Društvo
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (489)

Vremeplov: Položaj LGBT populacije u Beogradu

Život u okovima konzervativnog društva

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Izvor: lgbt.ba

Dok se ulicama Beograda 10. oktobra 2010. godine izlivala reka divljačkog nasilja i rušilačkih strasti, u najužem centru grada, iza leđa policijskih kordona koji su ih obezbeđivali, prvi put u istoriji Srbije slobodno su prošetali pripadnici LGBT populacije. Mala oaza okružena policijskim štitovima koji su je odbranili od nasrtaja razularenih homofoba, dala je najslikovitiji prikaz atmosfere u kojoj žive pripadnici seksualnih manjina u Srbiji, čije se pravo na postojanje javno ne osporava, ali se u većem delu mnjenja tretira kao vid društveno devijantnog i bolesnog fenomena

Photo: smashingpicture.com

Nakon demokratskih promena u oktobru 2000. godine, sa pokušajima približavanja članstvu u Evropskoj uniji, status i položaj seksualnih manjina počeo se postepeno nametati kao važna društvena tema. Neuspeli pokušaj organizovanja prve Parade ponosa 2001. godine u Beogradu, okončan je brutalnim nasiljem koje zatečena policija ne samo što nije pokušala da spreči, već se aktivno pridružila nasilnicima koji su se na ulicama prestonice krvavo obračunavali sa onim malobrojnim pripadnicima LGBT populacije koji su se bili usudili da se pojave na tom skupu.

Posle nekoliko godina ćutanja i ignorantskog odnosa proklerikalne Vlade Vojislava Koštunice prema problemu društvene diskriminacije seksualnih manjina, početkom 2009. godine pred Skupštinom Srbije našao se predlog Zakona o zabrani diskriminacije. Taj zakon je, nakon velikih nesuglasica unutar vladajuće koalicije, otvorenog pritiska i protivljenja Srpske pravoslavne crkve i privremenog povlačenja iz procedure, napokon bio usvojen 26. marta 2009. godine. Tim aktom prvi put je na sveobuhvatan način predviđeno sankcionisanje svih slučajeva diskriminacije i zaštita posebno osetljivih i ugroženih grupa.

Da su zakoni jedna, a društvena praksa dve sasvim različite dimenzije stvarnosti, potvrdio je kasniji, drugi po redu pokušaj organizovanja Povorke ponosa koji se završio kapitualcijom države pred pretnjama nasiljem i nekom vrstom zabrane održavanja Povorke od strane policije, koja navodno nije mogla da garantuje sigurnost učesnicima skupa. Pretnje brutalnim nasiljem i vandalske scene na beogradskim ulicama koje su kulminirale ubistvom francuskog navijača Brisa Tatona, pitanje položaja seksualnih manjina i daljeg tolerisanja postojanja nasilnih grupa koje se ideološki hrane homofobijom, našlo se u fokusu pažnje  domaće i međunarodne javnosti. Pod pritiskom EU i sve izraženije potrebe da se profašističkim grupama huligana stane na put, aktuelna srbijanska vladajuća nomenkaltura izrazila je odlučnost da omogući održavanje Parade ponosa 10. oktobra ove godine. Tog dana pripadnici LGBT populacije prvi put su slobodno prošetali ulicama glavnog grada Srbije, oslobođeni potrebe skrivanja svoje seksualne orijentacije i bez straha da će zbog toga postati žrtve neke od nasilnih grupa koje tumaraju beogradskim asfaltom.

Parada je bila dobra prilika da se široj javnosti predoči činjenica da seksualne manjine, iako ignorisane i izopštene iz javnog prostora, ipak postoje u društvu, da je reč o pristojnim i normalnim ljudima koji žive kao obični građani i koji se ni po čemu ne razlikuju od većinski seksualno orijentisane populacije. Mirna šetnja nasmejanih i raspevanih učesnika Povorke na jednoj i divljanje, mržnjom zadojenih, huligana na drugoj strani, predstavilo je većinskoj Srbiji jasan uvid u oprečne prirode dva alternativna društvena modela. Izborom između izgradnje društva tolerancije ili prepuštanja tiraniji većine, Srbija će dugoročno opredeliti svoj budući društveni razvoj.

Uprkos podeljenim mišljenjima o tome da li je Parada ponosa uspela ili ne, nesporna je činjenica da je ona pokrenula dugoročne procese pomeranja svesti jednog konzervativnog i promenama nesklonog društvenog mehanizma, koje se u svakodnevnom životu ne opažaju preko noći. Dan nakon parade život srbijanske LGBT populacije vratio se u sivu svakodnevicu, vođenja  paralelnih života i prikrivanja sopstvene seksualne orijentacije.

