Prizivanje rata i zlikovački crtići na hrvatskom

Srbijansko ratnohuškačko novinarstvo, poznata i omiljena ovdašnja disciplina koja se u svojim različitim vidovima iskazivala, uzdiže se u pisanju o Sandžaku i novoj samostalnoj autonomnoj oblasti Severno Kosovo (već su počeli i velika slova, kao da je SFRJ). Vuče sobom sve propratne pojave, ksenofobiju, mržnju, nacionalnu netrpeljivost

Beogradski tabloid Press upozorio je u broju od ponedeljka ovdašnje čitateljstvo da mu prete nove mobilizacije, optuživši na naslovnoj strani muftiju sandžačkog da priziva rat, a nove domete u alarmiranju javnosti dostigao je upozorenjem da deca rastu uz crtaće na hrvatskom. Ova je štampana stvar na zelenoj podlozi koja je, je l', sama po sebi upozoravajuća, objavila nadnaslov „Drama u Novom Pazaru“ i naslov „Zukorlić priziva rat!!!“, podsetila na zvezdane ratnohuškačke trenutke državnih dnevnika „Politike“ i „Večernjih novosti“, na čijim su stranama plasirane gotove „istine“ o ugroženosti srpskog naroda i pozivi dobrovoljcima. U Novom Pazaru su, naime, u subotu jake snage policije i Žandarmerije blokirale deo naselja Hadžet i nisu dozvolile pristalicama Muamera Zukorlića da organizuju protest kod gradilišta dečjeg vrtića.

„Naoštrite bajonete da koljemo tursko dete!“ - čulo se s početka devedesetih u Srbiji dok su preteče „Pressa“ oštrile pera i stvarale patriotsku klimu u kojoj je moguće, štaviše poželjno, označiti bilo koji nesrpski nacionalni kolektivitet krivim za nekakvo huškanje i odranije poznatu zlu nameru; zločine, naravno. A time i poželjnim za iskaljivanje iracionalne mržnje, podjarmljene epskim izletima najstrašnijih među onima koji su znali sva slova. Privatnim su medijima već tada poklonjene stotine hiljada infantilnih sveverujućih kupaca, prenumeranata na ludilo, ali i matrica kojom se na najlakši način dolazi do njihovih zakržljalih mozgova.

Muftija krvavih beonjača: Na drugoj strani nastavak; fotografija muftije Zukorlića potpisana sa „Opasan ekstremista“, beonjače mu fotošopirano krvave, ili, verujmo da je greška do štamparije; ima crvene na toj strani. U antrfileu, a gde bi drugde, urednik „Nove srpske političke misli“ iznosi svoj ambivalentni stav, naglašavajući da je reč o pritiscima na Srbiju zbog Kosova i da „država ne treba da krene u hajku protiv Zukorlića i da igra njegovu igru, jer će ga to samo ojačati“. Potom, pozivajući državu da „staloženo reaguje“, Vukadinović otkriva suštinu: „Suština je da sa Zukorlićem ne treba pregovarati i praviti trule kompromise, jer je takva politika i dovela do ovakve situacije“.

Zašto, uopšte, pregovarati sa bilo kim. Ima i dvojice političara u ovom tekstu, Čedomir Jovanović tvrdi da je pretilo krvoproliće, a to je saznao od lokalnog odbora LDP-a i potom cimnuo Ivicu Dačića koji je pojačao snage bezbednosti, te je, navodno, izbegnuto nasilje velikih razmera. Nema u „Pressu“, ali ima u drugim medijima; Ivica Dačić upozorava: „Ne želimo sukobe, ne želimo da padne krv. Upozoravam sve da, kad padne jedna kap krvi, onda se ne zna gde će to završiti“, kaže ministar policije. Valja mu verovati, ima iskustva iznutra, kada je njegova stranka prolivala krv diljem bivše Jugoslavije, niko nije mogao da pretpostavi „gde će to završiti“.

