Društvo
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (0)

Pakao usred raja

Božić u Ljubelj-Mauthauzenu

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Photo: Concentration Camp Ljubelj

Krematorijum je zapravo bio u stenu ukopan ogroman kamin sa dva sprata horizantalno položenih metalnih rešetki na koje su polagana tela logoraša. Pod rešetkama se ložilo. Na pet metra od kamina-krematorijuma proticao je penušavi planinski potok, oko njege su se vile božanstvene jelke i smreke, a vatru su nadgledali oštri i strogi, na bogove nalik, planinski vrhovi. Krematorijum je bio tako napravljen da se uz njega mogao dočekati Božić 1943. i 1944.

Kada sam 1987. došao na odsluženje vojnog roka u granični odsek Radovljica u Sloveniji, nisam slutio da će masiv Karavanki, kojim je tekla jugoslovensko-austrijska granica, postati neka vrsta moje nove domovine. O Karavankama nisam znao ništa i jedina moja veza sa ovim krajem bile su Peko cipele koje sam nosio.

Photo: Concentration Camp Ljubelj
A evo sada, na Badnji dan leta gospodnjeg 2010, uspinjem se serpentinama Karavanki prema bivšem graničnom prelazu Ljubelj / Loibelpass koji je, sve do probijanja Loibel tunela, bio najstrimiji planinski prelaz u Alpima. Kažem „bivši“ granični prelaz jer su i Slovenija i Austrija danas članice EU. Iza mene ostaje Tržič sa svojim zatvorenim industrijama ali sa novootvorenim megamarketima svih provenijenci tako da, razmišljam dok vozim prema belim vrhovima, Tržič postaje dostojan svojeg imena: na slovenačkom Tržič znači „tržnica“ ili „sajam“, a nemački naziv ovog grada Neumarktl znači „nova tržnica“. Nekada moćna industrija kože, tekstila i drveta u Tržiču, predvođena „najvećom fabrikom cipela u Jugoslaviji“ - fabrikom Peko, prestrukturirala se je u doba globalizacije i digitalizacije u partizanske privredne formacije za koje struka koristi izraz „mala privreda“.

Umesto Peka
Novo tržište
drže
Špar, Lidl, i Hoffer

Pre nego što se dođe do sela Ljubelj, gde je i ulaz u 1566 metara dug tunel, putnika namernika zaustavlja putna oznaka „Ljubelj-Mauthausen“. Da, tačno tu, u ovim alpskim vrletima, nalazio se nacistički koncentracioni logor, ispostava logora Mauthausen pored Linza. Logoraši koji su ovde bili zatvoreni - 1800 političkih zatvorenika iz Francuske, Norveške, Poljske, Sovjetskog saveza, Italije, Grčke, Luksemburga, Belgije, Holandije, Čehoslovačke i Jugoslavije - probijali su tokom 1943. i 44. Ljubeljski tunel. Pobornik i realizator ideje Ljubeljskog tunela bio je lokalni nacista Friedrich Rainer, koji je sklopio ugovor sa SS-om o dopremanju radne snage, a zatim i sa nemačkim građevinskim preduzećima „Universale Hoch“ i „Tiefbau AG“, te prionuo na posao strateškog povezivanja austrijskih pokrajina Koruške i Gornje Krajnske (Kärnten und Oberkrain).

Zaustavljam automobil; na desnoj strani puta pored bivše jugoslovenske karaule Koren, sada pretvorene u gasthaus, nalazi se spomenik žrtvama nacističkog logora a na levoj strani, preko puta, nalazi se logor i ja baš tamo odlazim.

Pred kupatilom
logora Ljubelj-Mauthausen
božična kiša

Od logora je ostala baza, njegov temelj, a najbolje su očuvani najbanalniji objekti - kupatila, lanterne, kuhinja i perionica, krojačka i obućarska radionica i, pre svega, krematorijum. Za života logora najvažnije stvari više nisu vidljive: baraka komande, oficirska baraka, barake SS trupa i zatvoreničke barake. A male i nevažne stvari traju, banalnost je jedina večna i izvesna stvar. Postavljen na lepom alpskom proplanku između visokih, strmih stena kojima vladaju divokoze i mufloni, logor je bio zamišljen kao mali pakao usred raja, kao da se želelo reći - pakao je srce raja.

