Green New Deal (1)

O klimatskoj i ekonomskoj krizi kao transatlantskom izazovu strateški dokument sastavili su Hilari Frenč, Mihael Rener i Geri Gardner iz Instituta „Vorldvoč“ u saradnji sa Fondacijom Hajnrih Bel. Za čitaoce našeg web-portala ovaj dokument prenosimo u celosti

 

Živimo u trenutku dvostruke krize: balon turbokapitalizma, koji je finansijsko tržište napumpalo, pukao je, izazvavši najveću ekonomsku krizu od tridesetih godina 20. veka. No, nisu poremećeni samo tokovi novca i robe, nego je i ekosistem poljuljan. Ugroženi su prirodni resursi, a time i naša životna osnova. Rapidno smanjenje zaliha nafte, pustošenje ribljeg fonda u morima, oskudica vode i gubitak plodnog zemljišta predstavljaju jasne alarmantne signale za to. Klimatske promene najjasnije pokazuju kako je naš privredni model doveden do svojih granica. Ukoliko do sredine 21. veka ne uspemo da CO₂-emisiju smanjimo za oko 80 odsto u poređenju sa 2005. godinom, neće nam poći za rukom da ograničimo globalni porast temperature na ispod dva stepena Celzijusa, što bi se još i moglo tolerisati. Dvostruka kriza, međutim, otvara i novu priliku. Postepeno se shvata u široj javnosti da su fundamentalne strukturalne promene neophodne. Krizu u oblasti ekonomije i životne sredine moći ćemo da prevaziđemo samo ukoliko se savremeni kapitalizam zameni održivim ekonomskim poretkom.

 

Ovaj zajednički strateški dokument Fondacije Hajnrih Bel (Heinrich-Böll-Stiftung) i Instituta „Vorldvoč“ (Worldwatch) želi da pokaže da je takva promena moguća upravo u doba krize. Enormne sume koje su vlade širom sveta stavile na raspolaganje kao zamajac konjunkture, moraju se iskoristiti kao okidač zelene industrijske revolucije.

Dokument opisuje kako Green New Deal mora da izgleda da bi se uspelo sledeće: održivo oživljavanje privrede i prelaz na privredni model koji ne bazira na energetskim resursima kod kojih dolazi do sagorevanja ugljen-dioksida i koji će u što manjoj meri ugrožavati životnu sredinu. Pri tom je, sa jedne strane, reč o restrukturiranju ključnih sektora koji imaju izuzetno velike energetske potrebe i odlikuju se visokom CO₂ -emisijom. U njih spadaju i automobilska industrija, čija se filozofija i tehnologija moraju iz osnova promeniti. Sa druge strane, reč je o obnovi javne infrastrukture koja se odražava na sve ekonomske faktore i na svakodnevicu u društvu. Najzad, dokument pokazuje da Green New Deal čak može i da stvori ogroman broj radnih mesta.

Takva promena strukture ne može se odigrati samo u nacionalnim okvirima. Potreban nam je globalni Green New Deal. Jer naša ekonomija i naš ekosistem zavise jedno od drugog. U globalizovanom svetu nisu globalizovane samo krize, već i rešenja moraju biti takva – globalna. To ne znači da stanemo, dok drugi napreduju. Upravo napredne i tehnološki visoko razvijene države moraju utrti put zelenoj promeni na globalnom nivou. Kao vodeće ekonomske snage su Evropska unija i Sjedinjene Američke Države predodređene za to: ne samo da raspolažu neophodnim stručnim znanjem i umećem, već i tako otvorenim i kreativnim društvima, te im može poći za rukom nagli prelaz na održivi privredni model. One za ostatak sveta predstavljaju uzor.

Ovim strateškim dokumentom želimo da podstaknemo stvaranje transatlanskog Green New Deal-a, koji sa obe strane Atlantika postavlja osnovu za zeleno privredno čudo.