Izvor: Facebook

Život u senci sopstvene seksualne orijentacije

Kao gej par, Vladimir S. (27) i Uroš B. (24) žive u širem centru Beograda. Iako već godinu i po dana žive zajedno, za većinu poznanika oni su samo cimeri, dok pravu istinu zna samo uži krug ljudi od poverenja. Vladimir, snimatelj u jednoj beogradskoj televiziji i Uroš, apsolvent psihologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu, za sada nisu imali većih problema zbog svoje veze. Oni, međutim, naglašavaju da je to pre svega zahvaljujući činjenici da prikrivaju istinu koju većina ljudi iz njihovog okruženja ne bi bila spremna da prihvati.

“Većih problema u svakodnevnom životu mi do sada nismo imali. Činjenica je, međutim, da smo mi za preko 90 procenata ljudi iz našeg okruženja samo cimeri i dobri drugari”,  objašnjava svoj društveni položaj Vladimir. On navodi da za njegovu gej vezu ne znaju čak ni članovi njegove i Uroševe najuže porodice.

„Rano sam se osamostalio jer sam iz unutrašnjosti došao u Beograd da studiram. Porodicu viđam jednom ili dva puta mesečno i nikada se nije govorilo o mom seksualnom opredeljenju, osim što me, ako se to računa, ponekad upitaju: 'Kad ćeš da se ženiš? Je l’ znaš koliko imaš godina!?' Kad bih im rekao otvoreno o svojoj orijentaciji bili bi verovatno razočarani. To bi stvorilo i problem u komunikaciji, bili bi više zabrinuti i želim da ih poštedim toga“, kaže Vladimir.

“Istinu o prirodi našeg odnosa mogli smo da saopštimo samo ljudima iz LGBT kruga sa kojima održavamo prijateljske kontakte. Kada se nekome predstavite imenom i prezimenom, on vas tako upamti. Međutim, ako kažete da ste gej, vi automatski prestajete da budete Milan, Bojan ili Zoran. Vi ste samo gej. To je najveći problem u Srbiji, jer vas ljudi posmatraju isključivo kroz prizmu seksualne orijentacije. Zato ja ne ističem svoje opredeljenje, jer volim da moja ličnost ide ispred mene“, navodi Uroš.

Oni zajedno izlaze, u svakodnevnom životu funkcionišu sasvim uobičajeno, sa jednim bitnim izuzetkom koji se ogleda u postojanju stalnog pritiska da slučajno ne otkriju prirodu svojih odnosa pred ljudima pred kojima to ne bi želeli. Odluku da svoju vezu javno ne obelodanjuju doneli su, kako navode, zbog lošeg iskustva brojnih poznanika koji su se usudili da otrkiju svoju seksualnu orijentaciju. Iako je diskriminacija zakonom najstrože zabranjena, zaštita osetljivih manjina, među koje spadaju i seksualne, u praksi gotovo da ne funkcioniše.

“Jedan naš poznanik nedavno je imao peh da su na njegovom poslu saznali da je gej. Prvo je usledio opšti bojkot i izolacija od strane kolega, a nakon par dana dobio je otkaz sa nekakvim izmišljenim i nemuštim obrazloženjem koje se svodilo na navodno nizvršavanje radnih obaveza. Prvo što smo mu predložili bilo je da potraži zakonski osnov da tuži poslodavca zbog diskriminacije i mobinga, ali on je to odlučno odbio pošto bi to obznanilo da je gej, što bi mu gotovo nemogućim učinilo nalaženje novog posla. Da ne pominjemo da bi ga ljudi iz njegovog okruženja u potpunosti odbacili”, opisuje Uroš primer svog prijatelja.

On dalje navodi još radikalnije slučajeve izloženosti mobingu, pa čak i fizičkom nasilju na radnom mestu, ulici i u javnim institucijama onih pojedinaca za koje, iz nekog razloga ljudi posumnjaju da su homoseksualci.

“Ponekad je i sumnja dovoljna da se na vas sruči gnev društva koje jednostavno nije spremno da vas prihvati kao takve. Iako vi ni na koji način niste društveno opasni, taj etnocentrični i anahroni verski kuturni obrazac koji je u Srbiji dominantan, primorava nas da svoj život umotamo u celofan koji je sredini prihvatljiv. Poznati su nam primeri da su pojedinci, samo zato što je neko procenio da su homoseksualci, na različite načine postajali žrtve. Mobing, nasilje, otkazi i pretnje samo su neki od oblika društvenog pritiska kojima su bili izloženi. Žrtve tih pojava, po pravilu odbijaju da potraže zakonsku zaštitu zbog opravdanog uverenja da će o njihovom slučaju, sa velikim procentom verovatnoće, takođe razmatrati neki prikriveni homofob sudija, da će ih možda zastupati advokat takvih uverenja i da će iznad svega taj slučaj dobiti javni publicitet koji će im upropastiti živote”, objašnjava Uroš. On dodaje da je donošenjem Zakona o zabrani diskriminacije neko možda dobio pohvale iz Evropske unije, ali da je u Srbiji taj zakon i nakon donošenja ostao samo spisak lepih želja i mrtvo slovo na papiru.

