Društvo
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (7)

"Ateisti Srbije": Protiv obavezne veronauke

Danak u deci

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Izvor: ateisti.com

Kao da to nije dovoljno, sada Miroslav Gavrilović, trenutni vođa SPC, zahteva od državnih organa da odu i korak dalje i napokon ostvare vlažni san SPC i proglase veronauku obaveznim predmetom. Idući verovatno za učenjima svog prethodnika, Gojka Stojčevića, po kojima Srbin mora biti obavezno pravoslavne vere, Gavrilović, ponegde poznat i pod magijskim imenom Irinej, pokušava da nametne da se sva deca u Srbiji od svoje sedme godine uteruju u veru, želela ona to ili ne - naglašavaju "Ateisti Srbije" u svom saopštenju koje prenosimo u celini

Photo: danas.rs

U ponedeljak, 2. novembra, Srbija je obeležila jednu od svojih najtužnijih godišnjica. Naime, na taj dan je pre četrnaest godina, mimo demokratske procedure, ali i mimo Ustava, veronauka uvedena u javne, državne škole u Srbiji. Osim što su zaobiđene pravne procedure, zaobiđeni su i razum, kritička misao i prava dece da ne budu indoktrinirana anahronim, dogmatskim i štetnim podukama. Veronauka je te 2001. godine, uvedena na mala vrata, ispod tezge, ispod ruke, kuloarski, šanerski, dilerski. Uvedena je kao kompenzacija za ćutanje Srpske pravoslavne crkve (SPC), tobož izuzetno uznemirene izručivanjem Slobodana Miloševića Tribunalu u Hagu. Mir i ćutnja SPC je tako naplaćena na monstruozan način, umovima mladih ljudi i izgubljenim generacijama one jedine, prave budućnosti Srbije. Faustovska pogodba tadašnje vlasti Srbije, napravila je od srpskog školskog sistema bizarnu himeru, u kojoj deca uče u istom danu da je svet nastao za šest dana i tokom milijardi godina, da je čovek nastao u trenu, od prašine i da je proizvod miliona godina evolucije, kao i to da je šišmiš ptica, u isto vreme dok uče da je u pitanju sisar.

Da šteta ne bude u potpunosti tragična, pobrinuli su se oni državni činovnici koji su, uprkos divljim pritiscima pojedinih čelnika SPC, istrajali na tome da veronauka bude izborni, a ne obavezni predmet. Uvedeno je i građansko vaspitanje, kao određeni pandan, ali kada metastazirani bubreg u ravnotežu dovodite ciroznom jetrom, samo ćete pospešiti opštu propast ionako slabašnog tela srpske prosvete.

U magnovenju narednih četrnaest godina, udžbenici veronauke nisu standardizovani, odabir predavača je prepušten stihijskim i paušalnim procenama verskih zajednica, a nastava je postala, u najvećem broju slučajeva, ništa drugo do katihizis, odnosno onaj vid verskih učenja i indoktrinacija koji u razvijenom svetu mesta ima samo u crkvama.

Kao da to nije dovoljno, sada Miroslav Gavrilović, trenutni vođa SPC, zahteva od državnih organa da odu i korak dalje i napokon ostvare vlažni san SPC i proglase veronauku obaveznim predmetom. Idući verovatno za učenjima svog prethodnika, Gojka Stojčevića, po kojima Srbin mora biti obavezno pravoslavne vere, Gavrilović, ponegde poznat i pod magijskim imenom Irinej, pokušava da nametne da se sva deca u Srbiji od svoje sedme godine uteruju u veru, želela ona to ili ne.

Veronaukom do boljeg vaspitanja dece: Pošalice i tamjanske izmaglice patrijarha Irineja
Photo: TANJUG

Kada govori o razlozima za ovaj čudovišni, čak eugeničarski zahtev, Gavrilović navodi da je to „u korist crkve i vaspitanja naše dece”. O koristi crkve zaista nema zbora. Nema većeg dobitka za nju, od toga da se svake godine, stotine hiljada dece nasilno prevedu među njene pripadnike, žigosani obaveznom veronaukom, na način na koji su neka druga deca, u neko drugo vreme, žigosana brojem na podlaktici. O vaspitanju naše dece Gavrilović ne bi trebalo da govori. Neko ko se obavezao da decu nema ne bi trebalo da daje savete o vaspitanju, posebno kada oni proističu iz užasavajućih dogmi i potčinjavanja štetnim učenjima, namernim da decu liše sposobnosti kritičke misli.

