iz proceduralnih razloga nisu uvršteni u dokazni materijal na suđenju Slobodanu Miloševiću u Hagu.

Žrtve i zločinci su na tom snimku tako jasno predstavljeni, objasnila je Nataša Kandić, žrtve su potpuno nemoćne, očigledno su civili, dečaci ili stariji ljudi, izloženi brutalnom poniženju dok u redu jedan iza drugog čekaju metak u leđa ili posmatraju kako „Škorpioni“ njihove prethodnike „overavaju“. Scena u kojoj jedan od „Škorpiona“ (koji je kasnije pred domaćim sudom osuđen na svega pet godina zatvora) pita jednog dečaka da li je ikad spavao s devojkom i, kada ovaj odgovori da nije, kaže: „I nećeš“, posebno je šokantno svedočanstvo o brutalnosti zločina. „Nažalost, taj snimak nije poslužio da bude zadovoljena pravda“, ponovila je Kandićeva, ukazujući i da dok je pred domaćim sudom taj snimak prihvaćen kao dokaz, uprkos svedočenjima porodica, u presudi je ipak zaključeno da „nema dokaza“ da su žrtve bile iz Srebrenice, pa on nije poslužio kao osnova tužbama za genocid.

U razgovoru su, između ostalih, učestvovali i reditelj Lazar Stojanović i Vladimir Petrović iz Instituta za savremenu istoriju, a za dalje konsultacije o ulozi vizuelnih dokumenata o ratnim zločinima poslužio je i direktan prenos izricanja presude hrvatskim generalima za zločine počinjene u akciji „Oluja“.

Lektura: Štrikla