Društvo
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (0)

Popis nestalih, stradalih i ubijenih nealbanaca na Kosovu FHP-a

Da ljudi pamte ljude

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Skupština Grada: Članovi porodica čekaju da u elektronskoj bazi podataka provere ima li kakvih podataka o njihovim najmilijima
Skupština Grada: Članovi porodica čekaju da u elektronskoj bazi podataka provere ima li kakvih podataka o njihovim najmilijima
Photo: FHP

Fond za humanitarno pravo predstavio je 6. oktobra u Skupštini Beograda rezultate dosadašnjeg popisa ubijenih, stradalih i nestalih Srba, Roma, Bošnjaka i drugih nealbanaca na Kosovu od januara 1998. do kraja decembra 2000. godine. Od evidentiranih 2.888 žrtava, najmlađa je jednogodišnji romski dečak Neđmedin Krasnići a najstarija 81-godišnja Nada Vasić iz Prištine

“Popis je trajno sećanje na ono što se dogodilo i na one koji su ubijeni, stradali i o kojima se još uvek ništa ne zna”, istakla je na početku prezentacije direktorka Fonda za humanitarno pravo Nataša Kandić. Popis po pravilu rade države, ali ovoga puta to nije bio slučaj, dodala je ona i podsetila da sličan popis nije urađen na ovim prostorima ni posle Prvog ni Drugog svetskog rata.

Kandićeva se zahvalila porodicama žrtava, “očevima i majkama”, koji su istraživačima Fonda za humanitarno pravo dali podatke o svojim nestalima, ubijenima i stradalima. Ukazala je da su mnoge institucije obećavale da će pomoći a kao izuzetak je navela Ministarstvo odbrane. Popis je, smatra Nataša Kandić, važan ne samo zbog porodica žrtava već i zbog generacija koje dolaze, te da bi se sprečili budući zločini. Poručila je da je on važan i zbog toga da bi se državnim institucijama kazalo da žrtve nisu samo brojke nego da imaju i ime i prezime a da bi trebalo da bude dostupan u bibliotekama i sličnim ustanovama u Kraljevu, Prokuplju, Beogradu, svim većim sredinama gde žive raseljeni sa Kosova...

CIVILI NAJVIŠE STRADALI: Prikupljanje podataka počelo je u avgustu 2005. a konačan popis planiran je za kraj sledeće godine, navela je izvršna direktorka FHP-a Sandra Orlović. Ona je rekla da je od 1998. do danas prikupljeno oko 2.000 izjava o ubijenima i nestalima a da su korišćeni podaci iz predmeta protiv Fatmira Ljimaja, Ramuša Haradinaja i Slobodana Miloševića pred Haškim tribunalom, suđenja na Kosovu i Srbiji, nevladinih i međunarodnih organizacija, izveštaja državnih organa, medija...

ŽRTVE NISU SAMO BROJKE  “Ubijeni, stradali i nestali nisu brojke. Imaju ime, porodice, kuće, profesije, pamte ih učiteljice i nastavnici, prijatelji, kolege, komšije. Njihova imena moraju biti zapisana i sačuvana, sudbina poznata i priznata. Pokažimo da su nam bitni i da su deo naše istorije i budućnosti”, navodi se na formularu Fonda za humanitarno pravo za Popis ubijenih, stradalih i nestalih na Kosovu. Podaci o ubijenima, stradalima ili nestalima mogu se dati i pozivom na brojeve 061 260 50 50 i 061 26050 51.

Do sada je na Kosovu evidentirano 13.421 nestalih, ubijenih i stradalih. Od toga je 10.533 ljudi albanske nacionalnosti a nealbanaca njih 2.888. Još uvek se traga za 1.886 lica, među kojima je preko 500 Srba, Roma, Bošnjaka i drugih nealbanaca. Najviše je stradalo (ubijeno i nestalo) Srba (2.238), zatim Roma (126), Bošnjaka (100), Crnogoraca (40), Aškalija (25), Egipćana (18), Turaka (13), Mađara (10), Goranaca (8), Makedonaca (4), Bugara (2), Čeha (2), Hrvata (2), Rusa (2), Slovenaca (2), jedan Rusin i jedan Slovak, i 294 žrtve čija se nacionalnost ne može sa sigurnošču utvrditi.

