Svetska zavera protiv miroljubivih Srba

Jedno jutro smo moja jetrva i ja izašle, kao nema pucanja, bilo je isto tako neko kratko primirje, šta li, a bio je sunčan dan, pa smo se ponadale da će to primirje trajati bar prepodne. I onda, prema nama ide žena u pristojnom belom mantilu sa belim cipelama sa štiklom, tako baš brižljivo obučena, a preko tog mantila je navukla kartonsku kutiju, ide i nešto peva. Onda nas sretne i kaže - drage moje, da vam kažem u poverenju, samo idite u prirodu, samo u zelenilo, tamo gde su leptiri i ptice. I mi shvatimo da je žena luda, i odjednom svest o tome da je ona luda od rata, jer po tome kako je obučena vidimo da je verovatno radila, ne znam gde, u nekoj banci, u pošti, i da je sve funkcionisalo do rata, da ju je rat izludeo. Odjedared takvu jezu izazove u tebi, takvo osećanje da to nije nešto što se događa samo drugima, da si tako blizu toga, jer ti stalni stresovi, strah, ta loša ishrana, taj užasan strah od zime, užasan strah od zime. Strah od zime je čini mi se u Sarajevu već negde početkom septembra počeo da biva izvesniji od straha od smrti.

Tamo se švercuje svim i svačim, prvo se švercovalo onim što je pokradeno iz radnji, još uvek toga ljudi verovatno imaju sakriveno i čekaju neka vremena kad će to moći da krčme. Recimo, Oslobođenje je pisalo o tome da su jednom od tih lopova našli 4 tone sira koji je stigao kao pomoć. 4 tone sira! Čovek zatvorio u neku svoju garažu, ne znam gde je to smestio. Prosto, švercuje se svim i svačim, a na pijaci jedino što je moglo da se kupi u toku leta bile su, to ste verovatno gledali ovde na televiziji, ja pretpostavljam da je to ipak stiglo do Beograda, onako gomilice koprive, onda gomilice repice. To je lišće od one bele repe, to je bila zamena za spanać, uopšte za bilo šta zeleno. Mi smo brali maslačak oko kuće. Kad se taj maslačak stavi u pirinač, pirinač dobije malo drugačiju boju, drugo, čak malo promeni i ukus.

Moja prijateljica i ja smo jednog dana išle u Crveni krst, jer sam uporno ganjala da dođem na tu listu za konvoj. I pošto su to ogromne razdaljine, gradski saobraćaj ne radi, sve tramvajske žice po kojima ide trola su pokidane, srušeni tramvaji bez stakala. Tramvaji su raspoređeni svuda po gradu po šinama, na razdaljini recimo od negde po 200, po 100 metara. A onda postoje ti punktovi gde se ulica recimo tako proteže da je vidljivost sa brda, sa Vraca, sa Trebevića potpuna. I tih se ulica svi čuvaju, je li, jer tu rade ti snajperisti i radi toga su te ulice, da bi se ipak negde moglo proći pregrađene nekakvim ogromnim gvozdenim kontejnerima. Sad, dođemo mi tamo, koleginica i ja, ne znam da li uopšte povezano pričam i da li se ta priča može pratiti, prođemo pored tih gvozdenih kontejnera i pošto smo se zapričale mi bismo nastavile još i tih nekoliko metara nepokrivenih tom gvozdenom izolacijom. Mada, mi vidimo da tu iza tih kontejnera stoje ljudi, uglavnom stariji, i jedan nam od tih ljudi kaže - stanite, stanite, žene, gde ste krenule, vidite da snajper tuče. Onda čujemo pucanj, prosto vidimo kako metak udara u asfalt ulice. I povučemo se, onda sa druge strane ulice prema nama pođe jedan stariji čovek, čovek možda blizu sedamdesetak godina koji je verovatno nagluv, kome su verovatno i sa one druge strane rekli - ej, nemoj, stari, nemoj, pucaju, ali on to nije čuo. I sad on ide i odjedared opali snajper i njemu metak u samu cipelu onako odbije jedan komad asfalta i taj ga komad asfalta udari po bradi. On takav star ipak potrči, prođe znači tu kritičnu tačku koju drži snajper i dođe do nas i jedini mu je problem siromahu, dodiruje to mesto na bradi i viče - ali gde mi je krv, gde mi je krv, jer on misli da ga je metak pogodio u vilicu i pita gde mu je krv. Onda naravno, potroši se tu nekoliko minuta da on shvati da ga je to asfalt udario u bradu, a ne metak.

