Svitanje na kolodvoru Egzopotamije

Moram priznati da o pomenutom Borisu Vijanu do sada nisam znao ništa.
Autorka ovog teksta naterala me je da se zainteresujem za istog. Zato sve pohvale. I piši nam što češće. Jer to umeš da radiš.

"J'irai cracher sur vos tombes."

Kada ce se kod nas netko osmjeliti,da kaze isto nasim "herojima",koji nas u svakoj generaciji drze u ropstvu zahvalnosti,i preko svojih prezivjelih,privilegiranih, suboraca,prijete nam iz grobova.
Kada cemo jednom reci dosta,pun nam je kurac heroja i njihovih domojebina,ne ratujte vise "za nas",ne zrtvujte svoje zivote,molim vas ako vam je do toga,upucajte se negdje pristojno,privatno,bez patetike,samo molim vas,nikakvih eopopeja vise,nikakvih domovinskih,otadzbinskih,oslobodilackih mitova,jer mi dodje da iz ocaja, docekam s cvijecem svakog okupatora.On to ipak od nas ne bi trazio.Okupator ipak nudi normalan zivot,a ne kitsch patetiku.
Niste trebali umirati za mene,heroji.Niti vas Isus nije trebao umirati za mene.Ne vidim vas kao zrtve vec kao nametljivce,nasilnike, perverzne moraliste,psihopate.Zrtva sam.nazalost, ja.
I naravno,tako bih rado pljunuo preko vasih grobova.Odjebite heroji.

Čitajući ovaj tekst o Borisu Vijanu setio sam se njegovog velikog prethodnika iz Srednjeg veka Fransoa Vijona. Pored sličnih prezimena povezuje ih, s jedne strane, raskošni talenat, ali, s druge strane, i razuzdanost, gnev i nemogućnost da se pomire sa svetom , što će sve uticati da njihovi životi tako kratko traju ( Vijon je nestao a Vijan umro u godinama koje su počinjale brojem 3). Obojica su intenzivno trošili svoje živote i uradili u njima toliko stvari za šta bi ostalim , običnim, ljudima bila potrebna dva života. Ne postoji način da se ispričaju njihovi životi, a da vam priča bude dosadna.
(Kada autorka teksta govori o glumljenju sigurnosti i borbi sa malograđanštinom u sebi kada od prodavca u nekoj knjižari traži Vijanovu knjigu "Pljuvaću po vašim grobovima", ona propušta da kaže da je glavni uzrok njenog ustezanja i stida, verovatno, Mejpltorpova fotografija na koricama knjige.)

ne bih da zvuči kao reklama, ali jedna mala izdavačka kuća iz Novog Sada, Kiša, bacila se na izdavanje Vijanovih sabranih dela (sa ovim ili onim suizdavačem). Knjigu po knjigu, lagano, koliko se može. Znači, napokon ih možemo naći po knjižarama. Baš gledam u "Pljuvaću po vašim grobovima", i iako je baš lepa :) nekako mi nedostaje staro izdanje i ona genijalna fotka na koricama. Ipak, Vadisrce ostaje moj fejvorit.

Sunce je išlo tamo-amo po nebu i nije moglo da se odluči. Zapad i istok su se upravo igrali igre četiri ćoška sa svoja dva druga i, zabave radi, sada je svaki zauzeo drukčiji položaj; Sunce tu izdaleka nije moglo da se snađe. Ljudi su se koristili takvim stanjem stvari. Jedino su zupčanici sunčanih satova išli u pogrešnom smeru i poiskakali su jedan za drugim, uz lomljavu i zloslutnu jeku; ali veselost svetlosti ublažavala je užas tih zvukova. Anđel pogleda na sat. Bili su za poluobrt u zakašnjenju. To je već postajalo značajno.

www.intermezzzo.net

uzivajte