Društvo
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (0)

Stigmatizacija, izolacija, dehumanizacija

I reči ubijaju, zar ne?

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Photo: BETA/AP Achmad Ibrahim

Da bismo HIV pozitivne osobe otpuštali sa radnih mesta, da bismo ih napustili (ako su nam partneri, rođaci ili prijatelji), da bismo diskriminisali njihovu decu u vrtićima i školama, da bismo odbili da ih lečimo – moramo prvo da ih demonizujemo. A to radimo pomoću šarolike lepeze jezičkih figura. I reči mogu da ubiju, kako u socijalnom, tako i u bukvalnom smislu

“Etimološki, pacijent znači onaj koji pati. Ne strahuje se toliko od patnje kao takve, već od patnje koja degradira”, napisala je Susan Sontag na početku 4. poglavlja knjige “SIDA i njene metafore”, objavljenoj 1988. godine. Desetak godina ranije Sontag je napisala knjigu “Bolest kao metafora”, dok je bolovala od raka, jer ju je razbesnelo saznanje “u kojoj meri sama reputacija ove bolesti doprinosi patnji onih koji od nje boluju”. Svrha obe knjiga bila je “da smiri maštu, ne da je podstakne”, da oslobodi kancer i AIDS od nagomilanih metafora koje žigošu i stigmatizuju obolele, da se usprotivi metaforama i mitovima koji ubijaju, te da pokaže da na rak i AIDS treba gledati samo kao na bolesti – veoma ozbiljne, ali samo bolesti. “Da to nije prokletstvo, ni kazna, a ni sramota”, kako kaže Sontag u potonjoj knjizi. Njeni uvidi i analize, nažalost, aktuelni su i dan-danas. AIDS je u javnom diskursu obeležen čitavim nizom metafora koje uglavnom dehumanizuju obolele, šire strah, paniku i teorije zavere, prizivaju apokalipsu, ekskomuniciraju obolele iz društva, a sve uz pomoć jednostavne stilske figure koju je još Aristotel u “Poetici” odredio ovako: “Metafora je davanje jednoj stvari imena koje pripada nečemu drugom”.

Vojne metafore doprinose žigosanju izvesnih bolesti, a njihovim širenjem, i žigosanju onih koji su bolesni: Susan Sontag
Photo: 1.bp.blogspot.com

Vrednim radom zaplašene mašte, ili mašte sklone manipulaciji, ili jezičke imaginacije nesklone empatiji, AIDS i virus HIV-a dobijaju razna imena koja pripadaju militarističkom, moralističkom, religioznom i mnogim drugim vokabularima, pa se zaboravlja da je u pitanju – bolest. A onda se ta nova značenja utiskuju poput žiga i na HIV pozitivne osobe i osobe obolele od AIDS-a, kako bismo ih odvojili zidom straha od nas, zdravih, projektovali svoje strahove na njih, označili ih kao drugačije i opasne, i prognali ih iz društva. Da bismo HIV pozitivne osobe otpuštali sa radnih mesta, da bismo ih napustili (ako su nam partneri, rođaci ili prijatelji), da bismo diskriminisali njihovu decu u vrtićima i školama, da bismo odbili da ih lečimo – moramo prvo da ih demonizujemo. A to radimo pomoću šarolike lepeze jezičkih figura. I reči mogu da ubiju, kako u socijalnom, tako i u bukvalnom smislu.