Berlin i Vašington, u aprilu 2009.godine

Ralf Fiks (Ralf Fücks) 
Član upravnogi odbora Fondacije Hajnrih Bel                            

Kristofer Flejvin (Christopher Flavin)

Predsednik Instituta „Vorldvoč“

ŽIVOTNA SREDINA I EKONOMIJA NA KRITIČNOJ PREKRETNICI: Novinskim naslovima kao i na sastancima vlada i upravnih odbora preduzeća dominiraju teme u vezi sa teškom finansijskom i ekonomskom krizom, koja se svom silinom obrušila na svet u jesen 2008. godine. U očajničkom pokušaju sprečavanja druge svetske ekonomske krize, raspravljalo se i odlučivalo o planovima za spasavanje i konjunkturnim paketima u još nezapamćenim iznosima. Dijametralno suprotno u odnosu na laissez-faire držanje u poslednje tri decenije, sada se ne postavlja pitanje da li država može da igra korisnu i centralnu ulogu, već samo kakve oblike bi trebalo da poprimi državna intervencija (1).

Pored ekonomske krize, države se nalaze pred još jednom pretnjom ogromnih razmera. Kako zaključci Svetskog saveta o klimatskim promenama IPCC – (Intergovernmental Panel on Climate Change) sve jasnije pokazuju, smesta moramo početi sa drastičnim smanjenjem emisije ugljen-dioksida širom sveta u narednim decenijama. Trenutno se vode pregovori o sporazumu koji bi trebalo da nasledi Kjoto Protokol iz 1992. godine; ti pregovori bi u decembru 2009. godine u Kopenhagenu na UN konferenciji o klimatskim promenama trebalo da se pretvore u sporazum. Ukoliko se ne preduzmu nikakve mere, ekosistemu Zemlje preti ogromna i nepovratna šteta, podizanje nivoa mora, veće i snažnije prirodne katastrofe i, po svoj prilici, razorne  posledice na proizvodnju hrane i ekonomsko stanje – a pojedini delovi sveta postaće čak i nenastanjivi.

Pa ipak u nekim vladinim i privrednim krugovima klimatske mere se i dalje posmatraju pre svega kao siguran recept za nanošenje štete ekonomiji. Stoga i postoji opasnost da pojedine zemlje žele prvo da sačekaju kraj ekonomske krize, pre nego što se late ozbiljnih mera protiv globalnoog zagrevanja – iako je strah od smanjenja radnih mesta zbog zaštite životne sredine nadasve preteran. Upravo bi nepreduzimanje nikakvih mera po pitanju ublažavanja klimatskih promena dugoročno moglo da predstavlja gubitak nebrojenih radnih mesta. Ukoliko ne preduzmemo ništa protiv klimatskih promena to će predstavljati, prema Sternovom izveštaju iz 2006. godine, smanjenje globalnog bruto društvenog proizvoda, između 5 i 20 odsto godišnje. Smanjenje emisije štetnih gasova (koji prouzrokuju efekat štaklene bašte) na prihvatljiv nivo bi se na globalni BDP odrazilo samo sa oko jedan odsto (2).

Odista se primetno širi svest o tome da ekonomskoj i ekološkoj krizi moramo pristupiti zajedno, a ne odvojeno. To znači da se rešenje ekonomskih problema sa kojima se trenutno suočavamo ne nalazi u haotičnom ulaganju u urgentne programe za izgradnju infrastrukture, ili u ponovnom paljenju konzumentskog motora jeftinim novcem. Naprotiv, ono se sastoji u tome da se u ovom trenutku postave osnove za temeljno „zeleno“ restrukturiranje privrede. Širom sveta raste podrška ideji da se na aktuelne ekonomske i ekološke krize reaguje sveobuhvatnim pristupom, upravo jednim novim zelenim dogovorom, kako se sve češće naziva, Green New Deal-om. Taj pojam je moderna modifikacija američkog New Deal-a, ambicioznog programa ekonomskih i socijalnih reformi koje je početkom 30-ih godina dvadesetog veka uveo tadašnji predsednik Sjedinjenih Američkih Država, Frenklin D. Ruzvelt (Franklin D. Roosevelt), ne bi li zemlju oslobodio iz ralja svetske privredne krize. Ruzvelt je na državu preneo centralnu ulogu u ekonomskom planiranju i od 1933. do 1938. godine lansirao čitav niz programa podrške privredi kojima su pomoću enormnih državnih investicija, između ostalog za izgradnju puteva, železnice, brana i škola, otvarana nova radna mesta (3).  Zeleni novi dogovor, Green New Deal, takođe polazi od ključnog značaja odlučne državne intervencije, koncentriše se, međutim, na politike koje čine reakciju na sve veće ekološke izazove i to u okviru jednog održivog privrednog napretka.