Photo: Concentration Camp Ljubelj

Krematorijum logora postavljen je malo izvan logora, uz bučnu planinsku vododerinu, i sve je zapravo izgledalo jezivo romantično za one koji su mogli da uživaju. U prospektima ovog visokogorskog nacističkog kampa, krematorijum je nazvan „primitivnim“ verovatno zato što nije korišćen „ciklon-B“ već prirodno gorivo. Međutim, autori brošure o logoru mogli su krematorijum slobodno nazvati „romantičnim“ i bili bi bliže istini - reč je o još jednom ingenioznom izumu arijevskog duha, koji je kremiranje učinio intimnim SS-ugođajem. Jer krematorijum je zapravo bio u stenu ukopan ogroman kamin sa dva sprata horizantalno položenih metalnih rešetki na koje su polagana tela logoraša. Pod rešetkama se ložilo. Na pet metra od kamina-krematorijuma proticao je penušavi planinski potok, oko njege su se vile božanstvene jelke i smreke, a vatru su nadgledali oštri i strogi, na bogove nalik, planinski vrhovi. Krematorijum je bio tako napravljen da se uz njega mogao dočekati Božić 1943. i 1944. i kladim se da se je u božićnu zimu 43/44 i 44/45, većina SS-ovaca grejala na ovom svetom mestu i nazdravljala novoj rotaciji zemlje oko sunca.

Bezimeni planinski
potok huči na mestu
spaljivanja bezimenih

Brzina je u tunelu ograničena na 50 km/h i zato vozim polako, kao kroz vremeplov, jer je Loibel tunel otelovljenje Mauthausena i živa žila nacizma. Na austrijskoj strani me dočekuje svež sneg koji moje usplamtele misli odeva belom, otmeno hladnom i modrookom, arijevskom, nevinošću.

U Loibeltalu, Ljubeljskoj dolini, novogradnji poput slovenačkih gotovo nema, kuće su stare, tradicionalne, krovovi su drveni, napravljeni od dasaka za koje kažu da traže majstorsku ruku. U ovoj idiličnoj alpskoj dolini nekada je živelo 350 ljudi a sada samo 40. Nestanak granice sa Jugoslavijom ugasio je pograničnu privredu i na austrijskog strani. Od ulaska u EU, Austrija je dobila evropski novac kojim se subvencionira alpsko seosko gazdinstvo: zadatak tih subvencija je bio sprečiti urastanje planina pomoću ispaše. Ali prava privredna delatnost alpskih seljaka je nemoguća. Subvencije će prestati 2013. i Loibeltal će polako opusteti. „Jedini pravi biznis ovde u Loibeltalu su šume“, kaže mi Robert Malle, koji je do zatvaranja granice bio uspešan trgovac a danas je bez posla. „Međutim, to je biznis velikoposednika, vlasnika šuma“, nastavlja g. Malle, „Mali čovek danas teško zaradi za hleb, a još teže penziju. Ali ako imaš veliku šumu... Kubik četinara košta 100 eura, a evo, nedavno je jedan od velikoposednika izvukao 80 000 kubika samo čišćenjem šume, to je 600 kamiona, veliki novac, a sve ide pomoću tehnike, industrijski...“, priča g. Malle kod koga sam inače došao po njegove, nadaleko čuvene selchwurst, dimljene kobasice. Gospodin Malle me prima u svojoj pomoćnoj kući, auszugshaus, kako je s osmehom zove tj. „kuća egzodusa“, koja se nalazi tik uz veliku i staru, očevu kuću. On je treća generacija koruških Slovenaca koja je iz okolnih planina došla u Loibeltal. Po dolasku u dolinu, njihovo prezime „Male“ promenilo se u „Malle“ a njemu je danas nemački maternji jezik tako da i slovenački govori sa nemačkim akcentom. Dok pakuje kobasice koje je spremio za mene, uz osmeh kaže: „Mi, Korušci, za veliku noć jedemo kobasice a Tirolci jedu ovčetinu, jer ne znaju da prave kobasice“. Priupitam ga za mišljenje o slovenačkim kobasicama a on se mršti: „Meso je dobro, ali ne znaju da začine“.

Zahvaljujući Malleu na ovaj Badnji dan susrećem još jednog velikog austrijskog umetnika, čuvenog puškara iz Ferlaha, Johanna Fancoja, koji je pravio puške Titu i Putinu i u čijoj lovačkoj kući g. Malle radi kao domar.

U zemlji zanata
na svakom koraku
susrećem bogove


star
Oceni
4.86
Ostali članci iz rubrike Društvo
image

Prkosne, a apolitične

Drag Queens u Rusiji

image

O homofobiji i drugim patrijarhalnim demonima (2)

Šta mi se tu izdvajaš

image

O homofobiji i drugim patrijarhalnim demonima (1)

Mučki napadi tastaturom na ministarku Anu Brnabić

image

Molitvom do heteroseksualnosti

Bog ne želi da me promeni

Tagovi
Nema tagova za ovaj članak