Društvo
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (2)

Hiljadu puta ponovljena laž

Kuga modernog doba koju je stvorila CIA

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Izvor: sacbee.com

Ako se hiljadu i jedan put pokazalo tačnim Gebelsovo geslo kako hiljadu puta ponovljena laž postaje istina, možda je moguće da i hiljadu puta ponovljena istina na kraju – postane istina. Zato, još jednom: AIDS nije kuga modernog doba, nije strašna pošast ubačena sa strane, nije božja kazna za grehove, nije biološko oružje nastalo u tajnim laboratorijama, nije deo zavere za uništenje bilo koga, nije sramotna, nije postidna, ne prenosi se pogledom, korišćenjem zajedničkog posuđa ili ljubljenjem. AIDS je samo obična bolest, poput gripa ili velikog kašlja, i ništa više od toga

Na AIDS se u javnosti često gleda kao na kugu modernog doba. „Kuga' je glavna metafora kojom se shvata epidemija SIDE“, kaže Suzan Sontag u knjizi „SIDA i njene metafore“. Srbija i čitav region u ovom slučaju, nažalost, nimalo ne zaostaju za svetskim trendovima, pa se ova vrsta metaforizacije često koristi u domaćim medijima. Tako, na primer, tekst o AIDS-u u NIN-u nosi naslov „Kuga dvadesetog veka“, u „Slobodnoj Dalmaciji“ tekst na istu temu naslovljen je „Kuga dvadesetog stoljeća“, Radio Televizija Vojvodine varira temu – „Sida – kuga naših dana“, hrvatski sajt Geografija.hr donosi isto to, malo drugačije – „AIDS – kuga modernog doba“, tekst na „Glasu Amerike“ počinej rečenicom „AIDS je moderna kuga bez presedana”, a „Kurir“ govori o „veštačkoj kugi“, itd, itd. Kuga se jako dugo koristi kao metafora za „najviši standard kolektivnog zla, nevolje“, pošasti koja pogađa članove jednog društva, pojave koja uteruje strah u kosti. Tako se metafora kuge ne ograničava samo na AIDS, već se ovom metaforom pokrivaju i druge oblasti, pa je pad nataliteta u Srbiji nazvan „bela kuga“, što se kao izraz odomaćilo preko svake mere odomaćenosti.

Izvor: www.modernartandstyle.com

Filoktet nekad i sad

Dodeljivanje nekoj bolesti statusa kuge govori o tome da su matrice kroz koje posmatramo oboljenje mnogo starije od same bolesti, one već postoje u našim predstavama o svetu, a novu pojavu podvodimo pod stare pojmove, što sa činjenicama ne mora da ima mnogo veze. Pre AIDS-a, status moderne kuge imao je sifilis, uprkos tome što nije bilo reči o epidemiji. Ono što je sifilis činilo pogodnim kandidatom za status kuge početkom dvadesetog veka, bilo je to što je ova bolest bila „sramotna, odvratna i što je činila ljude bespomoćnim“. Nešto slično se desilo mnogo decenija kasnije sa AIDS-om, a upravo je povezanost sa seksualnošću pogodovala tome da se ova bolest izjednači sa kugom, jer to onda daje široku mogućnost raznoraznim moralistima, verskim fanaticima, zatočnicima autoritarnog pogleda na svet svih ideoloških fela da AIDS okarakterišu kao božju kaznu za razvrat, te da lakše stigmatizuju obolele od virusa HIV-a i da ih proteraju iz „pristojnog društva“, ma šta to značilo. Da bi se danas neka bolest označila kao kuga, ona mora da bude sramna, da ima element sablazni za zvanični licemerni moral. U doba prave kuge to nije bio slučaj. Kuga i druge bolesti koje su se smatrale božjom kaznom za prekršaj zapovesti bile su samo kolektivna nesreća zajednice koja trpi osudu, ali ne i nešto čega bi se trebalo stideti. Takvo je bilo shvatanje kuge još u antici, a analogija sa današnjim osećanjem sramote koje prati moderne „kuge“, sa društvenom izolacijom i odstranjivanjem na koje osuđujemo obolele, može se pronaći u Homerovoj „Ilijadi“ u epizodi o Filoktetu, kao i u Sofoklovoj istoimenoj drami, gde se govori o slavnom grčkom strelcu Filoktetu, učesniku pohoda na Troju, kog je ujela zmija, smrad njegove rane postao je nesnosan za drugove, baš kao i njegovo zapomaganje zbog bola, pa su ga saborci jednostavno ostavili na ostrvu Lemno da umre. Praksa izolacije i proterivanja obolelog iz društva, prvi put zabeležena u književnosti, u kasnijim vekovima postala je široko rasprostranjena u realnosti, a takvu književnu tradiciju naše društvo uspešno primenjuje i dan-danas. Ako je već neophodno da stvarnost imitira književnost, možda bi bilo bolje primeniti u praksi neke druge segmente iz bogate svetske literature, recimo jevanđeosku priču o dobrom Samarićaninu.