Već na početku krize 2008. godine, niz organizacija načinio je predloge mera za podršku Green New Deal-u. U Velikoj Britaniji, primera radi, Green New Deal grupa je na tu temu sačinila epohalan izveštaj (4), dok su u Sjedinjenim Američkim Državama grupe poput Green for All ili Center for American Progress osnovali slične inicijative (5). Pri tom je ohrabrujuće što je te ideje proteklih meseci više zemalja uvrstilo u svoje ekonomske programe, pa čak i ako je samo jedna zemlja – Južna Koreja – izrazila spremnost da većinu sredstava za podsticaj konjunkturi potroši na mere za zaštitu životne sredine.

INICIJATIVA ZA ZELENA RADNA MESTA: Program zaštite životne sredine Ujedinjenih nacija, UNEP, dostigao je poziciju značajnog zagovarača internacionalizacije tog koncepta u formi globalnog Green New Deal-a (6).  Istovremeno, program zaštite životne sredine Ujedinjenih nacija zajedno sa Međunarodnom organizacijom rada (ILO – International Labour Organization), Međunarodnom organizacijom poslodavaca (IEO – International Organization of Employers) i Međunarodnim savezom sindikata (ITUC – International Trade Union Confederation) osnovao je inicijativu za zelena radna mesta, ne bi li reagujući na preteće klimatske promene i druge globalne probleme u vezi sa životnom sredinom stvorio zelena i humana radna mesta (7).

Prema izveštajima Međunarodne organizacije rada (ILO), broj nezaposlenih širom sveta popeo se tokom 2008. godine na 190 miliona. A 2009. godine taj broj bi mogao da nastavi da raste, pri čemu procene sežu od 198 miliona – pod najpovoljnijim okolnostima – pa sve do 230 miliona nezaposlenih u nešto manje optimističnim scenarijima (8). Suprotstaviti se ovakvom trendu – što će reći stvoriti milione održivih radnih mesta širom sveta, predstavlja suštinski deo Green New Deal-a. Da bi globalni Green New Deal imao izgleda na uspeh, neophodna je delotvorna transatlanska saradnja. Na Severnu Ameriku i zemlje Evropske unije (EU) odlazi veliki deo globalnog ekonomskog doprinosa i trgovine širom sveta. Sjedinjene Američke Države, Kanada i četiri vodeće evropske privredne sile – Nemačka, Francuska, Velika Britanija i Italija – su tokom 2008. godine zajedno proizvele 45 odsto globalnog bruto društvenog proizvoda. Prema podacima iz 2005. godine, bile su odgovorne za 32 odsto potrošnje energije širom sveta i za preko 29 odsto emisije štetnih gasova (9).

No, i u razvoju i izvozu tehnologija za zaštitu životne sredine, Evropa i Severna Amerika imaju vodeću ulogu u svetu. Izraženo kao udeo u globalnom prometu tehnologija i proizvoda koji štede energiju, samo u Evropi 71 odsto odlazi na industrijske procese, 66 na tehnologije za efikasno korišćenje vode, 55 na električne kućne aparate, 53 odsto na tehnologije u vezi sa (stambenim) zgradama, 51 na pogonske tehnologije i postupke za kontrolu emisija, 50 na tehnologije efikasnosti materijala i 42 odsto na tehnologije i dizajn motornih vozila. Udeo Sjedinjenih Američkih Država na svetskom tržištu u većini tih oblasti kreće se između 8 i 12 odsto, sa izuzetkom područja kontrole emisija, gde njihov udeo iznosi 19 odsto (10). Evropske zemlje su vodeće i u korišćenju obnovljivih izvora energije. EU je uz to uvela čitavu seriju propisa i uredbi, koje propisuju i podržavaju energetsku efikasnost, i uvela sistem trgovine CO2-emisijama, koji uprkos nekolicini slabih tačaka Sjedinjenim Američkim Državama i drugim zemljama nudi značajne podsticaje.

