Društvo
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (108)

O homofobiji i drugim patrijarhalnim demonima (2)

Šta mi se tu izdvajaš

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Photo: Branka Kurz

Osobe koje ne žele da svijaju porodično gnezdo ili da imaju decu, oni koji Cecino ili Sekino urlanje ne smatraju muzikom, pojedinci nezainteresovani za poslove i dane Novaka Đokovića, individue koje drže da je nacija obična fikcija, čak i osobe koje se oblače malo neobičnije od većine ili pankeri sa zelenim čirokijem na glavi – svi oni, i nebrojeni drugi, na meti su pravedničke većine koja prema inokosnim pojedincima izražava različite nijanse netrpeljivosti, od prezira, preko podsmeha do otvorene mržnje i nasilja

Izvor: www.pinterest.com

Otvoren konkurs za neprijatelje

Divljanje homofobije koje se javilo u poslednjih petnaestak godina u Srbiji, nije nikakvo iznenađenje. Nacionalizam ne može bez neprijatelja, oni su njegovo pogonsko gorivo. A pošto su ratovi završeni, potučenom agresoru koji se povukao u svoj budžak da liže rane, ne preostaje ništa drugo nego da nove neprijatelje iznalazi u sopstvenim redovima.

Konkurs za neprijatelja je stalno otvoren, a u tu kategoriju, neophodnu da bi krvoločna nacionalistička mašina uopšte funkcionisala, mogu da upadnu razni slojevi stanovništa označeni kao strani plaćenici, domaći izdajnici, prozapadno orijentisani pojedinci, pristalice liberalizma ili levice, pripadnici nacionalnih manjina, pederi, lezbejke, svi oni koji se po nečemu razlikuju od nacionalističke većine. Bitno je samo da neko bude malo atipičan, da se ponaša drugačije od glavnine stanovništva, to je sasvim dovoljno da posluži kao objekat mržnje na koji će zajednica projektovati sva zla ovog sveta.

Oni koji nisu heteroseksualci pokazali su se kao idealna meta, usled nagomilane homofobije koja je upisana u srž ovdašnjeg kulturnog modela ili mentaliteta, svejedno kako ćemo nazvati dominantni svetonazor. Nije ni nacionalizam kriv za sve, ima i starijih krivaca. Jeste Miloševićeva propaganda bila agresivna, jesu se Srpska akademija nauka i umetnosti, Srpska pravoslavna crkva, Udruženje književnika Srbije, poslušni mediji i mnoge druge institucije trudili iz petnih žila da nametnu nacionalizam kao jedini mogući način posmatranja sveta, ali je njihova propaganda bila nadasve glupa i bedasta. Neće niko da poveruje kako je nebo zeleno, a trava plava ako već nije poprilično sklon daltonizmu.

Nema veće vrednosti od čoveka

Nacionalizam je jednostavno najpogodnija ideologija za konzervativni, patrijarhalni, kolektivistički i autoritarni pogled na svet koji je stariji od ideologija novog doba. Za takav svetonazor karakteristična je mržnja prema slobodi i prezir prema pojedincu, njegovom životu i jedinstvenoj sudbini. Pojedincu se uvek nameće nekakav kolektiv kao bitniji od njega samog, svejedno da li je u pitanju država, nacija, crkva, pleme, porodica, uvreženi kodeks ponašanja, običajno pravo ili opšeprihvaćeni moral.

Jedino za šta nema mesta u ovakvom sistemu je pojedinačno ljudsko biće, njegova neponovljiva sudbina i neprikosnovena sloboda izbora da odlučuje o sopstvenom životu. Naravno, podrazumeva se da sloboda svakog pojedinca ima vrlo preciznu granicu, a to su drugi ljudi, sloboda jednog čoveka nikada ne sme ići nauštrb slobode drugog čoveka.