Izvor: www.pinterest.com

Iako u Beogradu postoje mesta gde se u većini okupljaju pripadnici LGBT populacije, Uroš i Vladimir uglavnom izlaze na uobičajena mesta gde izlaze ljudi njihovih godina. Oni ukazuju da činjenica da na neko mesto pretežno izlaze osobe homoseksualne orijentacije ne znači da će tamo ljudi otvoreno iskazivati svoju sklonost.

„U Beogradu postoji svega nekoliko mesta gde se LGBT osobe okupljaju. Uprkos pojačanom, čak i policijskom obezbeđenju, incidenti su jako česti. Dva puta je u zagušljive prepune prostorije bačen suzavac, a neretko se dešavalo da učesnici žurki budu praćeni i napadnuti prilikom povratka kući“, kaže Valdimir.

Iako bi mnogi pomislili da su LGBT žurke idealna mesta za gej parove da se drže za ruke, grle ili ljube, to prema rečima naših sagovornika nije slučaj. Naprotiv, atmosfera se gotovo uopšte ne razlikuje od bilo kog prestoničkog kluba u kome se okupljaju mladi. Kada bi neko došao sa strane ne znajući o kakvom lokalu je reč, ne bi pomislio da su tu većinom pripadnici homoseksualne populacije. To su obični, mladi ljudi koji su došli da se vide sa prijateljima, zabave i provedu kao u bilo kojoj diskoteci u gradu.

Jedan od problema na koji ukazuju Vladimir i Uroš jeste i mali broj takvih mesta, što sužava mogućnost izbora ljudima koji se najprijatnije osećaju među osobama sopstvene seksualne orijentacije.

„Čak i gejevi i lezbejke slušaju narodnjake. Razlike u tom pogledu nema u odnosu na većinsku populaciju. To nas, koji ne slušamo tu vrstu muzike, odvraća od izlazaka na takva mesta“, kaže Uroš.

Pored klubova “Toxic” i “Hram X” u kojima se pretežno okupljaju, među homoseksualno orijentisanim osobama posebno su popularne „Loud and Queer“ žurke. Kvir zabave se redovno održavaju u privatnoj ili u režiji neke od LBGT organizacija. Iz bezbednosnih razloga  to su žurke zatvorenog tipa na koje mogu ući samo osobe koje su se prethodno našle na spisku zvanica, a redovno se prijavljuju i policiji koja ih obezbeđuje.

Iako državne institucije deklarativno, a u sve većoj meri i praktično štite pripadnike LGBT populacije od nasrtaja nasilnih grupa, pripadnici seksualnih manjina u Srbiji žive na društvenoj margini i sa izraženim osećanjem odbačenosti. Naspram ustavnih i zakonskih proklamacija, seksualne manjine su izložene strukturalnoj društvenoj diskriminaciji. Zbog toga ne čudi nepodeljena želja većine, pre svega mladih i obrazovanih homoseksualno orijentisanih ljudi da u najskorijoj budućnosti napuste Srbiju. Osećaj beznadežnosti i odsustva perspektive da će se stvari u skorije vreme promeniti, lišava srpsko društvo stručnih i kvalitetnih mladih ljudi koji više nemaju vremena kako bi u nedogled čekali da se stvari promene i kako bi napokon mogli normalno da žive.

* Ovaj tekst nastao je na osnovu tekstova i intervjua iz 2010. godine a kao deo projekta „LGBT razgovori: jačanje zajednice“ koji sprovode E-Novine, a finаnsirа Ministаrstvo kulture i informisаnjа Republike Srbije

star
Oceni
3.17
Ostali članci iz rubrike Društvo
image

Prkosne, a apolitične

Drag Queens u Rusiji

image

O homofobiji i drugim patrijarhalnim demonima (2)

Šta mi se tu izdvajaš

image

O homofobiji i drugim patrijarhalnim demonima (1)

Mučki napadi tastaturom na ministarku Anu Brnabić

image

Molitvom do heteroseksualnosti

Bog ne želi da me promeni

Tagovi
Nema tagova za ovaj članak