Izborom Baraka Obame za predsednika Sjedinjenih Američkih Država otvoren je put za prevazilaženje razlika u oblastima klimatske politike i multilateralizma što su pomutile transatlanske odnose za vreme vlade Džorža V. Buša (George W. Bush). Novi, kooperativni stav doprineće tome da se direktnije suočavamo sa predstojećim izazovima i otvaramo nove mogućnsti za produktivnu klimatsku diplomatiju. To, međutim, ne znači da će put u Kopenhagen i uopšte bilo koji posle njega, biti jednostavan. Delovi američkog kongresa kao i mnogi predvodnici industrije i dalje odbijaju da se late odlučnih klimatskih mera u doba teških ekonomskih turbulencija i u trenutku kada međunarodna konkurentnost čitavih delova industrije opada. Čak se i unutar EU javljaju naznake da bi pojedini političari u svetlu nove privredne krize najradije odustali od preuzetih obaveza u vezi sa klimatskim promenama (11).

Pa ipak, spoj krize i političkih previranja nam otvara mogućnost koja se možda više nikada neće ponoviti – priliku da razmišljamo na kreativan način i da prezentujemo velike, revolucionarne koncepte. Stoga je metaforičnost Green New Deal-a utoliko značajna što asocira na pristup koji zahteva ambiciozno i odlučno delanje države, kao i jasan raskid sa starim politikama. Ako želimo da koncept Ruzveltovog New Deal-a prenesemo na današnje vreme, ne samo što moramo da uključimo ekološke imperative našeg doba u novi koncept, već i da povedemo računa o tome da globalna pitanja i međunarodna saradnja postanu ključni elementi te vizije.

ZELENI KONJUNKTURNI PROGRAM: Tokom poslednjih meseci su širom sveta donete brojne odluke u vezi sa najrazličitijim konjunkturnim merama (državni programi javnih izdataka, podsticaji potrošnje, poreske olakšice i smanjenje poreskih stopa) i ogromne sume novca su investirane u privredu sa ciljem da se obezbedi novac za kredite i podstakne potražnja. Konvencionalne mere za ponovno oživljavanje privrede, međutim, kriju rizik da pospeše intenzivnu CO2-emisiju i upravo zacementiraju one tehnologije i strukture koje su svet dovele na ivicu klimatske katastrofe. Drugim rečima, jedan dovoljno veliki deo konjunkturnih paketa mora biti zelene orijentacije ne bi li dopunio postojeće energetske i klimatske politike, ubrzao strukturalnu promenu u pravcu održivog razvoja i stvorio što više zelenih radih mesta. Osim isključivo fiskalnih mera, na nacionalnom i međunarodnom nivou moraju se reformisati regulatorni okviri za upravljanje tržištem. U ključne elemente jednog takvog pristupa spadaju sveobuhvatni sistem trgovine CO2-sertifikatima i reforma poreskih sistema, tako sa se manje oporezuje ljudski rad, a daleko više potrošnja prirodnih resursa.

Prema podacima britanskog HSBC Global Research-a, koji je ispitivao konjunkturne pakete širom sveta u opsegu od skoro 2,2 biliona evra, odredio je gotovo 340 milijardi evra, odnosno 16 odsto celokupnog iznosa, kao zelene investicije, budući da taj procenat jasno podržava ciljeve politike klimatske zaštite (12).  (vidi Tabelu 1) (Studija ne uzima u obzir konjunkturne pakete u visini od dodatnih  261 milijarde evra). (13)

Kako stvari stoje, lavovski deo konjunkturnih paketa je dakle predviđen za programe koji u najboljem slučaju ne stoje na putu zelenoj transformaciji, ili, u najgorem, čak rade protiv nje, kao na primer oko 210 milijardi evra koje su širom sveta potrošene za izgradnju puteva u cilju borbe protiv ekonomske krize (14). 