Prema rečima Orlovićeve, na Kosovu nije bilo opštine u kojoj Srbi i drugi nealbanci nisu bili žrtve. Najviše ubijenih, stradalih i nestalih je u Prizrenu (276), Prištini (271), Peći (240), Đakovici (233) i Klini (150). Među žrtvama je najveći broj civila (1.390), zatim vojnika i policajaca (918). Zločin nakon koga je najviše ljudi nestalo dogodio se 17. i 18. jula 1998. u selima Retimlju i Opteruši u opštini Orahovac, kada su pripadnici OVK ubili jednog i oteli 22 srpska meštanina. Tela njih 20 ekshumirana su 2005. iz masovne grobnice u Volujku, opština Klina, a za dvojicu se još uvek ništa ne zna. Najviše vojnika je stradalo na karauli Košare, na granici sa Albanijom (174), a pripadnici policajaca su najviše stradali u opštini Priština. Tako je najmlađi policajac, Jugoslav Bogićević, poginuo sa nepunih 19 godina u sukobu sa pripadnicima OVK kod Orahovca.

Zastrašujući je broj od 309 stradalih žena, rekla je Sandra Orlović. U selu Dojnice, u opštini Prizren, dana 27. juna 1999. otet je jedan Bošnjak, petoro srpskih muškaraca i devet Srpkinja (čak osam starijih od 60 godina) - Marija Antić, Draga Đekić, Vasiljka Nikolić, Momira Radivojević, Bosiljka Spasić, Milica Stefanović, Slavica Stefanović, Natalija Stojković i Živka Stojković. Kada se pogleda starosna struktura ubijenih, nestalih i stradalih najviše je onih između 19 i 55 godina. Najmlađa žrtva ipak nije četvoromesečna beba Sava Mladenović iz Prizrena, za koga se, kako navodi Orlovićeva, pre nekoliko dana utvrdilo da je preživeo spaljivanje u porodičnoj kući u Prizrenu. Jednogodišnji Rom Neđmedin Krasnići, koji je sa članovima svoje porodice ubijen u junu 1999. u Obiliću, najmlađa je nealbanska žrtva na Kosovu, a najstarija je Nada Vasić (1981), koja je u avgustu 1999. pod nerazjašnjenim okolnostima nestala iz svog stana u Prištini i o kojoj se do danas ništa nije saznalo.

Porodice žrtava: Bol i neizvesnost
Photo: FHP

DRŽAVA PONIZILA PORODICE ŽRTAVA: Gordana Đikanović iz Udruženja porodica kidnapovanih i ubijenih na Kosovu i Metohiji kaže za e-novine da su mnoge porodice zadovoljne da je Fond za humanitarno pravo odlučio da objavi popis žrtava, iako je u prošlosti bilo neslaganja sa ovom organizacijom i njenom direktorkom Natašom Kandić.

“Popis je vredan poštovanja i verujemo da će ta Kosovska knjiga pamćenja jednog dana biti objavljena i da će sve kosmetske žrtve biti u njoj”, kaže Đikanovićeva, kojoj je u proleće 1999. ubijen brat Miroslav Nešić, mašinski inženjer i rezervni vojni starešina, koji je poginuo na položaju. Sahranjen je na groblju u Prištini, u delu, koji je, prema njenim rečima, sada zaravnjen i liči na park. Gordana Đikanović nikada nije saznala pod kojim uslovima je izgubio život.

Iskazala je nezadovoljstvo što država koja ima mehanizme da popiše sve ubijene, stradale i nestale dosad to nije uradila, radom ministra za rad i socijalna pitanja Rasima Ljajića i ministra za ljudska i manjinska prava Svetozara Čiplića. Kao poseban problem navela je slučajeve da porodice otetih moraju svoje bližnje da proglase mrtvima kako bi dobile pravo na zdravstveno i penziono osiguranje. Založila se da se civilne žrtve izjednače u pravima sa pripadnicima vojske i policije.

Govorila je i o kontaktima sa albanskim udruženjima sa Kosova koji traže svoje nestale. “Kontakti se uspostavljaju i mislim da je to jedan mali korak. Čini mi se, a to je mišljenje i svih nas u Udruženju porodica nestalih i kidnapovanih i ubijenih, da će snaga biti veća ako nam zahtevi budu zajednički. Održana je jedna sesija u Norveškoj sa predstavnicima albanskih i srpskih udruženja žrtava, prošle nedelje je bio sastanak u Budvi, za nedelju dana će biti u Prištini”, rekla je Đikanovićeva i navodi da već ima zajedničkih apela u kojima se od vlasti u Prištini i Beogradu traži da se učini sve kako bi se saznala istina o nestalima i ubijenima. Ističe da je njeno udruženje stalo uz Koaliciju za REKOM i misli da je jako važno da se skupi tih milion potpisa za njegovo osnivanje, jer bi time svaka vlada u regionu imala obavezu da se istinski bavi pitanjem nestalih i ubijenih.

 

star
Oceni
5.00
Ostali članci iz rubrike Društvo
Tagovi