Vojne metafore

“Vojne metafore doprinose žigosanju izvesnih bolesti, a njihovim širenjem, i žigosanju onih koji su bolesni”, piše Sontag u “SIDI i njenim metaforama”. Upotreba vojnih izraza u medicini ima dugu istoriju, telo je često doživljavano kao tvrđava, a bolest kao “neprijatelj koji napada i zaposeda telesnu tvrđavu”, lekar je onaj ko stupa u rat protiv bolesti, 1. decembar je svetski dan borbe protiv AIDS-a, organizam reaguje na invaziju bolesti “sopstvenim vojnim operacijama kao što je mobilizacija imunološke odbrane”,  uz imenicu terapija često ide pridev agresivna, a medicinski žargon obiluje izrazima iz vojnog rečnika, na primer “odbrambeni sistem slabi što omogućava invaziju drugih mikroorganizama”. U opisima AIDS-a često se može videti da se ova bolest doživljava kao “invazija stranih organizama”, kao strani osvajač koji upada u organizam, neprijatelj koji vreba u zasedi, “kao nešto što se infiltrira u društvo”, “zarazno sredstvo koje dolazi spolja”, kao pritajeno, podmuklo zlo koje može da vreba u organizmu čitav niz godina, maltene kao spavač Al Kaide koji čeka svoj čas. Istraživanje koje su 2007. godine sproveli Međunarodna mreža pomoći IAN i GIP ekspertski centar za mentalno zdravlje i HIV/AIDS u Srbiji pokazuje slične rezultate. Evo njihovog zaključka na temu “HIV/AIDS kao rat”, dobijenog na osnovu analize novinskih tekstova objavljenih između 1989. i 2006. godine u srpskim medijima: “Jedan od najčešćih načina pisanja o HIV/AIDS-u je opisivanje HIV-a kao opasnosti protiv koje se treba boriti. HIV je viđen kao stalna pretnja, ubica našeg doba, kuga 21. veka i zlo koje ne bira svoje žrtve. Ovakva percepcija HIV-a borbu protiv HIV-a pretvara u mahnitu potragom za zlokobnim virusom, koji se mistifikuje (na primer HIV napada svakih 5 sekundi)”. Čak i kad je lečenje AIDS-a u pitanju, mediji ne mogu da pobegnu od militarističkog rečnika. Tako su brojni mediji u regionu 2013. godine objavili vest pod naslovom “Konačno otkriven ubica virusa HIV-a?”. Nije se mnogo toga promenilo u poslednjih 20 godina.

Protiv militarizovanog jezika ne pomaže mnogo ni poznavanje činjenica o bolesti, jer vidimo da je vojni rečnik ustaljen i u medicinskom diskursu, i to ne samo kad je u pitanju AIDS, već i u slučaju mnogih drugih bolesti. Pritom je reč o tradiciji metaforičkog mišljenja koja traje vekovima. Za početak bi pomogla svest o neadekvatnosti vojne terminologije u opisivanju medicinskih pojava, kao i saznanje da se primenom SMB-rečnika na medicinske fenomene ne dobija ništa u objašnjavanju same bolesti, ali zato ova vrsta rečnika doprinosi širenju straha, panike i stigmatizaciji obolelih od AIDS-a. Kao što kaže Sontag na kraju knjige “SIDA i njene metafore”: “Mi nismo napadnuti. Telo nije bojno polje. Bolesni nisu neizbežni gubici niti neprijatelji. Mi – medicina, društvo – nismo nadležni da uzvraćamo borbom na bilo koji način... A o onoj metafori, onoj vojnoj, rekla bih, ako mi je dozvoljeno da parafraziram Lukrecija: Vratite je onima koji prave ratove.” AIDS je samo bolest i ništa više. Kao grip ili veliki kašalj, na primer. To nikada ne smemo da zaboravimo.

Božja kazna

AIDS se često posmatra kao kazna za nemoralno ponašanje, za seksualnu razuzdanost, za konzumiranje narkotika ili za devijantne oblike seksualnosti (sve što nije strogo heteroseksualno). Nije prvi put u istoriji da se neka bolest doživljava kao božja kazna, ali nije ni svaka bolest pogodna za ovu vrstu moralističke eksploatacije. Recimo, epidemija gripa koja je odnela milione ljudi nakon Prvog svetskog rata, uprkos velikoj smrtnosti, nije ponela ovu “laskavu” titulu. Ali je zato sifilis, jer se prenosi putem seksualnog odnosa, još od najranijih opisa lekara s kraja XV veka, doživljavan u religozno-juridičkim kategorijama, pa ga Paracelzus određuje kao “božju kaznu za opštu razvratnost”. Slična matrica stigmatizacije primenjuje se na AIDS već decenijama. Čitav niz religijskih delatnika izređao se sa svojim diskriminišućim izjavama, od evangelističkog pastora Džerija Felvela koji je tvrdio da “AIDS nije samo božja kazna za homoseksualnost; to je božja kazna za društvo koje toleriše homoseksualce”, preko katoličkih episkopa iz Brazila koji veruju da je AIDS “posledica moralne dekadencije”, pa do srpskih nacionalista koji po svojim opskurnim forumima variraju slične teze. Figura “božje kazne” često se prelije sa medicinskog područja na, recimo, prirodne nepogode, pa je tako patrijarh SPC Irinej ustvrdio da su prošlogodišnje poplave božja kazna zbog Parade ponosa. Različite su oblasti, ali je sistem diskriminacije i (ne)mišljenja potpuno isti.