U jednoj analizi evropske organizacije za zaštitu životne sredine E3G sa sedištem u Londonu kaže se i sledeće: „Dokle god se daleko veći deo državnih podsticaja ne usmeri na investicije koje vode računa o klimatskim promenama, biće nemoguće ograničiti globalni porast temperature na ispod dva stepena Celzijusa.“ Na osnovu studija MekKinsi instituta (McKinsey Institute) i Međunarodne agencije za energiju IEA, E3G je proračunala da bi se ukupne investicije za smanjenje CO2-emisije tokom trajanja konjunkturnih paketa (dakle do 2010. godine) morale sumirati na oko 1,3 biliona evra, što bi privredu trebalo da dovede na put koji bi bio manje škodan za životnu sredinu (15).  No, ne samo u klimatskoj politici, već i u pogledu očuvanja kritičnih ekosistema koji su važni za stvaranje održivih ekonomija, biodiverziteta kao i vode, energije i drugih prirodnih resursa, nameće se utisak da su političari u mnogim zemljama spremni da propuste ovu priliku koja se više nikada neće ukazati.

	Ukupno	Zelena sredstva		EE	CCS	Gradnja	Motorna vozila	Železnica	Mreža	W/A
	milijarde €	milijarde €	u %	milijarde €
EU	30,0	17,6	58,7	0,5	9,7	2,2	1,5	-	3,8	-
Nemačka	81,0	10,7	13,2	-	-	8,0	0,5	2,2	-	-
Francuska	26,0	5,5	21,2	0,7	-	0,6	-	1,0	3,2	-
Velika Britanija	23,5	1,6	6,9	-	-	0,2	1,1	0,3	-	0,02
Italija	80,0	1,0	1,3	-	-	-	-	1,0	-	-
Španija	11,0	0,6	5,8	-	-	-	-	-	-	0,6
Druge EU države	238,5	4,8	2,0	1,5	-	0,3	3,0	-	-	-
Ukupno Evropa	490,1	41,9	8,5	2,7	9,7	11,4	6,1	4,5	7,0	0,7
SAD	751,2	86,8	11,6	25,3	5,1	23,5	3,7	7,7	9,2	12,0
Ukupno Amerika a	778,8	88,8	11,4	25,3	5,9	24,0	3,7	8,0	9,8	12,1
Kina	452,9	171,0	37,8	-	-	-	1,2	76,2	54,1	39,5
Indija	10,6	-	-	-	-	-	-	-	-	-
Japan	375,5	9,6	2,6	-	-	9,6	-	-	-	-
Južna Koreja	29,4	23,7	80,5	1,4	-	4,8	1,4	5,4	-	10,7
Azija/ukup. Pacifik b	891,7	206,3	23,1	1,4	-	16,3	2,6	81,7	54,1	50,2
Svet	2160,6	336,9	15,6	29,4	15,5	51,6	12,3	94,1	70,9	63,1

EE = obnovljive energije

CCS = odvajanje i skladištenje CO2, i druge tehnologije sa niskom CO2-emisijom

Gradnja = energetska efikasnost zgrada

Motorna vozila = vozila sa niskom CO2 -emisijom

W/A (voda/otpad) =  upravljanje vodom i otpadom

a  uključujući Kanadu i Čile

b uključujući Australiju i Tajland

Ukupna suma može odstupiti zbog zaokruživanja brojki

Izvor: vidi napomenu br.12

Najveći ali i „najzeleniji“ konjukturni paketi pripremaju se u Aziji. Kina, Japan, Indija i Južna Koreja zajedno mobilišu preko 900 milijardi evra kao konjukturnu pomoć, u poređenju sa 780 milijardi evra u Severnoj i Južnoj Americi i 490 milijardi u Evropi. Pritom bi u Aziji preko 200 milijardi evra moglo da ode na zelene mere – a time daleko više nego u Americi i Evropi, gde udeo zelenih investicija iznosi 89 odnosno 42 milijardi evra. Pritom vodeću poziciju zauzima Južna Koreja, koja će izdvojiti 80 odsto ekonomskih sredstava za zelene programe – daleko više nego što se planira bilo gde drugde (16).  

