Život ili rijaliti?

Počeo sam sve oštrije da negodujem, zahtevajući da me smesta puste, jer baš me briga i za dozvolu i za automobil – kada se pređu granice moga ljudskog dostojanstva, nisam spreman ni na kakve kompromise! Što sam se ja više bunio, oni su se više zabavljali – na kraju je jedan saobraćajac uzeo u ruke neku veliku lemilicu govoreći da će mi prespojiti nekoliko pogrešno ugrađenih integralnih kola na vrlo osetljivom mestu, jer se nada da ću tada na nevolje da reagujem kao pravi muškarac. Pogledao me je sa neskrivenim gađenjem kada sam počeo da plačem i molim ih da me puste, promrmljavši kroz zube samo „kamo ti sada dostaojanstvo, dilberu?“