U odbranu ovog necivilizacijskog i nehumanog ataka na decu, a deca su česta meta SPC, na razne načine, ustao je i Mirko Bulović, poznat po deljenju magijskog imena sa Gavrilovićem, ali i po tome da je ogorčeni protivnik „Zmajevih dečijih igara” i smeha dece u blizini vladičanskog dvora koji koristi. On smatra da je veronauka donela samo dobro društvu u celini.

Iako znamo da su čelnici SPC uglavnom značajno izmešteni iz stvarnosti, teško nam je da shvatimo da neko ne vidi to na kako niskim granama je današnje srpsko društvo. Četrnaest godina nakon uvođenja veronauke, vršnjačko nasilje se povećalo, maloletnički kriminal takođe, a uzori deci i omladini gori su nego ratnih devedesetih. To dobro koje Bulović zamišlja može biti samo deo tamjanskih izmaglica u kojima nastaju nakaradne i štetočinske zamisli o prioritetima srpskog društva.

Po pravoslavnoj meri: Dobar učenik posle časa veronauke
Izvor: Twitter

No, kao i uvek, nisu krivi predstavnici SPC za to što se u Srbiji njima daje veći značaj nego što bi smeli imati. Krivi su država i njeni službenici, činovnici, državnici. Ona ista država koja je, onako šticovano i na foru, dozvolila veronauci da se uvuče u škole, danas je može lako učiniti obavezom. Ista ona država koja je ćutanje SPC oko Haga platila rentiranjem dece neobrazovanim katihetama, danas može lako da ćutanje SPC oko recimo diplomatskih igara oko Kosova plati janičarski, punim prepuštanjem dece tim istim neobrazovanim ljudima, tako dalekim od prosvete i prosvećivanja.

Tu državu danas predstavljaju ljudi koji se mahnito krste kada prolaze pored crkava. Tu državu predstavljaju oni koji poklanjaju crkvi zemljište i novac za hramove, dok se škole, vrtići, bolnice i biblioteke urušavaju. Tu državu danas vode oni koji se oko ključnih državnih pitanja savetuju sa neobrazovanim sveštenicima. Tu državu danas predstavljaju ljudi poput Božidara Zejka, direktora Pedagoškog muzeja, koji kaže da „Naša školska mladež danas zna da reč beše od Boga i da Bog beše reč i da je ta reč ljubav, svetlost, znanje, pravednost, lepota i da svi tragamo za tom moćnom rečju.” Ove reči, kao da dopiru od direktora muzeja verskih dogmi, a ne muzeja koji treba da čuva baštinu obrazovanja, tekovine Prosvetiteljstva. U nekom, ne idealnom, već samo normalnijem svetu, direktor Pedagoškog muzeja bi govorio o vrednosti obrazovanja, učenja i znanja, a ne o dogmama i verskim bajkama. U Srbiji pak, pedagogija postaje teologija, školska nastava postaje katihizis, predavač veroučitelj, a potrebno znanje tek verska dogma.

Ako nije prekasno, saberite se, rasterajte tamjanske magle i lelujavi plamen sveća ispred očiju i zaštitite decu.

star
Oceni
4.73
Ostali članci iz rubrike Društvo
image

Prkosne, a apolitične

Drag Queens u Rusiji

image

O homofobiji i drugim patrijarhalnim demonima (2)

Šta mi se tu izdvajaš

image

O homofobiji i drugim patrijarhalnim demonima (1)

Mučki napadi tastaturom na ministarku Anu Brnabić

image

Molitvom do heteroseksualnosti

Bog ne želi da me promeni

Tagovi