Svako ljudsko biće je čitav jedan svet, neponovljiv, kakvog nikad nije bilo niti će ga biti na planeti Zemlji. Nema veće vrednosti od čoveka, ništa na ovom, uprkos svem ljudskom zlu, ipak lepom svetu ne može ni da se poredi sa dragocenošću pojedinačnog čoveka. To bi najbolje trebalo da znaju oni koji se predstavljaju kao vernici, jer hrišćanstvo tvrdi da je čovek ikona Božja, samo kad bi malo manje verovali u pravoslavlje, a malo više u Boga. Shvatanje o vrhunaravnoj vrednosti ljudskog bića jezgrovito je izrazio poljski pesnik Tadeuš Ruževič u pesmi "U središtu života", pisanoj nakon klanice Drugog svetskog rata: "ona starica što/ vuče na užetu kozu/ potrebnija je/ i dragocenija/ no sedam svetskih čuda/ ko misli i oseća/ da je ona nepotrebna/ taj je ubica".

Izvor: distractify.com

Dominacija patrijarhalnog shvatanja života

Sloboda pojedinca i prava koja su mu zagarantovana čine samu osnovu evropske demokratije, to je kamen-temeljac na kojem je sagrađeno moderno društvo. Ne sećam se da sam ikad čuo nekog domaćeg političara da govori o ovim ključnim evropskim vrednostima kao o suštinskom preduslovu za preobražaj srpskog društva u zajednicu slobodnih individua, osim Zorana Đinđića koji je insistirao na ličnoj slobodi pojedinca i njegovoj odgovornosti za sopstveni život. U tome bi možda trebalo tražiti ključni razlog njegove nepopularnosti u širokim narodnim masama.

Dominacija konzervativnog, patrijarhalnog shvatanja života nije nikakvo čudo za društva koja su imala istoriju kakvu su imali južnoslovenski narodi, naprotiv, to je najvećim delom logična posledica nesrećnih istorijskih okolnosti. Društvo koje je najveći deo vremena provelo organizovano u porodične zadruge, gde je oco (da se poslužim Basarinim izrazom) bio neprikosnoven, društvo koje je iz srednjovekovnog ropstva pod domaćim velikašima prešlo u petovekovno robovanje stranim zavojevačima, odsečeno od Evrope i njenih tradicija, i ne može da bude ništa drugo doli patrijarhalno i autoritarno.

Iz ovog konzervativizma proizilazi i ogromno poverenje koje građani imaju u institucije kao što su vojska ili crkva, jer su one hijerarhijske, deluju monolitno, nema u njima slobode, na vrhu je neki vrhovni zapovednik ili patrijarh čija reč mora da se sluša (baš kao što poslednju reč u porodičnoj zadruzi ima glava porodice), nema tu prostora za pojedinca i njegove sumnje, preispitivanja, kolebanja i ostale jeretičke i subverzivne pojave koje prate svako slobodnomisleće biće.

LGBT zajednica, zgodna meta

Najveći projekat modernizacije društva ogrezlog u lošu prošlost sproveden je u vreme socijalizma, tad je ostvaren najveći skok i napredak u istoriji, društvo koje je preskočilo protestantizam, prosvetiteljstvo i individualizam, pokušavalo je da za nekoliko decenija nadoknadi propuštene vekove. Međutim, modernizacija nije bila kompletna, mnogi segmenti stanovništva su ostali diskriminisani, uključujući i LGBT populaciju, koja je čak i u socijalizmu bila kriminalizovana. Vekovi konzervativizma i patrijarhalnosti ne mogu se savladati tako lako, inercija je suviše snažna sila, to se pokazalo i prilikom raspada Jugoslavije, što je, nadam se, poslednji trzaj ovog pogleda na svet kojem je krajnje vreme da završi u ropotarnici istorije.

Kada bi sloboda pojedinca bila neupitna vrednost, izlivi mržnje prema homoseksualcima bili bi jednostavno nemogući, ili bar teško shvatljivi, jer predstavljaju zadiranje u tuđu intimu, u tuđi prostor slobode. Nije LGBT zajednica jedina koja se nalazi na udaru zatočnika kolektivne svesti koji bi svima da uređuju život, jednostavno je zgodna meta.