Izvor: younghoustonmagazine.com

Brojni su primeri današnjih filoktetâ, uobičajeni su slučajevi da zubari odbijaju da leče obolele od HIV-a, ili da lekari na zdravstvenom kartonu ili uputu za pregled koji nema nikakve veze sa HIV-om, stave upozorenje istaknuto crvenim slovima i višestruko podvučeno - status HIV pozitivan, ili da HIV-pozitivne roditelje zdravog deteta ljubazno zamole da svog mališana ispišu iz vrtića, ili da umiruće pacijente ne prime u bolnicu jer za njih „nema mesta“, ili da kolege zdravstvenog radnika obolelog od HIV-a prete da će dati otkaz ako njihov kolega to ne učini, jer ne žele da rade sa onima koji su HIV pozitivni (valjda se AIDS prenosi pogledom, šta li), ili da porodica i dojučerašnji prijatelji okreću glavu od obolelih... Primera ima mnogo više nego stihova u Sofoklovom komadu. I ne samo kod nas, gde se diskriminacija oseća kao kod svoje kuće, već i u takozvanom civilizovanom svetu. Tako je, recimo, francuski Parlament tek u aprilu ove godine ukinuo zabranu dobrovoljnog davanja krvi homoseksualcima, koja je bila na snazi 32 godine, još  od 1983. godine kad je homoseksualcima zabranjeno da daju krv zbog straha od širenja infekcije virusom HIV-a. Strah od bolesti udružen sa stigmatizacijom omražene manjinske grupe drugačije seksualne orijentacije jači je od zdravog razuma, logike, znanja o medicinskim činjenicama, empatije i etike.

Bolest kao tuđin

Da bi neka bolest dobila etiketu kuge, ona mora da dolazi odnekuda, sa strane, da ne bude domaćeg porekla, već nešto čime nas napadaju stranci. To je najočiglednije u različitim imenima koja su davana sifilisu, u Engleskoj – francuski sifilis, za Francuze – morbus Germanicus, za Firentince – napuljska bolest, a za Japance – kineska boleština. Osim neminovnog šovinizma, Suzan Sontag ovde otkriva mnogo dublju istinu o našem poimanju bolesti: „Postoji veza između zamišljanja bolesti i zamišljanja njene inostranosti. Ona možda leži baš u samom pojmu pogrešnog koji je arhaično identičan sa – ne mi, već stranci“. AIDS se savršeno uklopio u ovu matricu: bolest koja je iz Afrike, crnog kontinenta, preko Haitija izvršila invaziju na Evropu i Ameriku, kao još jedna napast iz Trećeg sveta. Virus postaje nešto kao ilegalni emigrant ili lažni azilant, na mikroplanu. Važno je samo da bolest bude nešto strano, tuđe, nešto što nije inherentno našoj prirodi, već vreba i napada iz oblasti drugog i drugačijeg. U istu matricu se uklapa i markiranje rizičnih grupa, sve sami izopštenici iz našeg društva koje puca od fizičkog i moralnog zdravlja, sve sami tuđinci i stranci među nama – homoseksualci, ovisnici skloni intravenoznom korišćenju narkotika, seksualne radnice, promiskuitetni pojedinci i pojedinke. Ukratko, u pitanju su grupe koje se ne uklapaju u naš način života, koje ionako marginalizujemo i zlostavljamo na sve dostupne nam načine, a tu nam onda AIDS dođe kao kec na jedanaest, ako tako može da se kaže. Elementarne statističke činjenice koje kažu da je najveći broj obolelih od HIV-a u Africi, te da ne pripadaju navedenim grupama pokazuju samo evrocentričnost razumevanja bolesti – u naše statistike i podele na grupe ne ulaze milioni zaraženih iz Afrike.