Težišta zelenih ulaganja u evropskim konjunkturnim paketima leže u poboljšanju energetske efikasnosti zgrada, odvajanja i skladištenju ugljen-dioksida, izgradnji strujnih mreža i uvođenju motornih vozila sa što manjom CO2-emisijom (pri čemu ovo poslednje uključuje i sredstva za nove tehnologije i premije za reciklažu, odnosno zamenu starih automobila koji ugrožavaju životnu sredinu). Znatno manje sredstava se ulaže u železnički saobraćaj ili u (drugim instrumentima već podržane) obnovljive energije. Evropski konjunkturni paketi nisu ni približno dovoljno zeleni sa prosečno manje od devet odsto izdataka za ekološke projekte (17). No, donekle se iza ovih brojeva kriju i velike razlike u ekološkom usmerenju različitih nacionalnih konjunkturnih paketa (18). 

Nezavisno od toga, Evropska komisija je za period od 2007. do 2013. godine najavila da će podstaći stvaranje „zelenih radnih mesta i zelenog porasta“ sa oko 105 milijardi evra, pri čemu bi veći deo tih sredstava trebalo da ide u Istočnu Evropu. Otprilike polovina ovih sredstava, dakle oko 48 milijardi evra, predviđena je za mere koje neće ugroziti klimu: 32 milijarde evra za železnički saobraćaj, 6 milijardi za javni transport, 4,8 milijarde za obnovljive energije i 4,2 milijarde za mere za poboljšanje energetske efikasnosti (19).  U Sjedinjenim američkim državama je kongres u oktobru 2008. godine sa hitnim zakonom za stabilizaciju privrede (EESA) stavio 185 milijardi dolara (143 milijarde evra) na raspolaganje, a u februaru 2009. sa konjunkturnim programom Sjedinjenih američkih država, ARRA-om, dodatnih 787 milijardi dolara (608 milijardi evra). Oko 12 odsto ukupne sume iz oba programa mogu se smatrati zelenim investicijama. Pod okriljem ARRA programa između ostalog se podržavaju modernizacija strujnih mreža, sanacija zgrada, korišćenje energije iz obnovljivih izvora, novi sistemi za akumulaciju, železnica i drugi javni prevozi (20).   (vidi Tabelu 2.)

No, prvobitno predloženi paket je smanjen za oko 57 milijardi dolara (oko 44 milijarde evra). Ta sredstva su bila predviđena za unapređenje energetske efikasnosti zgrada i  širenje infrastrukture železnice – oba sektora u kojim Sjedinjene Američke Države još uvek dosta zaostaju u odnosu na Evropu (21).

U septembru 2008. objavljena studija vašintonskog Centra za američki napredak (Center for American Progress) dozvoljava uvid u obim onoga što je moguće učiniti sa zelenim investicijama iz konjunkturnog programa ARRA-e: program izdataka za sanaciju objekata, izgradnju i obnovu javnih saobraćajnih sistema, korišćenje energije  iz obnovljivih izvora i izgradnja inteligentne strujne mreže, je raspoređen na dve godine i vredan 100 milijardi dolara. Ovaj program bi stvorio dva miliona radnih mesta – od toga 935.000 direktno u spomenutim sektorima, 586.000 kod dobavljača i 496.000 kroz sekundarne efekte u drugim privrednim granama (22). 