Srpski mediji neguju sličan pristup, a u pomenutom istraživanju Međunarodne mreže pomoći IAN i GIP ekspertskog centra navode se brojni novinski naslovi koji koriste metaforu kazne i “oslikavaju postojeću vezu između korisnika droga, promiskuiteta i HIV/AIDS-a”. Tako “Politika” u novembru 1998. godine donosi sledeću vest: “Eksplozija strasti u afričkoj džungli rezultirala smrću” (nezaštićeni seksualni odnosi sa različitim ženama), mesec dana kasnije, u decembru 1998. godine, nastavlja u istom stilu: “Jedna greška u mladosti donela joj je neizlečivu bolest i samoću”, a u novembru 1999. godine: “Eksperimentisanje s narkoticima završilo se tragično”. “Blic” piše u istom duhu, a usput smišlja i novu sintagmu – AIDS siročići: “Zbog rizičnog ponašanja roditelja 9 miliona dece, AIDS siročića, je ostavljeno”. Koliko je metafora kazne ukorenjena u svesti nesklonoj mišljenju i preispitivanju pojmova kojima se služi, vidljivo je recimo u načinu na koji je dnevni list “24 sata” prošle godine obeležio 1. decembar, Svetski dan borbe protiv AIDS-a. Tog dana objavili su tekst pod naslovom: “Bili su mladi, lepi i bogati, ali HIV nikom ne prašta: Ovo su superstarovi koje je pokosila sida!”

PHOTO/EPA:NIC BOTHMA

Na stranu što je u listu pokošenih uvršten i Medžik Džonson koji je živ (valjda ga kosac tokom košenja nije baš pokosio kako valja, već ga je samo potkačio kosom), ali sama ideja da virus ne prašta govori da smo sa terena medicina skliznuli duboko u močvarno polje religioznih predstava. Jer je pojam oproštaja i nepraštanja neraskidivo povezan sa pojmom greha i krivice, onaj kome se ne prašta svakako je neko ko je počinio nekakav prestup, pa je zato i kažnjen božanskom intervencijom & kaznenom ekspedicijom. A bog više ne deluje preko anđela uništenja, potopa ili dažda od sumpora i ognja (šifra: Sodoma), nego prestupnike zapovesti kažnjava preko svojih specijalnih izaslanika – virusa. Iz teksta je jasno i zašto su prestupnici kažnjeni bolešću: Fredi Merkjuri, Rok Hadson i Robert Rid bili su homoseksualci, top-model Đia Karangi - intravenozna narkomanka navučena na heroin, a reper Izi-i je praktikovao seks bez zaštite. Virus HIV-a, kao svesno biće koje luta zemljom u potrazi za devijantnim osobama, jednostavno nije mogao da im oprosti ova nepočinstva počinjena protiv zakona božjeg. Kada bi autor teksta posedovao bar polovinu svesti ovog imaginarnog virusa koji postoji samo u njegovoj glavi, nikada ne bi ni napisao ovakav tekst.

Suzan Sontag podseća da je predstava o bolesti kao kazni najstarija ideja o tome šta bi uopšte mogli da budu uzroci bolesti, “ideja suprotna svekolikoj pažnji prema bolesnima koja zaslužuje plemenito ime medicine”. Podseća i da je Hipokrat, autor nekoliko rasprava o epidemijama, izričito isključio “gnev božji” kao uzrok kuge. Davno je to bilo, pre oko 2400 godina, pa moguće da ta vest još nije stigla do svih medijskih poslenika, lica koja tvrde da su božji službenici i srodnih čuvara lažnog morala i prave nečovečnosti. Ili je Hipokrat u međuvremenu zastareo, pošto se u Srbiji često dešava da i medicinski radnici ponižavaju i odbijaju da leče HIV pozitivne ljude, uprkos Hipokratovoj zakletvi koju su dali i svečano obećali da će “svoj život staviti u službu humanosti”. Ali to su samo reči, ko bi to još ozbiljno shvatao.

Ovaj tekst nastao je kao deo projekta „HIV među nаmа: ljudi kаo svi drugi“ koji sprovode E-Novine u pаrtnerstvu sа AS Centrom zа osnаživаnje mlаdih osobа koje žive sа HIV-om i AIDS-om, a finаnsirа Ministаrstvo kulture i informisаnjа Republike Srbije

star
Oceni
4.62
Ostali članci iz rubrike Društvo