Shvatanje AIDS-a kao ubačenog elementa, nečeg apsolutno stranog što nas kolonizuje i nasrće na nas preko neprijatelja, spoljašnjih (Afrika) i unutrašnjih (rizične grupe), savršeno pogoduje razvoju paranoje i teorija zavere. „Mnogi lekari, akademici, novinari, vladini zvaničnici i ostali obrazovani ljudi veruju da je virus poslat u Afriku iz SAD, kao deo bakteriološkog rata čiji je cilj da smanji stopu nataliteta u Africi, ali koji je sada izmakao kontroli i kao bumerang se vratio da napadne svoj izvor“, piše Suzan Sontag. U našoj zemlji, sklonoj svim mogućim i nemogućim teorijama zavere koje nam pomažu da prebacimo teret odgovornosti za svoj život na tuđa pleća, teorija da je virus AIDS-a fabrikovan u tajnim laboratorijama CIA-e u Merilendu, odakle se raširio po svetu – naišla je na plodno tle i idealne klimatsko-mentalne uslove za razvoj. Na brojnim sajtovima, po forumima i društvenim mrežama ovo je istina koja se ne dovodi u pitanje, već se samo čitava priča dograđuje novim detaljima, pa su u jednoj verziji osim američkih, uključeni i nacistički naučnici, a sve u okviru razvoja novih metoda ratovanja u cilju uspostavljanja Novog svetskog poretka (valjda NATO nema dovoljno tradicionalnog naoružanja, pa maltretira biohemičare da prčkaju po laboratorijama i prave zarazne bolesti). Desničarski sajtovi poput Vaseljenske, Vesti, Novog svjetskog poretka i sličnih vrve od naslova tipa „Bioterorizam i novi svetski poredak“, „Virusi i bakterije kao tajno oružje u konačnom obračunu sa narodom“ (ne precizira se kojim narodom, pretpostavljamo da se misli na srpski), „Biološko oružje“, dok su komentatori „Politike“ i „Blica“ izričiti: „Sida je veštački virus nastao spajanjem virusa kuge i virusa gripa. U prirodi nije postojao. Izašao je iz vojnih laboratorija u američkoj državi Merilend. To je vrsta biološkog oružja!“, odnosno: „Poznato je da ovaj virus potiče iz poznatih laboratorija u američkoj državi Merilend! Znaju se imena i doktora koji su radili na ovom eksperimentu, kao i ime laboranta koji se ‘slučajno’ (??!?) zarazio! Ovo je (HIV) još jedno biološko sredstvo proizvedeno za masovno uništenje ljudi”. Ne znam da li je neko u Srbiji radio istraživanje koje bi ispitalo koliko ljudi veruje u ovakve paranoične izmislice i besmislice, ali mislim da bi rezultati bili očekivano porazni.

Činjenicama protiv teorije zavere

O čemu se, zapravo, radi? Suzan Sontag utvrdila je istorijat ove priče, koliko je to bilo u njenoj moći. Nije poznato ko je prvi lansirao teoriju zavere o AIDS-u, ali suštinski polet dali su joj specijalisti sovjetske propagande, u okviru hladnoratovske antiameričke kampanje. Tekst u kojem se tvrdi da je američka vlada stvorila virus HIV-a u Fort Deriku, Merilend, u okviru istraživanja mogućnosti biološkog rata – objavljen je u sovjetskom nedeljniku “Literaturnaja gazeta” u oktobru 1985. godine, pozivajući se na indijski list “Patriot” kao izvor. Priča je potom ponovljena na moskovskom radiju, a odatle se raširila po celom svetu, od londonskog lista “Sunday Express”, pa sve do novina u Keniji, Peruu, Sudanu, Nigeriji, Senegalu i Meksiku. Za vreme Gorbačova sovjetski akademici su više puta demantovali ovu budalaštinu, ali privlačnu teoriju ništa nije moglo da zaustavi, nastavila je da se širi po svetu – od Meksika do Zaira, od Australije do Grčke, da bi na kraju stigla i u Srbiju. Uzalud je i Suzan Sontag istraživala istorijat nastanka popularne teorije zavere, slične priče mogu i danas da se nađu čak i u ozbiljnim tekstovima o AIDS-u, poduprte čarobnom retoričkom formulom – “neki naučnici smatraju..” – nakon čega sledi nenaučna fantastika za koju je definitivno utvrđeno da je nastala u laboratoriji, i to laboratoriji sovjetske propagande.

Ostavština za budućnost diskriminacije: Jozef Gebels
Photo: Stock

Ako se hiljadu i jedan put pokazalo tačnim Gebelsovo geslo kako hiljadu puta ponovljena laž postaje istina, možda je moguće da i hiljadu puta ponovljena istina na kraju – postane istina. Zato, još jednom: AIDS nije kuga modernog doba, nije strašna pošast ubačena sa strane, nije božja kazna za grehove, nije biološko oružje nastalo u tajnim laboratorijama, nije deo zavere za uništenje bilo koga, nije sramotna, nije postidna, ne prenosi se pogledom, korišćenjem zajedničkog posuđa ili ljubljenjem. AIDS je samo obična bolest, poput gripa ili velikog kašlja, i ništa više od toga. A ljudi oboleli od AIDS-a nisu ni veštice, ni čudovišta, ni potencijalne ubice, ni hodajuće opasnosti po okolinu. To su jednostavno ljudi koji imaju zdravstveni problem. Ljudi kojima treba pomoći. Ili im bar dodatno ne zagorčavati život.

*Ovaj tekst nastao je kao deo projekta „HIV među nаmа: ljudi kаo svi drugi“ koji sprovode E-Novine u pаrtnerstvu sа AS Centrom zа osnаživаnje mlаdih osobа koje žive sа HIV-om i AIDS-om, a finаnsirа Ministаrstvo kulture i informisаnjа Republike Srbije

star
Oceni
4.53
Ostali članci iz rubrike Društvo