Konjunkturni programi imaju, zavisno od zemlje, različite fokuse i postavljaju različite prioritete. Ukoliko stvari krenu loše, preti opasnost da će postati samo instrumenti u međunarodnoj protekcionističkoj konkurentskoj borbi u kojoj svaka država teži samo ka vlastitoj ekonomskoj dobiti. No, u najboljem slučaju ovi programi bi mogli doprineti stvaranju kooperativnog upravljanja krizom, tako da se nacionalni napori upotpunjuju, međusobno se podržavaju i unapređuju nastanak mehanizama i institucija globalnog Green New Deal-a. Pritom mnoge grupe i organi mogu da igraju važnu ulogu: počevši od široko postavljenih organizacija kao što je UNEP ili ILO i manjih «klubova» kao što je G-20, preko institucija sa veoma specifičnim mandatom, kao što je početkom 2009. godine u Bonu osnovana međunarodna agencija za obnovljive energije IRENA, sve do ustanova koje su tek u nastanku, kao na primer kooperacijski centri za ubrzanu razmenu uspešnih metoda i perspektivnih zelenih tehnologija. Tako bi po uzoru IRENA-e bilo moguće osnivanje agencije sa zadatkom da unapredi svetsku energetsku efikasnost (23). 

Tabela 2: Odabrani zeleni investicioni sektori konjunkturnog programa Sjedinjenih Američkih Država u 2009. godini  

Milijarde US-dolara	Zeleni investicijski sektori
11,0	Modernizacija strujne mreže i izgradnja inteligentne mreže
9,5	Energetski efikasna sanacija zgrada (4,5 milijardi dolara za zgrade savezne države i 5 milijardi dolara za toplotnu izolaciju stambenih objekata u ekonomski slabijim područjima)
9,3	Investicije u železnički saobraćaj, uključujući Amtrak, kao i u superbrze vozove i intercity-veze
8,4	Investicije u javni prevoz
6,3	Subvencije za energetsku efikasnost i uštedu energije za pojedinačne vlade federalnih država  i komunalnu admisnistraciju
6,0	Kreditne garancije za projekte u sektorima obnovljive energije i prenos struje
2,5	Istraživačke mere u sektorima energetske efikasnosti i u korišćenju energija iz obnovljivih izvora
2,0	Subvencije za moderne akumulacione sisteme
0,5	Trening zaposlenih za karijere u poslovnim poljima energetske efikasnosti i obnovljivih energija

 

Fusnote:

(1) London Thomas, Jr. i Julia Werdigier,“No Clear Accord on Stimulus by Top 20 Nations”, New York Times, 14. mart 2009.

(2) “Summary of Conclusions”, Stern Review: The Economics of Climate Change, http://www.hm-treasury.gov.uk/stern_review_report.htm
(3) O osnovama New-Deal programa vidi: http://en.wikipedia.org/wiki/New_Deal i http://www.nps.gov/archive/elro/glossary/pwa.htm

(4) New Economics Foundation, A Green New Deal (London, jul2008.), http://www.neweconomics.org/gen/z_sys_publicationdetail.aspx?pid=258

(5) Robert Pollin, Heidi Garrett-Peltier, James Heintz i Helen Scharber; Green Recovery: A Program to Create Good Jobs and Start Building a Low-Carbon Economy, Vašington, Center for American Progress, 2008.

(6) Program zaštite životne sredine Ujedinjenih nacija, “Realizing a Green New Deal”, izjava za medije, 16. februar 2009. http://www.unep.org/Documents.Multilingual/Default.asp?DocumentID=562&ArticleID=6079&l=en&t=long ; UNEP, Global Green New Deal: Policy Brief, mart  2009, http://www.unep.org/pdf/A_Global_Green_New_Deal_Policy_Brief.pdf .

(7) Za dodatne informacije vidi: http://www.unep.org/labour_environment/features/green-jobs-initiative.asp

(8) Međunarodna radna organizacija (ILO), Global Employment Trends (Ženeva, januar 2009.), str. 11, 19.

(9) Ottmar Edenhofer i Lord Nicholas Stern, Towards a Green Recovery: Recommendations for Immediate G20 Action (Berlin i London: Potsdamski institut za klimatska istraživanja i Grantham Research Institute on Climate Change and the Enviroment, 2. April 2009, str. 9, http://www.pik-potsdam.de/globalgreenrecovery ).

(10) Savezno ministarstvo za životnu sredinu, zaštitu prirode i bezbednost reaktora (Nemačke) i Savezna služba za životnu sredinu (Nemačke), Ekonomski izveštaj o životnoj sredini 2009; UBA i BMU, Inovativna dinamika i nemačka konkurentnost na zelenim tržištima budućnosti (Desau-Roslau i Berlin, april 2008.).