U međuvremenu, dok se mi starim bavimo sa naše strane ulice dolazi jedna mlađa žena od možda tridesetak, 35 godina, tako u nekom crnom kostimiću sa nekim žaboom, valjda je službenica negde ili tako, opet onako brižljivo obučena. Vidi se da je negde ili bila na poslu ili tako, i opet joj ovaj gospodin koji je nama to rekao kaže - hej, gde ste krenuli, snajper puca. Ona onako odmahne umorno rukom, kao znam, tu uvek snajper puca, ali ja ću proći. I pođe i napravi tri koraka i snajper je pogodi u vrat, i sada šikće prosto krv iz toga. Mi se nalazimo na maksimum metar i po od nje i niko ne sme da joj priđe da joj pomogne, da je izvuče, jer će samo leći preko nje. I to strašno osećanje da ti ne smeš da prođeš ta tri koraka da nekome kome krv šikće iz vrata pružiš ruku i da ga izvučeš, to je do te mere užasno ponižavajuće osećanje za sve ono što se iz oblasti čovekoljublja, da ti tu ne možeš da pružiš najosnovniju pomoći ne ljudima, psu. To je tako poražavajuće da se ja tresem, tako se tresem, celim telom, ne ono da mi se trese, ne znam, u grudima ili da mi se ruke tresu, nego mi se celo telo trese, prosto odskačem od zemlje. A moja koleginica glasno vrišti iz istog razloga, ne iz straha što ženi ide krv, nego iz tog osećanja da joj ne možemo pomoći.

Onda taj pribrani čovek kaže - prvo stegnite to mesto na vratu rukom, to gde osećate da vas peče stegnite kako znate i umete da vam krvi mnogo ne izađe, i probajte da se potiskujete nogama, stopalima o asfalt da taj metar i po sami premostite, mi vam ne smemo prići, jer i nama onda neće imati ko da pomogne. I za to vreme snajper i dalje uporno puca pored nje, mislim, ovako zapravo iznad nje, jer on je verovatno nema više u onom svom određenom fokusu, kako snajperist drži jedan određeni fokus i tu poteže, ali zna da je pogodio i on i dalje zastrašuje ostale. I ona se jadna nekako potiskuje nekom poslednjom snagom i strahom ko zna kakvim, onim za samoodržanje, potiskuje se petama i gura, gura o asfalt i gura i nekako uspe da se toliko približi. Za to vreme se naravno ona odeća podiže sve više, jer ona unazad ide, povlači natrag, da ne možemo da je uhvatimo za kaput ili za sako, za nešto da je izvučemo. Onda ti muškarci skidaju kaiševe sa pantalona i onda to bacaju tamo negde prema njoj pa pokušavaju da je nekako ulove. Pa je za lakat, pa je vuku da joj pomognu i na kraju je izvučemo. Za to vreme sa one druge strane ulice neki čovek tamo, neki policajac pretpostavljam, sa toki vokijem je već zvao kola za hitnu pomoć, pa dolaze kola za hitnu pmoć i ubacuju je unutra. I mi još puna četiri sata čučimo tu pored tog gvozdenog čuda koje zovu kontejner ne znam zašto, pa sam ja to prihvatila, nema nikakve veze sa kontejnerima. A pritom, je to nešto što zovemo kontejnerom na toliko mesta izbušeno mecima snajpera da onda svi dole čučimo, i sad, svi smo stariji ljudi i teško ti je da čučiš i ne znaš šta ćeš. A kiša je padala i blato je, pa nešto nisi ni da sedneš. I sve je ustvari tako, tako užasno, svi ćute, svi tako strpljivo tu čuče i svi su tako... nisu uplašeni, to je najstrašnije, nisu uplašeni, oni čekaju da nešto prođe beznadno, užasno nekako beznadno. Prosto, to je nešto najtragičnije tamo.

