Feljton
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (2)

Genocid u Srebrenici: Suđenje Radislavu Krstiću (6)

Čekao sam da me ubiju

U julu 1995. u Srebrenici je izvršen genocid, ratni zločin u kojem su planski realizovana ubistva više od osam hiljada bošnjačkih muškaraca i dečaka između 12 i 77 godina. Uprkos dominantnom poricanju zločina genocida i odbijanja zvaničnog Beograda da besomučno ubijanje civila i ratnih zarobljenika u Srebrenici pre 20 godina nazove genocidom, ostaju nesporne presude Međunarodnog suda pravde i Međunarodnog tribunala za ratne zločine počinjene u bivšoj Jugoslaviji. Eufemizmi o "strašnom i jezivom zločinu", pominjanje "najvećeg zločina u Evropi posle Drugog svetskog rata", uglavnom bez činjenica da su počinioci bili Vojska Republike Srpske i srbijanska državna policijska jedinica "Škorpioni", a žrtve Bošnjaci iz Podrinja, neuspešni su pokušaji prikrivanja angažmana Srbije u presuđenom genocidu. Presudom Međunarodnog suda pravde, naime, potvrđeno je da su snage bosanskih Srba u Srebrenici u julu 1995. počinile genocid koji je Srbija najpre propustila da spreči, a zatim i da kazni i izruči Tribunalu njegove počinioce, na čelu sa Ratkom Mladićem. Presudom je od Srbije zahtevano da bez odlaganja, u skladu sa obavezama koje ima po Konvenciji o genocidu, preduzme efektivne korake da kazni počinioce genocida i izruči Tribunalu optužene za taj i druge ratne zločine. Srbija je prekršila svoje obaveze iz Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida, ali i iz dve "privremene zaštitne mere" koje je u aprilu i septembru 1993. godine izrekao Međunarodni sud pravde. Njima je tadašnjoj SR Jugoslaviji izričito naloženo da “preduzme sve što je u njenoj moći, kako bi sprečila zločine genocida, kao i da obezbedi da takve zločine ne čine vojne ili paravojne formacije... koje bi mogle da budu pod njenom kontrolom ili da imaju njenu podršku”. Uprkos tom izričitom nalogu, zaključile su sudije najvišeg svetskog suda, Srbija nije u julu 1995. godine učinila ništa da bi pokušala da spreči srebrenički masakr, "mada joj je moralo biti jasno da postoji ozbiljan rizik genocida." Nesporni fakti na terenu bili su da je Srbija naoružavala bosanske Srbe, odnosno VRS, a kuriozitet je da su i meci pronađeni prilikom ekshumacije grobnica bili proizvedeni u SRJ. Beograd je brinuo i o kadrovskoj popuni VRS, a pored ove logističke i finansijske podrške, u genocidu je direktno učestvovala i paravojna formacija "Škorpioni", pod kontrolom MUP Srbije. O značaju uticaja Srbije na zločin genocida u Srebrenici svedoči i činjenica da su za deportaciju žrtava korišćeni autobusi srbijanskih prevoznika "Sedmi jul" iz Šapca, valjevačke "Strele" i "Rakete" iz Užica. Za genocid, ili pomaganje u izvršenju genocida, osuđeno je pred Haškim tribunalom i Sudom Bosne i Hercegovine 30 optuženika na ukupno 568 godina zatvora. Osuđeni su oficiri i vojnici Vojske Republike Srpske, a najpoznatije su presude kojima su osuđeni Zdravko Tolimir, Ljubiša Beara i Vujadin Popović na doživotnu robiju, Radislav Krstić i Drago Nikolić na po 35 godina zatvora. I Sud Bosne i Hercegovine osudio je za zločine u Srebrenici više oficira Vojske Republike Srpske. Na 30 godina zatvora osuđen je Milorad Trbić, bivši načelnik bezbednosti Zvorničke brigade. Osuđeni su i Franc Kos, Stanko Kojić, Vlastimir Golijan i Zoran Goronja. Pred Sudom BiH i Haškim tribunalom oslobođeno je više optuženih za učešće u genocidu, a najpoznatiji su slučajevi oslobađanja Momčila Perišića, bivšeg načelnika Generalštaba Vojske Jugoslavije, te prvostepena oslobađajuća presuda čelnicima srbijanske Službe državne bezbednosti Jovici Stanišiću i Franku Simatoviću, koji su se teretili i zbog zločina koje su počinili pripadnici formacije "Škorpioni". Za genocid, zločine protiv čovječnosti i kršenje zakona i običaja ratovanja pred Haškim tribunalom sudi se Radovanu Karadžiću, bivšem predsedniku RS i Ratku Mladiću, nekadašnjem komandantu Vojske Republike Srpske. Nesporni genocidni čin sadržan je, između ostalog, u Direktivi 7 koju je potpisao predsednik RS Radovan Karadžić: "Svakodnevnim planskim i osmišljenim borbenim aktivnostima stvoriti uslove totalne nesigurnosti, nepodnošljivosti i besperspektivnosti daljnjeg opstanka i života mještana u Srebrenici..." U Biltenu broj 16 Fonda za humanitarno pravo objavljeni su transkripti sa suđenja Radislavu Krstiću. Prenosimo delove sa tog suđenja