(11) “EU to Continue Backpedalling on Climate”, ENDS Europe Daily, 19. mart 2009.

(12) HSBC-kriterijumi, na osnovu kojih neki program dobija etiketu „zeleni“ili ne, nisu precizno određeni i ponekad se široko shvaćaju. Tako su i premije za stare automobile pri kupovini novih (u Nemačkoj, Francuskoj i Italiji) okarakterisane kao “zelene” iako novi automobili ne moraju biti efikasniji od onih koje zamenjuju jer, naposletku, ekološki kriterijumi koje moraju da ispune novi automobili nisu postavljeni dovoljnon visoko. Tabela 1:  prema Nick Robins, Robert Clover i Charanjit Singh, “A Climate for Recovery”, HSBC Global Research, London, 25. februar 2009. Podaci u HSBC izveštaju su u američkim dolarima, ovde su preračunate u evre po kursu od 1 € = 1,294 $.

(13) U svom globalnom pregledu konjunkturnih programa Kevin Galager (Kevin Gallagher), asistirajući profesor za Međunarodne odnose na Bostonskom univerzitetu, uzima u obzir veći broj nacionalnih paketa nego što je to slučaj u HSBC izveštaju, ali ih ne diferencira prema karakteristici da li su zeleni ili ne. Za Brazil, Argentinu, Meksiko, Južnoafričku Republiku, Egipat, Izrael, Indoneziju, Vijetnam, Singapur i Rusiju on dolazi do ukupne sume od  337,8 milijardi američkih dolara ili 261 milijardi evra. Pogledati: http://www.bu.edu/ir/faculty/misc/Survey.xls.

(14) Nick Mabey, Delivering a Sustainable Low Carbon Recovery. Proposals for the G20 London Summit (London: E3G, mart 2009), str. 5f.

(15) Isto, str. 12,15.

(16) Robins et al., op. cit.Napomena 12. Evropske programe analiziraju David Saha i Jakob von Weizsäcker, Estimating the Size of the European Packages: an Update, (Brisel: Bruegel, 20.februar 2009), kao i Doerte Fouquet i Heleen Witdouck, Economic Crisis, Rescue Packages in EU 27 and Renewable Energy (Brisel: European Renewable Energy Federation, februar 2009).

(17) Fiona Harvey, «Stimulus Plans Threaten Green Gains», Financial Times, 3. mart 2009.

(18) Robins et al., op. cit. Napomena 12.

(19) Li Filips (Leigh Phillips), «‹Green Jobs› Focus for € 105bn in Funds to EU Regions», euobserver.com, 9. mart 2009, http://euobserver.com/9/27741.

(20) Američki predstavnički dom, «Summary: American Recovery and Reinvestment. Conference Agreement», 13. februar 2009, http://appropriations.house.gov/pdf/Press-Summary02-13-09.pdf.

(21) Robins et al., op. cit. Napomena 12. U jednom izveštaju američka kancelarija za reviziju (GAO) poredi situaciju i SAD-u sa situacijom u Francuskoj, Španiji i Japanu, zemljama koje su veoma mnogo investirale u brzu železnicu. Pogledati: Government Accountability Office, High Speed Passenger Rail, GAO-09-317 (Wašington, DC, mart 2009).

(22) Pollin, et al, op.cit. Napomena 5. Ne treba zaboraviti činjenicu da direktni državni izdaci stvaraju više radnih mesta neko poreske oklakšice koje su predviđene u velikom broju nacionalnih konjunkturnih paketa.

(23) U Evropi januara 2006. veliki broj članova Evropskog parlamenta kao i odbornici velikog broja nacionalnih vlada pozvali su na stvaranje organizacije «Energy-Efficiency-Watch» a još iste godine zaživela je inicijativa «Energy-Efficiency-Watch-Initiative» (EEWI). Pogledati http://www.energy-efficiency-watch.org/.

*Nastavak teksta u četvrtak, 22. oktobra 2009.