Za Srbiju je priznanje genocida veleizdaja

Da ne bi bilo zabune, ja ne govorim o krivici naroda, nego o masovnoj krivici pojedinaca kojih je možda 99 posto. Ta krivica je moralne i političke prirode. Ko je digao ruku za Adolfa Hitlera - jednako je kriv kao onaj ko je digao ruku za Slobodana Miloševića. Bilo bi lepo da se pokaje, niko ga neće u zatvor zbog toga, ali tog pokajanja nema. I dalje su najmoćniji ljudi u državi u institucijama koje nikada nisu preispitale svoje poslove za vreme rata, a među njima su Crkva i Srpska akademija nauka i umetnosti.

* Neizbežno pitanje za Vas je kako ste doživeli direktni susret sa totalitarizmom? Kako danas doživljavate to što ste preživeli tokom istrage suđenja i zatvora zbog filma Plastični Isus ?

Mnogo lakše i sa mnogo više rezerve i razumevanja za vlast, nego što sam ih imao ranije. Jer sam mnogo putovao i video mnogo teže oblike totalitarizma, tamo gde vas ubiju nasred ulice. U vreme zrelog totalitarizma, kada sam ja progonjen, gotovo da nije bilo političkih ubistava. Bilo ih je nekoliko, za koje ja znam, ali još uvek neuporedivo manje nego u današnjoj Rusiji, na primer. Što je opet manje nego u Južnoj Americi, a što je još mnogo manje od onoga što se dešava u nekim afričkim državama. Dakle, mislim da građani mogu malo da odahnu onda kada poredak iz svoje revolucionarne faze počne da vlada relativno malom primenom nasilja. Samo nestabilni poredak ima potrebu za viškom nasilja. S druge strane, ništa se ne menja u odnosu na državu: ona ima monopol na nasilje, pa će uvek na duši imati najveći broj zloupotrebe sile i izvitoperavanja pravde – i u totalitarnim i u demokratskim uređenjima. Na građanima je da tih zloupotreba bude što manje, a naročito da spreče zataškavanje onih koje se ipak dese.