Tatek i palače svakog tjedna: Vratimo se na pomenute crtiće koji se ovde zovu crtaći; „Press“ brine i o „našoj“ deci, „Alarmantno: Deca rastu uz crtaće na hrvatskom“. Te nesreće, to nedisciplinovano, prestalo da uči španski gledajući sa babama serije, otrglo se kontroli, a Hrvati kupuju mega markete, „bananice“, „smoki“ i zaokružuju svoj kolonijalizam crtaćima. Tako, tvrdi dobro obavešteni „Press“, „mališani iz Srbije usvajaju reči 'tijekom', 'nazočno', 'odjenuto', 'vjetrovito', 'tjedan', 'glazba', 'saopćiti', 'uhititi', 'kolodvor'...“.

Čitavu je priču počeo stanoviti Đorđe Popović, otac četvorogodišnjeg dečaka koji se (otac), mučen teškom mukom, prihvatio istraživanja. Motiv je uistinu za razumevanje: sin je počeo da ga zove „tatek“, i da govori „tjedan“, Muci nikad kraja, tatek je od sina čuo i da „kralj i kraljica žive u velelepnim palačama. Sa tim saznanjem, tvrdi tatek, a prenosi obaveštena tiskovina, „zamalo nisam pao u nesvest“.

Tatek uopšte, kako sam kaže, nije nacionalista, a reporteri „Pressa“ kreću u profesionalno istraživanje Bulevarom (kako li se to kaže na hrvatskom) i saznaju da deca moraju da gledaju „Bambija“ i „Tri praseta“ bez sinhronizacije, odnosno bez prevoda na srpski. Nije kraj, „Press“ piše da su u prodavnicama slikovnice na hrvatskom jeziku, „pa su deca prinuđena da čitaju kako će „'baka uzeti škare i rasporiti trbuh vuku'“. Komentariše „reporter“ da to što je sinhronizacija skupa, od osam do 15 evra po minutu, „nije opravdanje za gušenje srpskog jezika“.

„Mekši“ hrvatski za srpsku djecu: Zašto su deca „prinuđena“ i ko ih je prinudio, nismo saznali. Valjda tateki ne žive u palačama u kojima ne bi mogli doznati da izbor onoga što će kupiti temeljno ljudsko pravo.  Našli iz „Pressa“ još jednog sagovornika punog razmevanja, Aleksandra Popovića, direktora marketinga u kući „Provision“. On osnovano žali i zna za različite varijante hrvatskog čije suptilne razlike tateki nisu registrirali. „Nažalost, ovde imamo dve ili tri kuće koje su ekspoziture hrvatskih firmi u Srbiji i koje rade sinhronizaciju na nekoj 'mekšoj' verziji hrvatskog jezika i potom ih distribuiraju na našem tržištu“, zabrinut je ovaj sagovornik.

Srbijansko ratnohuškačko novinarstvo, poznata i omiljena ovdašnja disciplina koja se u svojim različitim vidovima iskazivala, uzdiže se u pisanju o Sandžaku i novoj samostalnoj autonomnoj oblasti Severno Kosovo (već su počeli i velika slova, kao da je SFRJ). Vuče sobom sve propratne pojave, ksenofobiju, mržnju, nacionalnu netrpeljivost. Utoliko za neke ovdašnje tiskovine škare nisu dovoljne; previše je nadobudnih tateka u biračkom telu i uredništvima tiskovina i elektronskih medija.

Tijekom izrade ovoga napisa autor je naslutio što je mekši hrvatski: „Press“ u prvom abzicu svoga uratka kaže „saopćiti“. Tvrda bi varijanta hrvatskoga bila „priopćiti“, te se ovom prilikom ima priopćiti da se u srbijanskom tisku količina budaletina umnožava geometrijskom progresijom.
Šteta se nazire, možda će se meriti životima. Ne bi bilo prvi put.