Na kraju, taj snajper prestaje da puca i opet nas taj čovek koji tuda stalno prolazi, ide na posao i vraća se natrag, obaveštava da sad verovatno pošto ne puca već, ne znam, celih pola sata, znači da više neće ni pucati, prošlo mu je radno vreme, sad možemo da prođemo. I onda opet onako uplašeno pretrčavamo svejedno taj prostor. U međuvremenu je potpuno bilo mračno, opet nas taj čovek uverava, jer je video da smo nas dve tu imale neku čudnu reakciju dok je ta žena tamo krvarila, pa nam onda kaže kao - ne bojte se, vidi da smo starije gospođe, pa kaže - ne bojte se, ovaj mrak je u Sarajevu najbezbedniji, a još ima vremena do policijskog časa, stići ćete do vaših kuća. I onda tako po mraku, po tim džombama, po tom izrovanom asfaltu, po... Znate kako izgledaju mesta recimo na asfaltu gde padne granata? Kao cvet, tako granata eksplodira, izbuši jedno središte, jednu rupu, a oko nje zrakasto - puno, puno malih rupa, ali zrakasto i daleko, tako da izgleda kao da je neko bušeći asfalt napravio ružu na asfaltu.

Ja bih se verovatno još dugo osećala obaveznom da učestvujem u životu da nisam doživela ovaj rat. Ja se sad osećam nesposobnom da učestvujem u životu van moje porodice. Onako, osećam se samo jako, jako starom i jako izneverenom. Ne izneverenom, slaganom rekla bih, sve čemu su me učili ispostavilo se da ne postoji, a prestara sam za nove nauke. Jedan mladić je izašao iz moje zgrade, stanuje u prizemlju, kada je počelo granatiranje, a to je dečak koji recimo ima 18 godina, a njegov najmlađi taj brat radi koga je izleteo, ima 9, a ovaj mali ima 3 ili 4 godine. I pošto je počelo granatiranje on je izleteo na ulicu da ih utera unutra, ispred zgrade je pala, baš tamo kod našeg ulaza, je pala granata. I on leži dole na pločniku ispod stepenica, ruke su mu onako rastavljene kao u krst, noge skupljene za divno čudo, baš kao krst da je formirao, proleteo mu je geler kroz čelo i izašao tamo negde na teme, ostao je mrtav. A izašao je da pozove svoja dva mlađa brata da ih spase od granatiranja, u mojoj zgradi, ispred mog ulaza. Ja mislim da ona priča o tome - čovek, kako to gordo zvuči, na kojoj sam odgajana, da ta priča više u meni ne postoji. Čovek, to nimalo gordo ne zvuči. I to je ono tragično što se desilo u meni, jer ja sam gotovo naivno, gotovo mladalački verovala da čovek gordo zvuči. Sad toga više nema, a to je rupa u čoveku dublja od bunara i nepresušnija za jad.

a posebno Balkan "kao Prva Evropa"

jalija, zahvaljujem ti mnogo.Ali, niko ko nije bio ovdje ne zna istinu, ni stupanj patnje koji smo doživjeli.Bila sam na Markalama sa djecom-onaj dan.Kada je granata pukla, vazdušni udar je mene i djecu odbacio nekoliko metara.Po vratu i lijevom obrazu, mjesecima sam od toga imala opekotinu.Oko nas -užas!Komadi tijela, ljudi kojim fali prsmi koš, lice...Stiže nekakav kombi, a čovjek do mene, moli me da mu pomognem da ubaci ranjenika u vozilo.On ga hvata za ramena i ruke, ja za noge.Njegovi mi udovi ostaju u rukama, a on i dalje živi.Moja djeca vrište, pokrivam im glavu svojim džemperom, oni i dalje vrište, a ja hvatam ranjenika za ruku i gledam kako se gasi. ..Kući sam, u namjeri da istisnem djeci tu sliku, cijeli dan čitala i pričala bajke, crtala, plesala..Ipak, djeca nisu zaboravila. Zato, ovo što je pisala Politika, ne mogu čitati integralno.Samo u fragmentima.Nešto mi neda.Onda se pitam, jesam li ja bila ovdje, ili Politika?