Povratak na članak »

Prijavite se na feed komentara Komentara (2 poslato):

Čitam sve ovo i ne verujem. Znam da je istina ipak ne mogu verovati. A živeo sam u Jugi trideset godina. Bio vojnik u Srbiji, turist u Hrvatskoj i Sloveniji. Imam rođake u Bosni. Ne mogu da shvatim da ljudi mogu biti ovoliki neljudi. Iživljavati se na vezanim zarobljenicima. Onda ih pobiti. Bivše sugrađane, komšije, poznanike. Moj pokojni otac je ranjen i zarobljen u Virovitici. Nemački oficir ga je sa ostalim ranjenicima odvojio i poslao na lečenje u Nemačku zajedno sa nemačkim ranjenicima. Kada se oporavio, odnelu su ga na sever zemlje u logor. Pošto se razumeo u konje, dali su ga jednom seljaku da pomaže na imanju. Neka vrsta sluge. Svako veče se morao vraćati u logor. Posle nekog vremena samo jednom nedeljno. Za manje od pola godine ručao je za istim stolom sa gazdom. Kada su to saznali oficiri, zabranili su seljaku da to radi i odredili količinu i vrstu hrane koju može da da mom ocu. Od tada je dobio još jedan zadatak koji pre nije radio. Morao je svako veče da muzi krave. Gazda nikad nije kontrolisao količinu mleka.... Na kraju rata je oslobođen. Seljak ga je molio da ostane, obećao mu da će ga ženiti. Ali moj otac se vratio svojoj verenici. Mojoj mami. Znam za sve strahote što su fašisti uradili. Ali nisu bili svi Nemci isti. Ne želim da opravdavam nikog ili da optužujem. Jednostavno, samo sam napisao događaj od pre sada već sedamdeset godina. Život piše romane. Paralelu povucite sami.
Liliputin Objavljeno: 18.07.2015 - 18:38
Palac gore Palac dole
3
Liliputine, nevjetovatno ali istinito. I moj dzed je prosao slican zivotni put kao ratni zaribljenik u Njemackoj gdje je radio kod nekih seljaka. Tamo se zaljubio u neku Eriku koju mu sudbinu ipak nije dodijelila. Vratio se I citav zivot je pricao o tom zarobljenistvu kao necem najljepsem iz njegovog zivota. Za tu Eriku je svako znao, a pokojna baba je s tim sale zbijala. Kad god bi se dzed dohvati rakije, baba , a I svi ostali smo zna li da ce Erika biti na dnevnom redu.Baba, gdje died....ah....Eno ga prica sa Erikom. Nisam moga vjerovat da covjeka moze onoliko nosat neostvarena ljubav.Tek kasnije sam jadnika

shvatio kad su I mene pocele drmat neuzvracene ljubavi.


A sto se tice ovih zlocina I zlocinaca, nemam rijeci. Ko je to okotio, ko je to tolikom mrznjom zadojio ove monstrume. I jos ih brane i nazivaju herojima. I jos negiraju genocide koje su ovakvi monstrumi pocinili.
kum33 Objavljeno: 18.07.2015 - 19:10
Palac gore Palac dole
3
ukupno: 2 | prikazano: 1 - 2

Pošaljite komentar comment

  • Bold
  • Italic
  • Underline
  • Quote
  • Smiley
Poslednji komentari
comment
natura2 20.08.2019 - 17:56
..pak je krivi gore onaj prvi smajli.. [SM012PIC]
Dajte rulji Hercegovinu da se igraju
comment
natura2 20.08.2019 - 17:41
[quote]esdepenjare su ti ideju već iskoristili dnk perpeturirali i to više ni nešt originalno...[/quote] ..a bil ...
Dajte rulji Hercegovinu da se igraju
comment
pizza_stolnjak 20.08.2019 - 16:28
[quote] prodal bum im moju genijalnu ideju o upravi od 200 menadžera.. [/quote] Viš, ni ti ...
Dajte rulji Hercegovinu da se igraju