Photo: www.artlimited.net

Šta mi se tu izdvajaš

Ništa bolji odnos zajednica nema ni prema drugim članovima koji odstupaju od uvreženih modela ponašanja, od običaja ustanovljenih jednom za svagda. Svaki slobodniji način života, svako ko se izdvaja iz gomile, prolazi kroz vrelijeg ili hladnijeg "toplog zeca" okoline koja ponekad ume da bude tamo daleko.

Osobe koje ne žele da svijaju porodično gnezdo ili da imaju decu, oni koji Cecino ili Sekino urlanje ne smatraju muzikom, pojedinci nezainteresovani za poslove i dane Novaka Đokovića, individue koje drže da je nacija obična fikcija, čak i osobe koje se oblače malo neobičnije od većine ili pankeri sa zelenim čirokijem na glavi – svi oni, i nebrojeni drugi, na meti su pravedničke većine koja prema inokosnim pojedincima izražava različite nijanse netrpeljivosti, od prezira, preko podsmeha do otvorene mržnje i nasilja.

Jedina razlika u odnosu na LGBT populaciju je što navedene grupe niko ne premlaćuje na ulici. Bar za sad. (Mada za pankere nisam siguran, pričao mi je prijatelj da su ga početkom osamdesetih godina svako malo tukli zato što je bio panker, ne znam da li se tu nešto promenilo, čujem da su sad na udaru tinejdžerke koje nastoje da izgledaju kao Japanke, a one koje ne slušaju Cecu niko neće da pozove na rođendan.)

Oco na čelu države

Kad se uzme u obzir trajna matrica netrpeljivosti prema svemu što iole štrči izvan uobičajenog reda, postaje još čudnije mirno prihvatanje prve gej ministarke. Ili se društvo preobrazilo u sopstvenu suprotnost preko noći, u šta je teško poverovati, ili je u pitanju nešto sasvim drugo. Po svemu sudeći, reklo bi se da većina i dalje doživljava društvo dosta patrijarhalno, kao neku vrstu proširene porodične zadruge na čijem čelu stoji jedan čovek koji brine o svim članovima zajednice. Njegova uloga je da preuzme brige članova zajednice na sebe, tako da oni mogu da skinu sa svojih ramena taj preteški teret odgovornosti za sopstveni život. Tamo gore, u oblacima visoke politike, sedi neko ko brine o svima nama, tako da mi ne moramo da brinemo ni o čemu.

Otuda i nadimak koji je Svetislav Basara dao premijeru Vučiću – Oco. Mislim da je u tome i ključ za tajnu njegove popularnosti, građani su jednostavno prepoznali u njemu očinsku figuru, onog koji će im ispuniti skrivenu želju i njihove muke i probleme uzeti na sebe. Koliko to ima veze sa stvarnošću manje je bitno, stvarnost ovde ionako nikad nije uživala preterano poverenje i ugled. Važno je da se Ocova ne poriče. Ako Oco kaže da lezbejka treba da bude ministarka, onda to tako i treba da bude, pretrpećemo iako se iz dubine duše s tim ne slažemo, samo da Oco nastavi da se stara o nama. Možda prosvećeni apsolutizam i nije tako loše prelazno rešenje za nacije koje su tragično zaostale za svetskim tokovima, pa pokušavaju da uhvate nekakav priključak. Samo da je apsolutista malo prosvećeniji.

* Ovaj tekst nastao je kao deo projekta „LGBT razgovori: jačanje zajednice“ koji sprovode E-Novine, a finаnsirа Ministаrstvo kulture i informisаnjа Republike Srbije

star
Oceni
3.27
Ostali članci iz rubrike Društvo
image

O homofobiji i drugim patrijarhalnim demonima (2)

Šta mi se tu izdvajaš

image

O homofobiji i drugim patrijarhalnim demonima (1)

Mučki napadi tastaturom na ministarku Anu Brnabić

image

Televizija je učiteljica života

Norveški sram i gej poljubac na srpskoj televiziji

image

Uvođenje straha i posmatranje reakcije

O žrtvi i nasilniku

image

Glasovi oko nas

Da li zvučim gej?

Tagovi
Nema tagova za ovaj članak